Приче и легенде

Штампа

СЕЛО КАМЕНОВО У ПРИЧАМА И ЛЕГЕНДАМА НЕКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ И ПОЈАВЕ ИЗ СВАКОДНЕВИЦЕ САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

За име Каменово везују се две занимљивости и новије појаве. Једно време је у селу био повећан број ванбрачне деце. Забрињавајући је пораст самоубистава. Последње две деценије то је учестало, како покушајем, тако извршењем. Сигурно на овоме се неће стати - као да је Каменово постало уклето, као да село прати зло од (по легенди) првог вешања несрећне девојке, после пада Косова.
Веома велики број људских живота однео је асфалтни регионални пут Петровац-Пожаревац, баш на деоници од фарме до излаза из Каменова ка Трновчу. Половином осамдесетих Каменово је била црна тачка у саобраћајним статистичким подацима Србије.

 

СТАРИЈЕ СТАНОВНИШТВО

Статистика каже да у Каменову жене живе дуже. На једног мушкарца долази по 5 жена. Тренутно у селу има 11 мушких глава старости 80 - 100 година. Од 70 - 80 година (или рођени 1919-1928. године) има живих 45 мушких. Удоваца, који су надживели жене, има 26. Док укупно удовица у селу има 102 (које су надживеле мужеве).
(Ову статистику урадио је Душан „Кршић“ Стојановић и дао податке аутору.)

 

„АКО СКОЧИ ИЗВАДИЋЕ ТИ ОЧИ“

Споменик, прави крајпуташ био је код Ћупријице, поред друма, у парцели Станоја Милорадовића (данас до „Шрафцигера“). На њему је писало: „Овде лежи режи, ако скочи извадиће ти очи“. Нимало пријатно. Овај споменик је плашио многе каменовске генерације младежи која се кретала пешице у правцу оближњег града.
То је био лажни гроб. Посвећен је војнику који је био погинуо и сахрањен је негде на положају у Првом светском рату. Споменик је свом сину подигла баба Дзала. То је учинила само да би задржала у поседу њиву, како је не би поделила рођена сестра Тана, која није имала деце. Споменик је стајао тако до пре двадесетак година, а онда је пао и неко га је уклонио. Каже се да је бачен у засути бунар, али сећања осташе код чобана који туда чуваше стада.

 

ФОТОГРАФИ

Први за кога се зна да је „сликао“ почетком двадесетих година је учитељ Светомир Николић из Каменова, Које Микаиловом, затим много је фотографисао и поп Бора Стаметић. Ништа мање, у послератно време, и казанxија Будимир Милосављевић. Од млађих, било је доста који су поникли из редова извиђача и њихове фото-секције: Љубиша Милорадовић Жарко, Јовица Стевановић Настин, Душко Станојевић, Синиша Јеремић... Од најмлађих фотографа су Аца Животић Гера, Алексић Драган Лека и Богдановић Драган „Буцко“.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ
Баба Ката Петровић (Богдановић, рођена 1884. године, говорила је унуку „Партизанчету“) да је један од укућана због стада настрадао у Бољетину, као и то да су многи Каменовци половином 19. века, због дугих зима и немогућности прихрањивања своје xелепе свиња пред зиму терали низ равницу, па у планину. Одлазили су поред Дунава у храстове шуме где је било доста жира, терајући их тако до Мироча и обронака Кучаја. Прво би излазили без стоке и прикупљали већу количину жира. Жир су закопавали у земљу да би имали залиху хране. Ту би уједно и копали земунице, где би чобанин-власник живео. Када би се с пролећа снег отопио,
xелеп стоке би се враћао у равницу, по неки преполовљен због болести (или крађе) која их је пратила. Ово је трајало до почетка 20. века.

 

ДРОБЕЖ

Засеок - по легенди добио је име тако што су се на месту званом Бојиште судариле турска и српска војска. И данас, иако је комасација учинила своје, старији људи могу приметити шанчеве од утврђења једне и друге војске. Неко од непознатих српских јунака тада је рекао: „Шта остане нек остане, шта се здроби нек се здроби“. О судару две силе и крајњем исходу потпунијих података немамо, али зато преживели, по изговореним речима „шта се здроби нек се здроби“ место назваше Дробеж, где се касније формираше салаши, па и део насеља. Комасација је избрисала делове Шиб, Бојиште и Шанчеве. (Легенду ми је испричао Милош Милановић Славнин још 1987. године).

