ЛАЖНО СВЕДОЧЕЊЕ

За новине „Време“ 1939. године дао је податке Милисав Никодијевић из села Забрђа. Испричао је своју животну причу. Тада је поменуо Добросава и Рајка Бабића из Каменова, лажне сведоке у судском процесу који је монтиран против Николе Пашића. (Никодијевић је из данашње породице Милутина „Зоље“, шофера из Забрђа). Поменути је такође био сведок у суђењу.
Атентатор на краља Милана био је Стеван, мада су га неки звали и Ђура Кнежевић. Али Никола Пашић био је окривљен за све, као организатор. Поменути Каменовци Добросав Станковић и Рајко Бабић сведочили су како је, наводно, Пашић рекао: „Ако га је овај метак промашио, други неће“.
Суд је тада Пашића осудио на 5 година робије, без обзира на све. Нешто касније ослобађа га Александар Саша Обреновић. Пашић је тада дао такву изјаву да суд није могао да тачно утврди све.

АПРИЛСКИ РАТ - СