БОЖИЋ

То је један од највећих хришћанских празника. Дан Христовог рођења увек се у селу славио и придавао му се велики значај. Свака кућа, породица слави на свој начин, али свакако три дана. О овоме је у последње време писано много. Обичаји су исти као и у Шумадији.

Уз здравицу, певао се коледо.

„... Врисни, врисни коледо,

са планине коледо,

са висине коледо,

нек дочује коледо,

наш бабаја коледо, коледо.

Нек донесе коледо,
мени вина коледо,
мени вина коледо,
теби леба коледо,
теби леба коледо...“

 

Или:

„Иде Божић Бата,
носи носи ниску злата
да позлати наша врата.“
(ову песму отпевала је Надежда Митић Шенина, рођ. 1920. г.)

 

КОЛЕДО

Првобитно је значило Божић, латинска реч која означава нову годину. Касније се тако називала поворка младих момака који уочи Божића иду од куће до куће, певајући и играјући, чиме би дочаравали плодност и богатство. За то од домаћина добивају дарове. Данас је овај обичај присутан само код Влаха у селу Лесковцу, надомак Петровца.

(Види опширније Ст. Станојевић, Енциклопедија, 1926. књига 12/

343. В. Чајкановић)

„КАД“ И ПРЕСКАКАЊЕ ВАТРЕ

Ложење „када“ обавља се углавном четири пута годишње, свако у својој кући или дворишту.

Први „кад“ обавља се најчешће на други дан Божића, а ако тај дан пада у среду или петак, одлаже се за следећи дан. За то се узима један део божићне сламе. Други део се носи у воћњак и виноград, затим код стоке у шталу, а онај трећи део износи се у авлију где се ложи ватра, коју сви укућани, без обзира на године, три пута за редом прескачу. Када прескоче ватру, направе круг око ње и врате се на полазно место, поново прескачу. Претходно би се прекрстили и помолили Богу. Прескакање би се вршило у правцу сунца.

Други „кад“ и понављање истих радњи (само што би се узимала друга слама) понављао би се на Мали Божић - српску православну нову годину - 14. 1.

Трећи „кад“ изводио би се на Светог Саву, ђачку славу, и последњи, четврти, на „Беле покладе“ у месецу фебруару.

СВЕТИ САВА

Највећи српски просветитељ у селу је слављен као школска (ђачка) слава, 27. јануара сваке године, до рата. Од ослобођења слављена је само у цркви, уз учешће много деце, да би се колачар мењао сваке наредне године. Педесетих година ова слава је била прекретница - народ је полако почео да запоставља цркву и обичаје. Нешто из бојазни и страха, а нешто из помодарства. О том времену говорио ми је Властимир Милојевић - Влада Тисин (непосредно пред смрт 1996. године):

„Због тога што сам био колачар и зато што сам делио деци бомбоне у цркви, али и нечег другог, мени непознатог, почео сам падати у „немилост“ тадашњих политичара. То ме је коштало посла, где сам радио као зубар...“

Задњих неколико година, овога дана у школи се слави школска слава. Деца такође настављају традицију у цркви - службе и рецитовања песама, а за узврат добивају разне књижице и бомбоне.

УСКРС

Дан када је по веровању и православљу Исус Христос васкрснуо на распећу, по традицији села, обележаван је масовним изласком на гробље. У задње време, као и Божић, традиција се коси са хришћанством и црквом. Тада би се одлазило у цркву на јутарњу службу и причест. По кућама би жене уочи овог светка кувале и фарбале јаја. Деца би одмеравала јачину, туцајући их. Ускрс се слави као породични светак, три дана.