 

ТУРСКА ВОДЕНИЦА

Много помињана у причама, али зато нико тачно не зна место на коме је радила и постојала. Неки говоре да је била на месту где се Бусур улива у Млаву, Јасењу. Други говоре да је била на десној, а не на левој обали Млаве, ту у близини данашњег трновачког записа и салаша Милана Рајиног - Јовице Живановића, што је највероватније. Овде морамо узети податак да је река Млава променила своје речно корито још 1878. године. Милош Славнин ми је тврдио да је воденица била на данашњој десној обали, да се јаруга донедавно познавала, да су ловци у њој ловили најбољу дивљач, у Дућином имању и Трновачком пољу.

 

НАЈСТАРИЈА ВОДЕНИЦА

По предању и причама била је у имању Кључ, Душана Станојевића Микиног, одмах иза данашњег салаша, где се низ ливаду могу уочити делови јаруге. Била је у правцу данашње. Милош ми је изричито тврдио да је туда текао један рукавац Бусура и Шетоњске реке, а да је све променило токове када је у Петровцу прорадио Мијајлов млин, почетком двадесетих година.
То су биле мање воденице на два камена, малога капацитета. Милош, стари воденичар, такође ми је тврдио да је воденица код Дићине баче била ортачка са Трновчанима, да су у њој имали удела Дробежани, да је у њој воденичарка била баба Злата Станисављевић, Миливојева и Миланова баба (Стевића) и да је радила до Другог светског рата, али да није имала везе са помињаном Турском воденицом.

 

ЛЕГЕНДА О РИМСКОМ ГРОБЉУ

Говори се да се Римско гробље простирало од данашње Фарме свиња до испод саме Калине, уз сами Црвени (Кнежички) поток. Гробље је пресекао регионални асфалтни пут Петровац-Пожаревац, који даље води ка Жагубици и Бору. Овај пут није освећен, па се сматра да је због тога број жртава у саобраћајним несрећама премашио 50 људских живота на овој деоници пута. Проласком пута преко гробља, узнемирене су кости и душе многих римских легионара.

 

ЦРКВИШТЕ

На њему су поменути гробови и споменици, око некадашње цркве чатмаре Храма 40 мученика или Младенци, како се звала, и да су поменути споменици по легенди припадали само поповима који су ту вршили богослужење, служећи народу и селу. (Ово ми је испричао Милосав Петровић - предратни деловођа каменовски)

 

КУЧАЈНИ, ТУРЦИ

Предање за ову каменовску фамилију казује да су стигли из села Божурне које је између Крагујевца и Тополе, не зна се да ли Горње или Доње. Па да су тамо убили Турчина, тј. Станојло „Бачван“ (правио је бачве; једна се и данас налази код Власте „Шпире“), који је имао три сина, од којих се по доласку у Каменово развила Кучајнска или Турска фамилија.. Међутим, он је такође убио Турчина у Кучајни (неки кажу у Плавчеву), па бојећи се освете и крвнине, стигли су у Каменово, где су се сакрили. Постоји више верзија зашто их народ у селу назива Турцима. Једна је -зато што су убили Турчина. Друга је - зато што пролазе поред људи из села „а ни бога им не назову“. (Ово предање ми је саопштио Станиша Љубомировић из засеока Дробеж.)
Међутим, Милош Славнин Милановић ми је тврдио супротно: да су их Каменовци прозвали Турцима из следећег разлога: по пропасти Карађорђеве владавине, пред дизање Другог српског устанка, турска војска се поново вратила у овај крај. У селу их је сачекао баш Милошев деда Стеван, од којих је примио вазал. Том приликом морали су дати 7 војника за турску војску. (У Петровцу, 05. 10. 1988.)

 

МЕЂА

Потес на коме се населила Влашицка фамилија, одмах до Трновачког потока Лештана, а нешто испод поповог браника, било је доста шипражја, трња и међе. Радојичићи су то искрчили и претворили у обрадиву земљу. По пређашњим глоговим међама и дрењинама, место назваше Међа.

