По предању, Каменово није имало већих и правих хајдука које је у гору нагонила турска сила и неправда. Такође, није запамћено да су Турци изводили своје најтеже казне, злочине (као набијање на колац, чупање ноктију или печење усијаним гвожђем). У Каменову је остало 2 хектара земље од извесног бега, на месту које је прозвано Беглук. На том месту, касније, сахрањивани су коњи. Оно је изнад самих Цигицкиш салаша, а припада данас Станковић Живораду (Стојану данкином).

Каменово је имало бећаре и војнике који су учествовали у многим ратовима који су вођени против Турака, било на страни Србије или Аустрије. Под Карађорђевим устанком 1804. године устанике за млавски крај сакупио је војвода Петар Добрњац, пред црквом на данашњем црквишту. У боју са Турцима изгорела је црква (види опширније поглавље Црква), такође има примера да су мештани учествовали и у Другом српском устанку под Милошем.

У народу је и данас запамћена „крвнина“. Она је морала да се плаћа за убијеног Турчина. Крвнину је плаћала фамилија, село па и околина где би се догодило убиство. Породица починиоца подносила је највећи терет. Турци би излазили на увиђај „Ћеш“ и тражили крвнину. Народ у већини случајева то није могао поднети. Догађали су се чести пребези, сељења и миграције (Види опширније о крвнини „Наш народни живот“, Тихомир Ђорђевић). Прелажење из вере у веру није познато у селу.

Крајем 19. века јављају се они „други хајдуци“, који, по угледу на оне праве, такође се одмећу у шуме. Само ови други из личних разлога, пошто су долазили у сукоб са тадашњом влашћу и због честих потера жандарма. Политика их није занимала. Хомоље и млавски крај били су познати по њима - оглашених и уцењених хајдука било је и у самом селу. Њихова мрежа испреплетана од јатака, била је јако затворена. Крајњи циљ био је отимање новца, дуката, материјалних добара из личног користољубља. За собом су увек доносили мирис смрти, остављали за собом велико зло, похаре, лелек и кукање. Поједини делови становништва ширили су фамозне приче „да хајдуци помажу сиротињу“. То је донекле било тачно. Отимали су од имућних људи, а веома је мало примера да су помагали сиротињи без противуслуге, која се састојала у томе да им сиротиња буду јатаци (за чување и скривање).

Било јемпримера да јатаци, добијајући крваве новце, тако су и пролазили, завршавајући у највећој беди. Полиција тадашњег режима говорила је: „... да је та хајдучија дете радикалско“, а радикали спремно одговарали: „да је хајдучија чедо полицијско“. (Лиастови из Хајдучије од Пере Тодоровића. Само по себи намеће се питање и закључак да је хајдучија била донекле подржавана и од система и од полиције, јер је и њих било страх од њихових и крвљу потопљених имена.

Код данашњег „Јавова“, фабрике намештаја, на улазу у Петровац, била су до 1848. године три споменика крајпуташа. А онда је на њих налетела некаква лимузина и два порушила. Један је однела са собом чак до оближњег врбака. Трећи споменик је стајао до почетка шездесетих година, да би и он касније био срушен због несметаног прелаза ка поменутој фабрици. То су били хајдуци, прави зликовци и њихови поменици, који су служили за пример и наук како пролазе разбојници, пљачкаши и сецикесе. Тамо су били сахрањени Јован лалић, из оближњег Рановца, Василије, такође из Рановца и Љубисав Нешић - Миленковић из суседне Кнежице.Од хајдука помиње се дезертер Николић из 9. пука - Пожаревац (Полициј. глас. 1901.). Љубиша Нешић је, издајом јатака, убијен 1901. године у селу Крвију, али је зато пре своје смрти за собом оставио разгранату мрежу помагача и јатака у Каменову, који су пошли стопама такве хајдучије. како су убијани, тако су на улазу у варошицу и сахрањивани, на месту где је некад био Влашки луг, са доста храстове шуме. недалеко од Ђорићког луга. У близини су били обори са свињама чувеног кафеxије Велизора и његовог оца Милоја.

