Избеглице

Штампа

Нимало леп назив за многе породице којима је ратни вихор однео кров над главом и многа друга материјална добра, корене породице, многе блиске и даљње рођаке, а многима и најмилије из породице.

После Другог светског рата, али и недавно у оружаним сукобима на подручју бивше СФРЈ, у Каменову је увек било људи широког срца који су желели и могли да прихвате избеглице.

1943. године, у време прогона са Југа, у село су стигли први породица Брауновић Михајла са ћерком и синовима Звонком, Војом и Слободаном. Били су смештени у кући Јелене Милетић - Сосине. Они су стигли из Приштине, прешли и остали дуго у Петровцу. Звонко је у пар наврата био председник петровачке општине, Воја директор петровачке гимназије, да би данас био у Београду заменик министра за средње образовање у влади Србије. Трећи брат је погинуо у рату у Босни. Једно време КУД у Каменову носило је име Слободана Брауновића. Звонков син Слободан „Буца“ играо је одбојку за тим Каменова.

Добричанин Радован је са породицом такође дошао из Приштине; били су смештени код Дејана Стевића „Белорепе“.

Илија Бошњак

Илија Бошњак са синовима Ђуканом и Милетом био је смештен у кући код Живе Николиног (Веље „Мачка“.

Ћурчић Никола и жена Јега са децом дошли су из Хрватске из села Александровца код Славонске Пожеге. Никола је био ковач, а били су смештени у старој кући Павла Јосиног, највише је помаган од Кршића, који су касније одлазили код њих у Александровац. Радили су код деда Стеве „Ванче“ у Добежу.

Врбица Милан са женом Цветом, сином Милорадом и ћерком Надом дошли су из Приштине, били смештени код Жике Стевановића -Лиминог („Цоњета). Најстарији син им је био у партизанима, а по ослобођењу вратили су се за Приштину.

Љубић Иван са женом и сином био је смештен све време рата код Стојана Новаковића у Дробежу, дошао из околине Суботице. Није познато у ком својству, као слуга или избеглица.

Адолф Јегер, Словенац, стигао је 1944. године из Београда у Каменово и прве две године провео са породицом на Будином салашу у Ђули, да би прешао одмах преко, у много бољи салаш Драге Микиног. Имао је синове Стефана, Павла и најмлађег Јосифа који је ишао у школу у селу, као и ћерку Веру. Они су прешли у Костолац 1950. године.

Браћа Јеремић, Милорад, Милош, Ђока и сестра Милица пристигли су са групом са Косова, такође 1943. године. Прво су били смештени у старој кући код „Шумадинца“ на месту данашње Мицкове градине, да би прешли одмах преко код Зорке, кућа је била до Боре Петровића „Пљоске“ и на крају су прешли код Животић Мијата „Миша“.Ђока је прешао у Крагујевац, а Милица се удала у Каменово и засновала породицу са Љубишом Илићем „Бугарским“. Милош је направио кућу у Банату и тамо отишао.

Штулић Радојка родом из Кукуњевца код Пакраца стигла је прво у Пожаревац, па је усвојена од Воје „Дејке“, да би се касније удала у селу за Мијата Животића „Миша“. Радојка и син Бора примили су више породица и сместили у своја домаћинства у овом последњем рату.Такође ратно сироче, дете (девојчица) Софија била је смештана у Међама код Жике Радојчића. Риста и Перса Дешић дошли су са петоро синова и кћерком из Македоније пред крај рата. Били су смештени код попа Боре Стаметића, да би, временом, прешли сви за Петровац. Сада су Антоније, Миле, Педа, Вујица и Дивна познати приватни предузетници у околини.

 

ИЗБЕГЛИЦЕ У ОРУЖАНИМ
СУКОБИМА 1991-95. ГОДИНЕ

 

1991. године из Хрватске је дошло неколико породица из околине Пакраца, рођаци Радојке Животић, који су били прихваћени од ове породице. Касније пристиже и породица Пере Ромића коју такође прихватају, да би касније прешли код Драгита Ранчића „Зеца“.