 

РУЖИЦА

Извор на северу села, надомак Влашког друма (много помињан у монографији). За њега се каже да су некад, у турско време, пуне кочије златног товара, скренуле са пута и утопиле се у њему, као и то да на овом месту у околини извора не расте никакво дрвеће осим траве „бељушине“, само нико није знао ближе да каже које је то место? Што се тиче извора и воде, једна од легенди казује да је вода ношена цару Лазару Хребељановићу сваког дана док је био у Горњаку, за пиће.

 

РАЖА БАРА, ВРАЖА, ВРАЧА БАРА

Називи који се користе за место које се налази десно,. идући путем за Калину, од села удаљено неких 300 метара. Легенда каже да су ту пролазили турски каравани натоварени свим и свачим, да су их ту једном у брдском теснацу сачекали теснаци. Они су поубијали трговце, а њихово суво злато и робу побацали и воду и муљ, трску. Јер им турско није требало.

ОКНО

У језерцету које је постојало преко Млаве, на месту где је некад био Броскин салаш, а да се мање удубљење од њега познавало до тридесетих година овог века. Легенда казује да су се ту три девојке утопиле склањајући се од „Нечистивих и поганих“ Турака, не желећи да им падну у руке, а тиме и окаљају своју девојачку част и образ. Бежећи испред разуларених јањичара, ухватише се за руке и отрчаше, а спасла их је дубина језера оставивши их на дну заувек. Временом је ова вода постала лековита и на њу су ишли многи из млавског краја. Говорило се да је лековита за очи. Мештани Каменова су језеро прозвали Окно, пошто је лечило очи. Оно се назирало до тридесетих година, па пресушило. (Ово ми је испричао Жива Радосављевић, машиновођа, 85-годишњи старац, коме је ову причу причала баба Павлија, као десетогодишњем унуку, који је то запамтио и испричао аутору).

 

ГИГИН КЛАДЕНАЦ

Био је на Светлици, сада је у имању Славише Петровића - Боре „Пљоске“, зарастао у багремару. То је било имање Мике Милевиног (Игњатовић Стојана из Дробежа, помињаног у монографији), На сами кладенац жене су излазиле путићем изнад цркве, доносиле воду у крчазима на обрамицама. Ова вода је била чувена у селу, јер је јело скувано у њој било врло укусно. Поред кладенца је био мали споменик, коме и зашто подигнут нико није знао да каже.

 

ЛЕГЕНДА О ЗЛАТУ НА ЦРКВИШТУ

Био је сабор поред цркве; тога дана сакупило се доста народа. Нико није слутио да ће им игра, смех и шала пресести. Није се видео облак прашине који се дизао са турске калдрме са оближње косе. Појавили су се љути и бесни Турци на коњима, народ се ускомешао, девојке нарочито. У паници, почеле су скидати сав свој накит (који је био од злата и које су оне ставиле на себе за ту прилику), да не би пао у руке зулумћарима. Притрчавале су бунару иза цркве и почеле у њега бацати накит. Ту су биле разне огрлице, прстење, наруквице, ниске са дукатима...
Турци су били бесни, а народ су растерали из свога „ћефа“ зато што је свако окупљање било забрањено, а нарочито било какве светковине. (Део приче испричао ми је Жица Раденковић, а други део Душко Станојевић, који је као дете причу чуо од баба Руже Милановић, чича Ђокине.) За златом на Црквишту и данас се трага; испредају се многе приче, а да ли је неко нешто и пронашао није нам познато.

 

ЧЕСМА

На Кућишту су је подигли браћа Љубомир, Будин отац и Веселин Живанов, Кутрићи - одмах после Првог светског рата. Резервоар су ископали на самом путу који води за Пескове, да би временом бетонске цеви попустиле и вода пробила на пут. Чесма је служила Кутрићима и Шорићима, као и путницима намерницима који су ишли ка Рановцу, али већ дуго, дуго година не ради, стоји поред Јовиног воћа, подсећајући на прошло време, када су чесме и појила била на раскрсницама и важнијим местима

 

ВЕЉКОВАНСКИ САЛАШИ

Били су у Трскином потоку, Станојев, како се каже - био је „првокласан“. Дорунгара на месту од данашње Милосављеве градине до испод самог брда. Био је, некако, сличан данашњем који се налази на путу за Ђулу, власника Светозаревић Мише. Браћа Мијаило и Стеван имали су салаш под дудом, који је био у ћошку до Пакине шумарице, на месту које се зове Лисичко. Сви салаши тога времена имали су торове за овце. Други су имали салаше и за склањање говеда. Обавезна је била и соба за ноћење и склањање од невремена. Већи број салаша био је направљен од паласата, покривен и увезан сламом и травом, нешто слично шиндри.
У овом другом, Вељкованском, који је спаљен за време Првог светског рата, некада су знали да се сакрију и преноће хајдуци од многих потера.