Поменути Љубисав из села Кнељице трудио се да окупи истомишљенике које је полако уводио у своје пајташке и прљаве работе.

Као први јатак у каменову био му је Владимир Владисављевић „Нунин“. Да је добро „савладао школу“ потврђује „Полицијски гласник“ из 1901. године, стр. 284, бр. 36, у коме се каже: „Сима Достић из Глоговца, среза Деспотовачког... Љубомир Милорадовић из Пругова, среза Пожаревачког и Владимир Милосављевић из Каменова, среза Млавског, решењем начелства округа Моравског од 10. текућег месеца бр. 11056 оглашени су за хајдуке“... (следе појединачни описи) „Владимир има 31-32 године, средњег је стаса, широких плећа и прсију, очију малих и смеђих, обрва великих и састављених, лица округла и помало богињава, зуби су му крупни и здрави, а ход тром. Одевен је у одело од сивог, народног сукна, а на глави има стари штофани шешир мрке боје. Начелство округа моравског депешом од 10. тек. месеца моли све полицијске власти да похватају или побију ове зликовце. Акт управе града београда бр. 24199.“

Или у броју 37 истог листа од недеље 23. септембра 1901. на првој ударној страни доноси следећи акт о уцени : „Љубомира Милорадовића из Пругова, среза Пожаревачког и Владимира Милосављевића из Каменова среза Млавског, који хајдукују у округу Моравском,уцене свака по 1000 динара, затим да се ове уцене издаду као награда оним лицима, која ове хајдуке похватају или побију, или покажу власти да она то учини.“ (Примера и односа ради, претплата на целогодишње бројеве овог листа износила је 12 динара).

О Владиним харањима могу се причати „романи“. Један од атака био му је Драгутин Савин, коме је син умро касније, исто наследио Бора хармоникаш. После хватања и издржане робије није се смирио, настављао је по старом. Својим занатом бавио се низ година, док му главе нису дошли Бугари 1918. године. У то ратно време у селу се дигло много галаме и тензија због нерашчишћених политичких несугласица тадашњих сеоских првака. Један ударени шамар однео је 4 главе: извршиоцу, удареном, хајдуку Влади и Благоју. (О овоме времену говорили су ми Витомир Тома Живојиновић и деловођа Милосав Петровић). Деда Тома је у разговору знао да каже: „Мене је мило да дам податке, а драго ми је да се за то заузимљеш, тако је то било, нећу никога да браним а ни да их црним... (тонски запис изјаве код аутора ове књиге). Иначе, четврти стрељани Благоје Ивин је рођени Томин стриц.

БОРБА ЗА ВЛАСТ ПОД БУГАРИМА

Бугари су као окупатори заменили Аустроугаре у Каменову 14. јануара 1916. године. Они су заправо држали цело подручје око Велике Мораве; контролисали су руднике и главне саобраћајнице. Бугарска команда за Каменово била је смештена у близини цркве у старој општини.
Они су за време своје владавине стрељали хајдуке:
1 Владимира Милосављевића „Нуниног“, раније проглашеног за хајдука
2 Благоја Милосављевића (кућа му је била до саме Томине, у плацу који поседује Пера)
3 Анђелка Милошевића званог „Чику“ или још познатијег као Миту Томиног, председника села у то време (отац Мике Круниног), који је раније био рањен у руку у бугарском рату, те није отишао за Солун, али није био ни за вођење политике.
4 Милутин Живановић Добрин, који је у спрези са братом све ово из глупости замесио и закувао. Суђено им је пошто су похватани због побуне, кратко речено, против бугарске власти. Стрељани су за пример као побуњеници.