1992. године из некадашње Б и Х стижу две породице: сестра Бранка Ристић са дететом из Брезе, као и отац, мајка и брат доктора Обрена Јоксимовића ис Илијаша (касније савезног посланика СПО) и смештају се код њега у недовршеној кући. Мало затим стиже и трећа породица Јоксинмовић - стриц Илија и Рада такође из Илијаша, смештају се једно време код Симе Стевића, да би потом прешли код Милана Јевремовића.

У другом таласу, падом Книна и Српске Крајине, 1995. године у село су пристигле породице са Баније и једна са Кордуна. Илија Боројевић и син Стева са породицом, из околине Двора на Уни, смештени код Ленке Милисављевић у прво време, да би данас били код Нишевић Зорана.

Беић Ђуро са породицо, такође из Двора, смештен је у кући Видоја Петровића (Мујиној). Син Ђуро играо је неколико сезона, веома успешно фудбал, за сеоски тим.

Миле Бастрак са породицом, такође из Двора, били су смештени у кући Јованке Николић, потом отишли у иностранство.

Стева Лемић из околине Глине, са породицом, смештен је био прво време код Воје „Дејке“ - Боре Животића, сада кад Драгослава Ранковића-Аниног.

Милан Ракас са породицом из Двора, смештен је у кући Владе Милојевића - Тисиног.

Никола Пољак са породицом, смештен најпре код Перице Драгомировића, па сада у кући Зорана Живановића - Давидовог, стигао из околине Глине.

Петар Дмитровић и син Бранко са породицом смештени у старој кући Мирка Митића „Шене“, стигли су из околине Суње.

Милош Бућан са Кордуна из околине Војнића, са породицом је смештен код Бобета Стојановића.

Недељка Пешут и деца из околине Глине смештени у кући Томе „Вепе“.

Ивковић Бора и Деса са децом стигли су недавно из околине Коњица, Херцеговине, смештени су у кући Варадине Милојковић (Гише келнера).

ЦРВЕНИ КРСТ

У млавском крају и Петровцу оснивање овог одбора било је почетком тридесетих година. О томе сведочи једна фотографија „старог Петровца“ датирана 1932. године, када је била нека смотра. Оснивање одбора везује се за име доктора Радомира Живковића „Раце“ и других челних људи Петровца. После рата, везује се за рад Љубомировић Милана, приватног кафеxије из Петровца и професора Миодрага Мијатовића, да би од 1968. године преузео Димитрије Мића Вујичић, садашњи председник општинског одбора Црвеног крста, који прича:

„Што се тиче Каменова, добровољних даваоаи крви (екипно) било је мало. Међутим, појединци су увек учествовали у овим акцијама, неки и преко радних организација. Ову организацију је много помагао и водио акције Брана Милорадовић, сеоски активиста, иако није био на њеном челу. Што се тиче последњег периода (ратног времена) Каменово је прихватило 6 породица прогнаних Срба из БиХ и РСК.

Ранијих година МЗ Каменово је била успешан организатор многих такмичења Цивилне заштите, у оквиру којих су била и такмичења у пружању прве помоћи, где је Каменово забележило значајне резултате“ завршио је увек насмејани Мића „Црвени“.

Ова организација је после Другог светског рата функционисала веома добро. На њеном челу била је дуго година Ружица-Ружа Ивановић, која је успешно координала рад и руководила организацијом. Многе сиромашније породице добијале су помоћ у храни и одећи у виду разних пакета. У последње време њеним радом руководио је Душан Стојановић „Кршић“.

За време Другог светског рата, под окупацијом, Црвени крст у селу је веома добро функционисао. Ту су жене биле активније, плетући поједине одевне предмете (xемпере и чарапе), сакупљајући некварљиву храну... Све сакупљено слали су пакетима ратним војним заробљеницима у Аустрију и Немачку, свуда где су били Каменовци. Тим радом руководила је Храна Поповић (ћерка Животе поп Периног, Поповића, председника Апелационог суда).