 

БАРИЦА

До брда који припада коси Светлица и који је преко целог дана изложен сунцу, за разлику од данас, некада је тамо било пуно браника и салаша. Временом је шума искрчена и претворена у многе њиве. Легенда казује да је место добило име по води и барама, којих је, као и на Вељкованском брду, било и овде доста. Један од највећих салаша био је са бунаром и много коња, крава и оваца; један од ретких зиданих, а припадао је Светозару (деди Милана Радосављевића-каплара).
Мало даље био је један од бољих у кршићком бранику, и онај ниже, који је припадао оцу Томе Живојиновића.
Салаш „Каплара Милана“ изгорео је из освете (чије - ни данас не зна зет Жива машиновођа, после много година), а причало се да је тада изгорело и 60 оваца у тору.

 

АНЕГДОТА О КАМЕНОВСКОЈ ЦРКВИ

Зашто је каменовска црква са обичним кровом и без кубета? Питање је на месту и намеће се само од себе. Никада о томе нико није говорио, а посебних разлога за то сигурно је било. Зидари и вредни неимари који су је градили, одавно су умрли. Своје заслуге за то себи приписују мештани суседног села Кнежице. Неки ривалитет и међусобно задиркивање између ова два села постојали су од давнине. Нису поштедели ни цркву. Њихова прича је: „... како су они пустили намерно своје гуске које су полетеле и срушиле кубе у изградњи“, те да се после прешло на раван кров. Кнежичани свој ривалитет „гаје“ и у спорту и култури. То међусобно такмичење траје већ 70 година.Штавише, Каменовцима су испевали песму: „Каменовци, дивљи пловци, нит орали, нит копали, за Младенце жабе клали...“
Каменовци су им узвраћали називима: Жмарци, Суруткари, а када то није давало ефекта, они су им певали о „динчету и клинчету“.

 

СТОКИЋИ

По предању, фамилија која је дошла из Мишљеновца. (Види опширније: Фамилије у Каменову.)

ЦИГИЋИ И ВОЈНИЋИ

По предању, обе фамилије потичу из истог места и од једног човека, Миљка званог „Амбарxија“, који је дошао из Јошанице са два сина -Војином и Цигићем, који је тако назван пошто је био црн у лицу. Једни су су населили средину села а други горњи северни део.

 

ЛЕГЕНДА О ПАЈИЋИМА

За једну од три најстарије фамилије у Каменову, коју историчари и путописци записаше: „Да су ту од старина и давнина“, легенда каже да се извесни Турчин загледао у лепу девојку, ћерку Јована, унука деда Паје. Увек је знао да дојаше коњем из Поповца, где је живео, и да, као, прође поред њиве да њу угледа и тобож нешто запита. Онда је почео да је посећује на околним њивама где су радили. Отац Јован слутио је да ће бити белаја, решио је да девојку склони у Шетоње, код ближње фамилије. Следећих дана опет је Турчин долазио, али је киптео од беса, видевши да нема лепе девојке.
Једнога дана почео се расправљати са Јованом; сјахао је с коња, па чак потегао и за камxију. Јова је био плаховите нарави, није се могао савладати, потеже нож и уби напасника на својој њиви. Одмах га натовари на коња и посла путем из Јасења његовим у Поповац. Поповац се тада звао Арнаут Поток, па много касније променио име у Велики Поповац.
Коњ донесе свога господара међу јаничаре, а ови бесни и жељни освете, знајући куда им је ходио и одлазио друг, дадоше се у потеру. Траг их је водио ка Јасењу и Јовановој њиви, који је већ био утекао. Јова се касније Турцима правдао да то није он учинио, већ неко други. Турци као Турци, уз смех, за глобу продали су му сво имање прецима Војинчића. По догађају, фамилију Јована Пајиног прозваше Пајићима.
(Ову легенду ми је испричао 1996. године железничар у пензији,

77-годишњи Драга Ћирић, коме је причао Мика Мицин, радикал. Види више о њему: „Милош Станојевић“; „Музикант у затвору“;“Председници села у послератном периоду 1918. године.)

