Коцкари

Штампа

О овом незахвалном занимању веома је тешко писати. Сигурно је било оних којима је то било главно занимање и који су једва чекали вашаре и пијаце и било какво народно окупљање да на лак начин дођу до новца, не бирајући средства. О коцкарима се није „добро“ говорило; о xепарошима и сецикесама такође. Највише су помињани „Дуне“ Алексић, син Луке -Бога. Из те куће данас је једино жива Јованка, негде у Ријеци. Највише се помиње Богдан-Бога, који се веома лепо носио, по варошки, који је био пример лепоте и елеганције и највише се коцкао у кафанама у Петровцу. Знао је понекад да узме цео xелеп говеда преко 100 брава и да их тера до своје куће. Колона би се отегла „од рампе до куће“. Коцкари су имали својих помагача и сарадника у послу - и селу.Један од браће Алексић (Јова) убио је за голуба. Зато што му га је затворио Мика Радојковић, птицу, плати је животом. Јова је због тога лежао на робији у Пожаревцу, а 1944. године одлази у рат. По доласку кући умире. Сви моји саговорници, који су ми помагали код прикупљања грађе, слажу се у потпуности: „Никада и нико се на коцки није обогатио, већ пропао“.

ЗИДАРИ су по свом занимању једно време били најбројнији у селу. На Кућишту и дан данас се помињу Станислав Ленкин Милошевић, Милосав Јевтић, Николић Живота и син Драги, Мига и синови - Зоран и Милутин, Мита Рогин Радисављевић, Бора Ранисављевић, Брана Миладиновић, Милош „Пугин“, Ђорђевић Јарош. У Острву су мајстор Жива Благојевић, Каја Милић и синови, Животић Мијат, Милутин и син Драгиша „Пуза“, Драги Лукић, Жива Дилин и син Грујић, Тома Димитријевић, Кузмановић Рада и син, Миливоје „Шљива“ Савић и син Кола. Од осталих, који су умрли, помиње се мајстор Биба Весин, Мика „Трепа“ Траиловић, Брана „Рајца“, Јездимир Јовановић, Драгутин Миловановић и многи други. Тридесетих година најпознатији су били Љубомир Михајловић „Бебе“, Радојковић Драгутин, Милић Савић, Станковић Миливој, Станковић Стојан (види Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, стр. 690, Београд, 1928).

Главни мајстор који је обележио прву половину 20. века свакако је Љубомир Бебил „Бебе“, који је једино знао да чита планове и да се по њима управља, био је један од главних мајстора приликом изградње Петровачког Начелства.