Xелепаxије, на турском би значило трговац, а у Босни је крајем 19. века постојало и играло се Xелепаxијско коло. Код нас су то људи, њих неколико, који су се изнајмљивали за један пијачан дан. Узимао их је и плаћао тога дана неки имућнији појединац или трговац стоке. Они су морали да отерају и сачувају купљено стадо, крдо, xелеп, у одређено место.

Један xелеп је сачињавао око 20 брава, а терала би се по два-три xелепа. Просечно око 60 брава. Понекад су то радили по два човека. Ишли су полако пешице од Петровца до Пожаревца или Београда, или чак из Зајечара и Жагубице до Кучева. Xелеп може бити и оваца, и свиња. По овој трговини познати су Каменовци. Своја стада терали су и преко Дунава, чак до Пеште. Више ћемо се задржати код говеда - телади, крава, јуница и бикова. Говеда би се везивала по три-четири и тако буду сви повезани.

А некад, у недостатку ужади, повезала би се само два-три пара, а остали ишли слободно. По неком правилу само један брав би се остављао невезан, као предводник. Xелепари су у летње време ишли боси, да не би подерали своје опанке; брижно су их носили преко рамена, да не би било „већа штета него вајда“. Бич им је био у рукама. Тако је било до ослобођења, а онда су почели да се користе камиони и железница, али xелепари су радили свој посао до половине педесетих година. Највише су посећиване пијаце у Кучеву, Жагубици, Крепољину, Петровцу, Рашанцу, Зајечару...
Из Каменова овим послом су се бавили и мушкарци и жене - Животић Милосав „Миса“ (деда аутора ове књиге), Јова Милић „Дивљина“ (данас се овим послом не баве), затим Душан Јовановић „Рокај“ и Драга Богдановић Ђорђев, који и данас, иако старији човек, воли и ужива у пијаци, лепој стоци и животињама.