 

БЕЧКЕ КАРУЦЕ - ФИЈАКЕР
ЗА ВОЈИНА СТОЈИЋЕВИЋА

Ову причу надовезаћемо на претходну. Први део је истинит и заснован на чињеницама, а други део на предању.
Војинчићи су заиста имали доста имања под шумом и ливадама, баш у Јасењу. Тамо су своја имања атарисали са поменутим Пајићима. Војин Стојићевић је имао, тако, око 1 хектар, а остали рођаци из фамилије и више. Овде је важно рећи да је он тридесетих година, са поменутог места продавао „гору“ - јасенову грађу. Ово дрво је било јако тражено, а у Каменову га је било у изобиљу баш на поменутом потесу, и то веома квалитетног. Извлачено је помоћу рабаxија, коњима и воловима, запрегама транспортовано до железничке станице, а онда картирано теретним возом за Београд. Тамо се дрво прерађивало за аустријску фирму „Сауер“ која је, између осталог, правила и камионе. Дрво је коришћено за прављење дрвене каросерије.
За дугогодишњу сарадњу Војин је од представника те фирме добио на поклон фабричке, масивне, бечке каруце, једну врсту фијакера. Разлика је била у томе што нису имале кров. Каруце су тада заиста вределе много и оне су биле јединствене у овом делу Србије. У село су стигле, баш као и извожена јасеновина - теретним возом. На путу од полазишта, изазивале су многа чуђења, за кога ли се само то картира? Од тога дана Стојићевићи су морали да почну да држе и расне коње, чија се црна арапска крв протезала до 1960. године. Ово ми је говорио праунук Душан Станојевић, који је фијакер до скоро одржавао).

 

ВОЈИНСКА ФАМИЛИЈА

Дошла је из Јошанице, тако кажу предања. Први је дошао Миљко и довео у Каменово Војина и Стојића. Они су потицали из фамилије Пржаци и славе св. Илију, баш као и Цигићи. По његовом доласку у овај крај, многа имања су продавана, а он купио чак око 50 хектара земље оранице и шуме. Није никоме познато одакле прецима Војинчића толики капитал, па ни њиховим унуцима. (Душко сматра да се његови преци нису бавили ловом и да крзно није извожено за Пешту.)
Војинчићи су највише трговали свињама, терајући их за данашњу Мађарску (о томе постоје многе тапије, потврде о преласку границе, које је аутор видео и користио у обради података за Кметове и предсендике села, које чува породица Станојевић).
Жагубичани, поред ове трговине, били су познати ван границе Србије још и по добром јагњећем крзну, као и крзну дивљих животиња, куна и ласица, а понекад и вукова. Крзно су извозили и пласирали у Будиму и Пешти за баснословно високе цифре. Предање каже да су Жагубичани, у жељи да свиње што више добију на килажи, а и потребама за јагњећим крзном, (свиње) хранили јагњећим месом.
У потрази за предањима и сећањима о везама са Жагубичанима, Станојевић казује: „Никада нико од мојих ми није говорио да смо имали трговачке везе са Жагубичанима. Наши Војинци су сами то радили, на свој начин; штавише, постојао је квалитет међу нама.“
Директор Историјског архива у Пожаревцу, Предраг Јевремовић, говорио ми је 1995. године: „Вредност једног крзна лисице или куне била је велика, чак до вредности две добре краве. Мађари су ишли толико далеко у својим пословима да су хомољским трговцима и ловцима давали замке, кљусе за хватање дивљих животиња; чак су их обучавали за лов“.

