Пчеларство

Штампа

Пчеле и пчеларство помињу се од првих дана од када се зна за Каменово. (Види Браничевски Тевтер од 1467. године стр. 75). А неких писаних података такође има крајем 19. и почетком 20. века. Тада се помињу кошнице - вршкаре. Највише кошница имала су домаћинства Бели Ђокин, Јоксимовић Живота, Жика Аврамов-Мишић, Микајило Живојинов, Милановић Дробеж, Стојан Новаковић из Дробежа, Мика Мицин-Станојевић и други.

Нагли развој пчеларства помиње се са првим течајем који је одржан у сарадњи са „Соколима“ 1938. године. У то време, и неколико година раније, статистика белечи:

1 Жика Аврамов Мишић имао је 140 кошница

2 Бели Ђокин Јоксимовић имао је 40, јер се поделио са братом који је такође имао 40 (Мика Ђокин)

3 Милојко Лукић (Мутин деда) имао 30 друштава-кошница

4 Стојан Новаковић имао је 12

5 Влада Тисин Милојевић имао 12 и на њему радио Мика Мицин и свих 12 му због болести настрадале кад и осталим Каменовцима (изјава дата А.Ж.)

6 Која Шена Живановић, 12

7 Која Срејин Павловић, 10

8 Милутин Муња, 16

9 Војин Стојићевић, 8

10 Милосављевић Будимир-Буда Казанxија, 8

11 Драгутин Митић Буцин, 20

12 Мика Мицин, 15

13 Станимир Митић Гаљина, 6

14 Аца Караxић-Љубин, донео из Баната 50 кошница и једне године болест му је уништила свих 50.

Било је и других пчелара, али ово су значајнији. У том периоду преве су од „Туђице“ (заразне болести, до тада непознате) страдале пчеле Жике Аврамова. Од 140 кошница остало му је само 30.

Свима са горњег списка страдала су пчелиња друштва. Некоме више, некоме мање. Али, неки су остали недирнутих кошница. То су: „Мутин“ деда Милојко Лукић (преселио кошнице у Дробеж - у Кршићки луг, 15 комада) и Бели Ђокин, коме није настрадала ниједна од 40 кошница, мада их нигде није селио.

Полазници првог пчеларског течаја били су (по фотографији и сећању Николе Коле Савића и Властимира Милојевића Владе)

1 Ђорђе Милановић

2 Михајло Милановић (није извршено препознавање)

3 Живота Јоксимовић

4 Никола Савић

5 Тома Николић

6 Драгутин Митић

7 Славољуб Николић „Љуба Којин“ - није извршено препознавање

8. Душан Стевановић „ „

9. Милутин Муња Илић „ „

10. Живко С. павловић

11. Живота Стојићевић

1 Константин Живановић - „Која Шена“

2 Драгољуб Недељковић

3 Станојевић Милош, није препознат

4 Милић Станимир

5 Будимир Милосављевић

6 Витомир Живојиновић

7 Властимир Живановић, није препоз.

8 Мика Мицин-Станојевић

9 учитељ Жугић

10 Жика Аврамов-Мишић

11 Мика Петровић

12 Мила Ђокин-Јоксимовић

13 Добривоје Караxић (?)

14 Мутин отац (Мића Лукић) (?)

Мед је пре рата био тражен и продаван на пијацама и тржишту, али не у толикој мери као после ослобођења. Сада у селу има преко 60 пчелара и 2000 кошница, а пчеларство, као основно занимање, јавља се код следећих породица: Ђорђевић Вујадина, Милојковић Милоша, Милић Јована, док други подједнако раде и пољопривреду или су запослени у индустрији. Међутим, сви они са својим кошницама, пчелама и производима успешно настављају породичне традиције, а уједно и сеоску. Њихови производи признати су на свим сајмовима и изложбама који су одржавани у Београду, Новом Саду, Крушевцу, Сомбору и широм бивше СФРЈ. Квалитет потврђују многобројне медаље, дипломе и признања освајана на тим смотрама. У недостатку простора поменућемо једног од најјачих, као и једног из млађе генерације који тек долазе.

Пчеларско домаћинство Милојковића

Са Кућишта пчеларством су почели да се баве 1948. године, када је отац Тихомир имао 50 полошке. Нагли развој и унапређење почињу од 1966. године, када су Милош и његова супруга Светлана „Мира“ одлучили да продају први купљени трактор и докупе још 40 кошница. Речено и учињено. Данас је то једно од најјачих пчеларских домаћинстава који у свом пчелињаку имају преко 300 кошница са камионом и приколицом за транспорт, минибусом за врцање меда и другог.

Покретљивост и транспорт омогућују овим вредним створењима и њиховим власницима да у једној години ухвате 4 до 5 „паше“ (годишње 4-5 пута ваде мед и остале пчелиње производе А.Ж.)