За хајдука Владу утврђено је да је, као лопов, осуђиван под Александром Обреновићем и Петром Карађорђевићем. Оптужница га је теретила да га је село чувало, односно тадашње водеће личности у сеоској општини. Бугари нису за њих имали милости, пресуда је била: „Смрт стрељањем, одмах“, без права на жалбу. Сва тројица су стрељана истог дана.
За Благоја Милосављевића село је причало да је био бегунац из бугарског ропства; више пута је побегао из Бугарске. Имао је две ћерке о којима заиста нико није имао да брине. То Бугаре није занимало, требало је народ заплашити, а своју власт учврстити.
Што се тиче Анђелка Мите председника села, њему је око политичких и председничких задјевица јавно ударио шамар Милутин Живановић /добрин, кога је брат Илија, жељан власти (иако прво самосталац, па демократа) гурнуо у директну смрт.Милутин код бугарских власти оптужује прву двојицу да их је чувао председник Мита. То је заиста био добар изговор да се Мита „макне“ са председничке столице, и успева у томе. Подмеће му бомбу коју у претресу проналазе Бугари.
На дан стрељања окупило се доста света. Био је петак уочи Поклада, март 1918. године. Метак није хтео Миту. Био је само рањен, викнуо „Јао“. Председник се даје у бег путем који је водио од старе општине на Кућишту и сеоском појилу. Два Бугарина су одмах потрчала за њим, клекнула и почела пуцати на Миту који је замицао ка кући баба Лиле и деда Радована. Само је јаукнуо. Баба Лила је притрчала и додала му крчаг са водом. Тог догађаја присећа се унук Драги Радојковић Меримин, који је тада имао 10 година. „Не знам шта је требало то Веселину да после пуца у мртвог Миту. После извесног времена он се разболео и полудео у болници; село је причало да мач правде стигне свакога.“
Једно је сигурно: сви они били су бугарски потајници, вештом игром су их Бугари увукли у своје сплетке, што ће се потврдити у даљем тексту. Четвртог Милутина Живановића Бугари су ухватили једне ноћи са коша Лиме тасиног (Милића) када је крадом хтео да дође преко пута код своје куће. Бива отеран за начелство у Петровац и нешто касније стрељан са групом на рановачкој караули. Њега је мртвог у село запрежним колима довезао Драга Миладиновић Гилин (сећа се сада већ слепи 98-годишњи старац). Бугари су знали веома добро са киме имају посла и хтели су да се ослободе својих дојучерашњих помагаче, што су и учинили.
Сви стрељани били су сахрањени на раскршћу пута према гробљу „код Чубикине ћуприје“, да би касније били пренети у сеоско гробље.

Да ово није крај приче потврђује податак да су Бугари „за сваки случај“ отерали у заробљеништво тадашњу целу општинску управу. Принудни рад у Варни, на Црном мору, под оптужницом да су они, као и Мита, склањали Владу хајдука и Благоја бегунца. Тада су отерани:
1 Петар Станојевић, кмет
2 Никола Николић (Која Микаилов)
3 Мита Радисављевић (Томе Иваниног отац)
4 Милева Милосављевић (Мајка Мике Игњатовић - Дробеж)
5 Ленка Јовић (Станоју колару жена)
6 Соја (Драге Кршићу мајка)
7 Коста Костић, деловођа (Влади Јовичином деда)
8 Жика Милосављевић (Жикићев деда) Интернирани су одмах, а ослободили су их следеће године савезници, после годину дана робијања, по пробоју Солунског фронта.

