До половине двадесетих година овог века жетва се обављала ручно, косом и српом, а пшеница, раж, овас и јечам врли су се коњима и воловима на гумну. Било је ређих примера да се тако радило и после ослобођења (косидба и жетва).

Што се тиче вршаја, прво би се негде крај куће побио стуб, тзв. „вито“ о који би се везивала говеда, а један од укућана би их терао у круг. Говеда би жито изгазила, тако да би на земљи остала зрна, која су касније морала да се на ветру сеју и требе. Једно гумно користили су више домаћинстава и мала.

Са првим машинама појављивали су се људи из суседног села Рановца и формирали веће гумно код Мике Војиновог. Он је одмах затим ортачки купио прву „Геплу“.

Пожњевени снопови везивани су ужадима која су прављена од класја, који су се правили на „Млавски начин“. Узело би се 13 снопова који су у крст слагани клас до класа, један према другом, и последњи сноп преко свих, како би их заштитио од евентуалне кише и невремена. Трећаци би стајали на њиви, а транспорт шиљкачама и запрегом би се тек вршио кад дође време вршају. У Каменову су се највише сејале старе врсте пшеница „Црвенка“ и „Белија“. Почетком 1930. године почеле су да стижу и прве маћине у село које доносе Мика Војинов и Михајло Живојинов. Купили су ортачки машину за вршај. Из признанице бр. 28 за сточну вршалицу-погон (која се чува у личној архиви Д. Станојевића) види се да је иста била марке „Ланза“ Н-2/а и „Геплом-Ланза“ Н-3, која је лађом пристигла из Београда у луку Дубравицу, па одатле возом транспортована у каменово, за шта је било потребно чак 7 запрежних кола. То је био мали дреш који је покретан снагом два коња, вр’о је пшеницу, али са плевом, да би се иста пребацивала на ветрењачу. Затим су почеле долазити парњаче, а по ослобоћењу на тракторски погон вршалице, док се од пре двадесет година користе само комбајни.