У једној години једно друштво доноси просечно 10 - 50 кг меда. Поред меда ово домаћинство и матични млеч. Још од 1966. године продају га по целој Србији, а ту су још и полен, прополис и мед у саћу. Тренутно је Милош председник подружнице Камерново, која ради у оквиру друштва Пчелара „Млава“ из Петровца. Веома су активни вођени Милошем „Мишом“ и ове године у оквиру манифестације „Дани Млавско-Хомољских пчелара Србије“ окупили су велики број пчелара из Србије и Црне Горе. Том приликом је одлучено да се подигне знамен пчели, а Милош је засадио прво дрво у будућем пчеларском парку у центру села.

Милојковићи су носиоци преко 40 вредних пчелињих признања са разних сајмова и скупова пчеларских организација. Свако признање заузима своје место у кући Милојковића који преносе традицију на сина Ратка и ћерку Раницу.

Ђорђевићи

Војин је први дошао у село, по њему носи име данас Војинска фамилија. Један од синова звао се Милутин. Он је наставио данашњу лозу Ђорђевића са синовима Јевремом и Матом. Овај последњи је посинио једног од пет Јевремових синова.Деда мата није пушио дуван, а носећи још малог синовца Јолу, казивао је да то не ваља чинити. И ево, седам породичних колена - непушача. Деда Јола је први набавио трмке са пчелама и од тада се оне гаје у породици.

Једини преживели Јолин син, деда Ђорђе, наставио је да гаји трмке, али више се бавио земљорадњом. Тек његов син Живота почиње озбиљно да се бави пчеларством 1928. године, по доласку из војске. Он је набавио прву кошницу са покретним саћем. Проширио је пчелињак са 50 кошница. Његов син Иван „Мила“ још озбиљније прилази овом послу, па његов пчелињак броји око 100 кошница. У новије време његов син Вујадин се потпуно професионално бави пчеларством и пчелињак је израстао у 300 кошница, углавном типа полошки. Због тешког утовара и транспорта, Вујадин временом кошнице замењује за оне типа А.Ж., док његов син Драган потпуно прелази на ову врсту кошница. То је данас модеран пчелињак са око 220 кошница типа А.Ж. и 80 полошки. Из првих највише добија мед и полен, а из ових других млеч и прополис. Све своје производе пласирају на пијаци „Зелени венац“ у Београду. Носиоци су многих признања.

Ђорђевићи желе посебно да истакну како у Каменову има још 4 домаћинства која су „испекли“ занат у породици Ђорђевића. То су породице Милић Љупчета (чији је син Јовица један од већих произвођача меда), који је пчеларио заједно са Иваном, да би се касније осамосталио. Породица Љубомировић Добривоја добила је у мираз десетак кошница. Вујадинов брат Стојадин је у наслеђе добио седамдесетак кошница, да би и он проширио пчелињак и активно се бавио овим послом, а живи у Петровцу. Породица Живановић је такође добила у мираз 60 кошница и сви данас пчеларе. Сигурно ће, баш као и дедови, и троје деце Драгана и Надице Ђорђевић, Марина, Никола и Милош наставити ову богату традицију гајења пчела и проширити пчелињак.

Караxићи

Такође једно од Пчеларских домаћинстава које жели да настави породичну традицију, остајући у оквирима просечности. По први пут пчеларством је почео да се бави Илија још 1957. године, са две полошке, да би за неколико година проширио свој пчелињак на 25 друштава. У то време врцао је по 500 кг меда. Одласком на рад у иностранство, после 11 година паузирања, пчеларењем почиње да се бави син Живота, са 58 друштава „двоматичних полошки“ монтираних и уграђених на камионску приколицу типа „Гром“. Своје кошнице, баш као и други пчелари, сели на багремову пашу у Хомоље, липову на Фрушку Гору и сунцокрет у Банат.

Данас укупан број кошница у поменутом домаћинству достиже и до 90 комада. Просечно у једној години изваде и до 4500 кг меда и других пчелињих производа.

Своје производе, као и остали пчелари из Каменова, продају на Јесењем ташмајданском сајму - скупу пчелара СРЈ у Београду. О свим превентивним мерама и сузбијању евентуалних болести брине Петар Караxић, деда Илијин унук, који је данас, баш као и деда некада, више преокупиран ловом и ловством.

 

Алат и алатке које се користе у домаћинству

Зависно за које потребе би се користио, за рад у пољу - алатке, а за рад у домаћинству - алати. Тестера, секира, секирица, коса, срп, мотика, будак (трнокоп), разне виле, грабуље и грабље, лопате, ашови, кључ за сено, а од алата у кућим- чекић, клешта, длето, разна оштрила и сл. Неки од њих се данас и не користе или се користе веома ретко.

Овде би код помагала могли да поменемо и запрежна (воловска или коњска) кола, која су правили мајстори колари. Алат који је био потребан за орање, који се већ преко 20 година не користи: плуг, дрљача, прашач, ралица или сејалица са дудуком, као и косачица на запрежну вучу.