Док је још трајао истражни поступак у затвору у начелству у Петровцу, јердне зоре у ћелију је упало до зуба наоружано 6 Бугара са ножевима на пушкама и командом:“Готовс“. Један је почео да врши прозивку: Владимир Милосављев, устај си и обувај си“ и тако редом до деда Петра Станојевића (Милићевог оца) који је у журби обуо две чарапе на једну ногу. Никако јадни кмет није могао да пронађе другу чарапу. Старачки, онако сам за себе је прозборио: „Море, да ми неко од њих не узе другу чарапу?“ Несвесно показа на наоружане стражаре. То је чуо писар Која па му добаци: „Море, види ти мало лепше, па га опсова, оћеш ти да будеш кмет.“

Општинској власти у селу „придодато“ је још у оптужници да су били у вези са „побуњеницима“ и догађајима око Топлица - топлички устанак који је био на другом крају „као и то да нису довољно поштовали бугарску власт“. Бугари нису поменули прељубе, којих је било.

Хајдук Влада заиста је био, што би се данас рекло, „хајдук“ - лукав и проницљив, код њега није могло да се „прође“. На првом судском процесу оптужио је баш све оне које је мрзео, који су му се „закачили за зуб и запали за око“, као да су му они били јатаци, како би им напакостио. Међутим, праве није ни поменуо. Један од тајних јатака био му је Мијаило (прадеда аутора ове књиге) Станојевић, који је у време другог процесавећ био погинуо у одступном маршу 1915. године у 9. пуку, 3. позив на Вагрдану. Мијаило је имао брата Стевана, који је био жењен; фамилија велика, кућа претесна. Надјачана дечјом галамом, често му је говорила снаја Милева, жена Стеванова: „... Да се он остави дружења са Љубисавом из Кнежице и Владом „Нуниним“ из Каменова, да се он жени и кућу да кући. Враћајући се једном тако са орања, чим га угледа, Милева отрча одмах код стричева и отпоче са прага: „Ајде, чико, еве га дошао, да му мало ви говорите“. Стричеви, као стричеви (Петар и павле, браћа рођена) кренуше код Стевана и Мијаила у комшилук. Седоше за сто велике гостињске собе, док Милева упали лампу чија светлост поче да шара ка прозорчету, што гледа у авлију и шупу што је била прислоњена на кућу, Петар не сачека ракију, већ поче брже боље: „Слушај ти, Мијаило, што ти ми стричеви говоримо, мањуј се ти Владе и његове дружине, они ће ускоро „добро да прођу“. Има да омасте неку вренгију; него да се ти жениш. Ми смо ти нашли једну младу из Бошњака, из добре фамилије.“
Како је кућа била грађена, а у то време није било бољих чатмара, разговор који се водио унутра кроз прозорче чуо се у шупи. А у шупи хајдуци, слушају Мијаилови „другари“ шта о њима „лепо“ причају и беседе стричеви седе главе. На једвите јаде, после извесног времена Мијаила оженише. Свадба беше велика. Млада и младожења „леп пар“, колико су били „лаки“ једва их је уз брдо извукао на двоколицама по блату шест волова. Мијаило заснива породицу и све ређе поче да се виђа са дојучерашњим друговима, 1907. године најпре му се роди Даница, па неколико година касније Милица и Вера.

Влада је пре доласка Бугара, по доласку са робије, био „потајник“ деловође Које, тако да је извештавао све што се ради у селу. Заиста је упамћен као велики мајстор за склапање „пријатељства са Моравцима“. Пред рат сејао је људима страх, ледио им кости. Није презао за тили час да „смакне“ човека. За уцењеног Благоја Ивиног хтео је да однесе уцену. Уцењени Благоје није имао места у селу. Скривао се по врбацима, шумама и забранима. Кући је могао само заобилазним путем и то ноћу, под заштитом мрака. Када је био гладан, вио се око воденице на Млави, иако је био војни бегунац из ропства, за Бугаре је био хајдук. Чекао је сатима да испрати и задњег помељара, па код воденичара, од кога би добио мало проје или хладног качамака. Влада је то знао, па се и он крио у Вељкованској воденици на Кнежичком јазу и зато га често јурио по врбацима, а Благоје бегао од поновног ропства и Владе као звер. Говорило се даје, кад су га Бугари други пут вратили у ропство, приликом последњег бекства несрећно ударио стражара који је умро и да је са његовом пушком дошао кући. То бекство и убиство му је донело уцену на 600 леја, мртвог или живог. Када је други пут дошао у село, Влада Нунин је тражио састанак са њим преко јатака и посредника уз абер. Заказан је састанак у воденичном забрану, преко аброноше Јеврема Вилиповог - Филиповића. Јеврем срете Владу који изненада скочи на путић који је водио из села. Влада је испитивачки гледао у свог курира, а овај га претече: „Владане, ти се шеташ туна?“ „Море шетам се, тражим овога нашега Блажу (Благоја) да га скинем за 600 леја са овог света“.