 

ЛЕГЕНДА О ШЕНАМА, ГЕXАМА И СТОИЛОВЧИЋИМА

Предање казује да је то једна иста фамилија, која је дошла из околине Средњева, из Великог Градишта и да славе св. Ђурђевдан и Ђурђиц, као и то да су се од једне фамилије формирале две.
Легенда казује да је неки деда Сава дошао први у Каменово са своја два синовца. Пребегао је, пошто је тамо убио два Турчина; била је у питању освета, јер су му Турци отели и на коњима одвели снаху. За њом је остала нејака ћеркица Милица коју, много касније, такође Турци одведоше. Сава ово није могао издржати, похитао је коњем преко поља и шума, у рукама носећи пушку капислару, а за појасом два пиштоља капислара. Јурио их је и хтео је да освети други данак у крви. Сустизао их је, зачу се рески пуцањ из пушке, коњи се пропеше, а девојка паде са Турчиного коња. Сава потеже пиштољ, паде и други силеxија; остали се дадоше у бекство. Деда је на месту затекао мртву девојку, унуку Милицу, која је падом на земљу сломила врат. После свега решише да се одселе, а путеви их нанесоше у долину Млаве у Каменово.
По доласку, одмах су почели да се баве ћеремиxијским пословима
-производњом црепа, цигле и ћеремиде. Цреп су научили да праве од пријатеља из Крушевца. У почетку је ова фамилија продавала свој цреп Смољинчанима, а ево, у данашње време, Смољинац је познат као највећи произвођач црепа у целом Браничевском крају.

(Легенду ми је испричао 1995. Никола - Кола Савић.)
Ђека Радојков причао је како је први из њихове фамилије дошао Стојило из Средњева, тамо је оставио имање са кладенцом. Био је позиван од својих синоваца, који су касније долазили код њега у Каменово, да се врати тамо; међутим, овде је заснована породична лоза из којих су се развила неколико домаћинства - Стоиловчићи.
(Ово ми је испричао унук Душан Животић - Ђекин.)

 

ГУСЕНИЦЕ И ГУБАРИ

Поново су се појавили ове 1997. године, својом најездом из правца Хомоља. У почетку су нападали лист слатког и меког дрвета (клена, сибовине), а сада нападају све, па и врбов лист.
Последње чишћење било је у време учитеља Перише Јовановића и неколико година касније, 1965. године. Тада су ђаци и школа, заједничком акцијом са мештанима, сакупљали их у корпе и спаљивали на великој ватри. Такође су стабла премазивали, заштићивали биолошко-хемијским средствима.

 

ЋУПРИЈЕ

 

Поред мостова у селу и велике ћуприје на Млави, било је у употреби још неколико мањих. Као једна од највећих била је „Мала ћуприја“, недалеко од данашњег моста на Млави, у њиви Радомира Филиповића и Добрице Станковића, на краку потока који се одвајао од Грабовца од Броскиног салаша, а водио је до испод самог брда и салаша Пере „Лисице“ (некадашња „Борчева“ парцела). Исти крак се уливао ту у Млаву, тако да је према парцели и спруду Мила Лазиног било острво. Почетком педесетих година, Грабовац је пробио ново корито, а овај део потока, крака, пресушио и „Мала ћуприја“ остала још дуго ван употребе.
Ћуприја код Дамљанове колибе, била је на краку речице Бусур, који је својим поплавама правио праву пустош.
Једна од дрвених, малих ћуприја била је код салаша Жице Раденковића Гвоздиног, у близини данашњег Јовице Живановића (Милана Рајиног) у Јасењу. Иста је имала најдужи век трајања, све до комасације.

 

ТИНИНА КОВАЧНИЦА

 

Тинина ковачница била је мала зградица била је мала зградица ту одмах поред пута, поред данашњих велелепних кућа. Тина је знао добро да кује, али и да поткива, међутим, знао је он и да свира. По потреби је ускакао у Тихомиров оркестар, баш као и колега Димитрије свирао је у тобош. Само што је био духовит, јако веселе нарави, прави комичар и шалxија. Био је потребан и такав човек некада на весељима, да својим досеткама прекине напете ситуације или орасположи госте.

 

ШКОЛСКО ИМАЊЕ

 

Њиве и огледне парцеле, које је школа добила на коришћење од каменовске општине (месне заједнице), биле су на следећим местима: код трансформатора и блокетаре, са разним усевима и означеним таблицама, баш као у неком институту. Друга њива, где се узгајала шећерна репа (преко 1 хектар), била је у близини данашње куће Томе Милановог. Као трећа њива „Шињак“ са прућем, десно од реке Млаве и „Велике ћуприје“ и њива од педесетак ари одмах преко, код „Мале ћуприје“, где се такође узгајала шећерна репа, па после пруће за фино плетење корпи и осталог. Њиву на Беглуку смо поменули у ранијем тексту. Тамо су сејани кукуруз или пшеница.