Бугарска команда била је смештена у Петровцу, повремено је долазио један одељак и смештао се у селу у старој општини. Њима је командовао извесни подофицир Роман, у народу запамћен као јако добар и фини човек, који је био слаб према женама. Био је задужен за рад воденица и убирање пореза од њих. Имао је „пријатеља“ Јеврема а и љубавницу, жену Владисава ковача (кућа је била на месту где је данас Броскина). Једну је, повлачећи се, повео за Бугарску.
Аустроугаре је 1915. године сачекао са белом заставом и предао село председник деда Коста Максимовић. Власт је предао Анђелку Мити Томином, који се упецао у игру потајника - доушника Бугара. Бугари су у то време знали да муче и сеју страх и код обичног народа. Веома добро су знали ко је био на Солуну или ко је погинуо у борбама вођеним током рата, те су се тим породицама светили. Тако су једном мучили мајку од два брата Николића, каплара из чувеног Скопског ђачког батаљона који су у истом дану погинули (Божидар и Светолик). Несрећну мајку Милку (Којину жену) су оптуживали да и она има везе са устанком у топличком крају, а због трећег брата који је био ђак богословије у Призрену (каменовски учитељ Светомир, рођен 1897, умро веома млад, жена Љубица и син Микица).

Бугари су по одласку наместили игру као да је све ово у вези Николића дело Војина Стојићевића, тако да се по ослобођењу повео спор пред судом. Војин је једва доказао своју невиност.

Крајем 19. века о Каменову и млавском крају издат је роман, који је данас јако редак и тражен, а који говори о хајдуцима. Као да је аутор наслутио многе многе догађаје који ће се догодити двадесетак година касније. Реч је о „Народним изелицама“, аутора Светозара Љ. Гавриловића, издато у Шапцу 1889. године (књигу написао у Кривељу 1880.) која у много чему подсећа на касније издатог „Хајдук Станка“ Јанка Веселиновића. У роману се овако описује село Каменово:
„Озгор с брда тихо им је ћарлијао поветарац. Тичице умилно певају и скакућу, с гранчице на гранчицу. Задахну их дах пољског цвећа и свежост мириснога поветарца пољског. Груди им се надимаше, удишући чисти и мирисави ваздух. Чисто и нехотице застадоше и обрнуше се назад. Отуд могли су рахат прегледати цело каменово, с његовим белим, чистим кућицама, што као венац китише једну страну благога брда каменовског. Овде онде, у зеленилу од воћа и од дрвећа, забеле се кућице, или се зацрвене њихови кровови, окићени витим грањем и зеленим листом, такмичић се, ко ће боље да подниже, да ишара, да окити овај лепи венац, што се зове Каменово... „Каменово?“ А камену нигде ни спомена већ равница ко длан, држи неколико сати, ’Злаћани Стиг’...“

(Вероватно је аутор Светозар Гавриловић, као ученик Шумарске школе у Пожаревцу навраћао до Каменова и инспирисан лепотом и доласком у село старим путем од Старчева видео и описао село у поменутом роману.)

Брана Милорадовић ми тврди да је Илија Марковић Добрин био такав само према политичким противницима или неистомишљеницима у својој партији. На питање да ли је било сукоба са шураком Војином, одговара да ако их је било, онда су то били сукоби из породичних разлога. Политички су се добро слагали. Мада је и Војин претендовао за председника села као демократа. Био је средњег имућног стања, носио се јако кицошки и елегантно, у својој кући угостио је и примио свакога.

На крају о Илији рећи ћемо и ово: док је он био на власти, за све ситније крађе осуђивао је лопове тако што их је терао јавно кроз село уз лупњаву тобоша и представника тадашње власти уз повике: „Ја сам лопов, украо сам то и то... томе и томе...“
Влада хајдук није да није могао имати седло и бисаге, кад је имао свога одличнога коња, већ је намерно седло позајмљивао од Војинаца, Војина Стојићевића који је био веома добар коњаник у Балканском рату и када се зна да је он био међу првима који су ушли као ослободиоци Куманова. У лепој млавској српској ношњи деловао је импозантно на коњу. До скоро су у породици Станојевић чувани везени пешкири које је он донео на оглаву коња (аму) које су му стављале Македонке, ослобађајући их од турског зулума. Како је Војин био добар војник, тако је било и оних у селу који су у мирно време (као Рајко „Чаралија“) носили у тканицама два пиштоља и два ножа, из објести, а и терајући осталом народу страх у кости, клао кучиће по сеоским сокацима. Када је наш први топ опалио у Куманову, он је „први напунио тур панталона“.
Вратимо се Мијаилу и Војину Војинцима. Морали су Влади да дају седло и бисаге, мада их је Влада својим понашањем и цинизмом љутио. Знао је он као случајно у бисагама да заборави, па при прегледу и предаји бисага да покаже Војину дечју исечену руку, увијену у крваву марамицу. Да је Војин био тврдоглав, Влада је знао и зато је ударио на деду непосредно.
Влада није презао ни од других породица, сви ми наводе: „Како је радио, тако је и прошао. Штета за млађе, ни криве ни дужне.“ (Говорио ми је Никола Савић Кола). „Као бугарски потајник Влада је наставио по старом: ноћу је лоповисао а освета било које врсте „ужа специјалност“. За крај Владиног хајдуковања и дружине послужиће нам прича, објављена у „Полицијском гласнику“ бр. 2, од 1902. год. на страни 15, која говори из „Полицијске праксе“ Бошка С. Новаковића који прича како је Влада своје „пријатељство ковао“ на робији. Испричао је догађај који се збио на светог Пантелију, на вашар у Јагодини. Народ је нагрнуо, а они ударише у село Ланиште, округ Моравски, срез Белички. Љуба из Пругова и Влада били су нераздвојни и са Андрејом Радичевићем из Г. Штимља бившим робијашем сковали су план како да нападну кућу газда Ђокићу. Када су вечерали, пред кућом су их дочекале цеви хајдучких пушака. Узели су му тада 1.600 динара, 2 нове шубаре, један револвер и побегли. Успут су подједнако и братски поделили плен. Међутим, у рвању и „борби која се заметнула са хајдуцима“ Андреја хтеде да сам потражи по соби нешто лично за себе. Баба Љубица, жена Ђокићева га је препознала. Полиција притисне Андреју, аовај пропева: „Море, господине, то нису учинили наши људи...“ Клупко се одмотало и после извесног времена претресом код Владимира и Љубомира пронађу шубару, а код другог недовршено писмо... „она ствар да се одложи...“ Владимир и Љубомир нису били код куће, утекну у гору, а касније бивају уцењени и проглашени за хајдуке. На процесу у Јагодини притешњени су доказима да су у операцији учествовали заједно са Јовом Калинићем из Миријева и Николом из Божевца, Јова је чак три пута био председник општине у свом селу. Љубомир нешто касније бива убијен од једног Влаха, када му је украо и понео овцу, а Владимира ухватише рањеног од потере...