 

ДЕЧЈИ ВАШАР

Одржавао се у оквиру дечје недеље, почетком шездесетих година. Била је ово јединствена манифестација таквог карактера у Србији. Одвијала се једном годишње, и то с пролећа. Наравно, иницијатор тога био је учитељ и директор Периша Јовановић. Извођачи и излагачи били су ученици тадашње осмогодишње школе. Ту су излагали и продавали своје радове, производе, макете, играчке направљене током школске године на часовима ОТО-а.
Тај мали сајам одвијао се у Дому културе, а привлачио је многе знатижељнике, не само из села него из целе општине. То је трајало неколико година, и баш као и 3. Огледна каменовска школа, отишло у заборав.
Постојала је и стална дечја задруга - продавница, у којој се продавао школски прибор и остало. Ту је први радио Стевица (Милосављевић) Петровић из Дробежа.

 

ЂУЛУМИН ЛУЖНИК

 

Било је једно од највећих и најразвијенијих дрвета у петровачком срезу. Храст је био на месту у Дубравама, пречника преко 3 метра, са много ступова; примера ради један ступ био је дебљине преко једног метра.

Математичари би рекли да је био преко девет метара у обиму, а требало је шест пари људских руку да га обухвате. Дрво је исекао Павле Цигић Јовић, зет Светомиру, отац Мирин и Милкин. То је било крајем педесетих година. Цепан је динамитом, јер другачије није могло.Нико није запамтио ко га је посадио и када, али записа није било.

 

МАРВЕНИ ТРГОВЦИ

У Каменову их је било мало, оних великих. Истицао се само Радоје Савић, тзв. „Банкер“, Коле Мићином деда (помиње се у тексту као демократски посланик у вези окружне пруге.), који је терао стоку на пијац чак у Пешту. Мање значајни су Душан Манојловић и мајка му Николија. Они су заиста добро трговали. Међутим, народ за такву трговину има и онај други израз „шпекулисање“, препродаја из руке у руку или са једног пијаца на други. Син и мајка горе поменути једаред су хтели да окушају срећу у коцки. Баш као и данас тако и некад, на пијацама је било и коцкара. Они су „радили“ на три карте, погађањем, где се налази одговарајућа карта. Прво је погађао син, и изгубио новац од продате краве. Онда је она рекла: „Чек да баба удари“ и наравно, она такође није погодила. Видевши шта су урадили, а враћајући се са пијаца преко реке Млаве, син је прво хтео да скочи и да се удави у реку. Мајка као мајка, поче га тешити: „Немој синко, има поново да зарадимо краве“. Син се умирио, али тада је мајка ударила у кукњаву: „Ијао, сада ћу ја да се убијем!“ Онда је син проговорио: „Немој, нано, ће да зарадимо поново стоку“. Тако је и било, али никада се поново нису ухватили у коцку.
Повремено је стоком трговао и Младен Којин - Николић, снабдевајући сва околна варошка места и са салетом, зеленишем и поврћем.

ГУБИТНИЦИ

Све је почело Резолуцијом ИБ, да су цео млавски крај, а и хомољски, изгубили много. Пажљивом хроничару и аналитичару неће промаћи овај моменат у послератној изградњи и обнови.
Пруга уског колосека, још много раније, дошла је до Ждрела и места Ладне Воде. Многи тунели су прокопавани за време рата; то је радила немачка организација „Тот и Функе“ у којој је било доста радника из околине и фолксдојчера из Баната. Немци су намеравали да се повежу са Борским рудницима.
Међутим, после рата, у Хомољским планинама започета је друга изградња војних фабричких хала и комплекса. Због близине Источних земаља и Варшавског пакта, а и вероватно неких других разлога, одустало се. Данас се у Петровцу могу чути или прочитати у штампи да је таква фабрика за потребе некадашње ЈНА прорадила у некадашњој БиХ, у Травнику. (Види изјаву Богољуба Стојановића - Тине ратног политичког комесара, касније министра у влади СР Србије, дату специјалном издању „Интервјуа“, Београд, „Расељавање српске привреде“.)
Други кљични моменат који је одредио да Петровац постане и остане то што јесте данас, сигурно је затварање Млавских рудника. Многа каснија геолошка истраживања показала су да у околини Петровца има много наслага мрког угља. Појава метана и застарела техника у руднику Стамница половином шездесетих година, само убрзавају затварање овог рудника, а и околних у склопу Млавских, наговештавајући једно ружно време. Петровац је остао на маргини. Много брже су се развијали околни градови, путни правци и мреже, форсирани Пожаревац-Кучево-Мајданпек или Пожаревац-Жабари-Свилајнац и даље ка аутопуту Београд-Ниш.
„Растурање“ (подизање) пруге уског колосека Петровац-Пожаревац, почетком седамдесетих година, посебна је прича. Неизградњом друге, модерније пруге ширег колосека, сврстава се у губитнике.
Гашењем гарнизона ЈНА Петровац такође губи много на значају.
Шта је са становнишвом? Раније на једној страни слаб индустријски развој, неразвијена пољопривредна производња, доприноси да се само мањина запошљава по предузећима и малобројној индустрији. Таква немогућност запошљавања нагнала је већину житеља многих млавских села да извор егзистенције потраже преко границе - у иностранству. Временом, они су у материјалном погледу постали добитници. Самим тим по селима су никле многе вишеспратнице и радионице мале привреде и друго. На одморе су долазили скупим и луксузним аутомобилима. Такве раднике на привременом раду у иностранству неки су називали гастарбајтерима. Они су запостављали своја домаћинства, плодне оранице и њиве и на крају породицу и своју децу. Они су неприметно и неке друге навике, новине и културу. Много касније за њима су кренули и стручнији кадрови.
Вратимо се оним првим радницима, пролетерима и „полутацима“, који су радили у граду а живели на селу и нешто мало радили на пољопривреди. Они су изграђивали нове фабричке хале и постројења. Остали су ту нешто због добрих примања, а нешто из патриотских разлога. Од њиховог тешко стеченог динара и проливеног зноја, изграђено је путем самодоприноса много. Овим писањем немамо намеру да критикујемо, већ да покушамо да сагледамо стварност и реалност. Путем кредита уграђивано је такође много на друштвеном и индивидуалном плану.

Живело се веома пристојно и достојанствено. Садашња ситуација указује да се плаћа „намет на вилајет“ и да су у неку руку баш они кажњени за своју ревност.

 

МОМАЧКИ ФИЈАКЕР

 

Ишао је у поретку увек последњи. Изазивао би највише знатижеље и пажње код окупљеног света, изласком на сокак или испред куће. У њему баш и није било момака, већ напротив - жењених, који су слушали у свадби, само што су у тој прилици тако називани. Са собом су носили балоне вина и флаше ракије. По три-четири фијакера, неколико чеза и коњских кола које вуку коњи украшени црвеним кићанкама и ниском звекира, те неизоставним белим пешкирима и цвећем. А и ти коњи врани, зекани, баш као у оној песми, знали су да језде, да се косире и заигравају, дајући свадбеној колони традиционални карактер.
Весели и свечани промицали би ка цркви или кући, а онда крајем шездесетих фијакер већ постаје запостављен. Аутомобили су заузимали примат. Многима у сећању још увек лебде те последње стварне слике из прошлости: фијакери, коњи и у њима начичкано много мушког и женског света; први у свечаним оделима и у шеширима или качкетима као обавезно на главама, или они отменији у кожним доламицама, са панталонама на брич и артиљеријским чизмама на ногама. Жене, у комплетима и са повезаним „талијанским“ свиленим марамама.
Седањем у аутомобиле, ношењем мантила од шушкавца или јакне од „хавеле“ као да се све заборавило. Само, и та нова мода трајала је тридесетак година. Недавно, из помодарства, на једној од сеоских свадби појавили су се поново фијакери.
Фијакер је у селу после рата био права реткост; педесетих и шездесетих година било их је највише десетак. Међу првима су их купили и возили по свадбама Драгиша Ракић, Никола Кола Савић, а на Кућишту Драга Микин Милановић и Томислав Радосављевић „Бака“ и други. Фијакера је пре рата било веома мало, једног од њих имао је и Жика Милићев Петровић, којим је своју пријатељицу возио у Матарушку бању. Своју љубазност платио је, нека ми опросте млађи, тако што су га комшије пребиле, не би ли му преотели пријатељство.