По завршетку Првог светског рата у Хомољу и млавском крају су се такође појављивали хајдуци. „Хомољског дилингера“ Ивана Бабејића јурили су пуних 18 година. Он је касније створио легенду „Флора дела мунће“ звали су га Горски цвет (превод са влашког) и своју јатачку мрежу. А по угледу на њега, браћа Барбуловић из суседног села Рановца, навраћали су у Каменово, скривали се код својих јатака, јели и пили (Ната шнајдерка), покушали су да уцене Саву Савића за 60.000 динара (то ми је испричао Никола Кола Савић), а вредност најбоље краве била је 1.200 динара. Они су више уценом хтели да изнуде. Чувши од Стеве Новиног (Новаковића) по повратку, који је однео „абер“ Сави, да то он „неће ни да чује, а и да је добро наоружан, да ће узвратити ватром“, овај се окану ћорава посла.

Сигурно је да су у Каменово навраћали и други хајдуци. Један од њих био је уцењен Петар Марјановић из суседног Кобиља, који је ајдуковао са женом Миљом. Петар је био разбојник, али је знао да буде и човек (о њему је писао и Каниц, аустријски путописац, који је пролазио овим крајем). У то се највише уверио поп Лука Поповић, каменовски поп. О Петру Кобиљцу испеване су песме које се и дан данас певају. (Ово је аутору испричао Младен Млађа Владимировић, попов зет, иначе хроничар, историчар пожаревачког краја, а аутор ових редова описао у „Млавским новинама“ 20. 06. 1987. године).

ДУКАТИ ЗА МИРАЗ

Хајдуци су поарали газда Мијаила Стојићевића. Непознати су дошли једне кишне ноћи, веома чисти и суви. Јатаци из села чекали су их на путу чувајући стражу. На силним мукама старац им је морао дати 240 малих дуката и 70 великих, као и новца у вредности 3 до 4 добрих волова. Однели су тако сав мираз који се чувао за удају унуке Мице.

Друга лоза Стојићевића
Мијаилов отац Стојић Војиновић „Војинац“ умро је у 53. години живота 1869. године, тако пише на надгробном споменику, који лежи у Порти цркве. Вероватно као и учитељ Лазар пренет је посмртно и сахрањени су заједно иза цркве. Сигурно због некаквих заслуга за село. Којих, за сада не знамо! Стојић је имао два сина: Мијаила и Станка (Миланова породична лоза помињана је у ранијем тексту) док је Станко развио следећа домаћинства: Владе Станковића, Љубе Милановића, Љубе и Душана Животића.
Хајдучко злато у засутом бунару
Бунар је био у Бучини, веома густој храстовој и буковој шуми у имању Владе Нуниног. Колале су разне приче да су хајдуци у њега бацали свој плен. После Другог светског рата био је скоро сав засут. Ових дана неко се сетио поменутог бунара, потпуно га је почистио. Да ли је што год нашао, остаје тајна. Једно је сигурно - сада поново има воде у њему, али чобани (којих је све мање) жале се - мирише на гвожђе и није добра за пиће.

Аутор ових редова слушао је многе приче. Једна од занимљивијих везана је за међусобно такмичење сеоских првака и богатијих људи 19. века. Они су своје злато мерили „забадањем штапа“ (тојаге) и чија је тијага стајала усправно, тај је имао доста злата. За ове опкладе хајдуци су знали и у дослуху са својим јатацима баш њих нападали.

Писање о хајдучији и приликама за време Бугара завршићу запажањем Феликса Каница у делу „Србија, земља и становништво“, Лајпциг, 1904. стр. 226, где се за Каменовце каже: „Види се да српски народ, који воли легенде, и овде чува предања која су већином везана за рушевине многобројних градова и цркава из времена „цара Лазара“ и „проклете Јерине“ и мада током векова знатно мењана и искривљавана, често крију успомену на неки стваран догађај...“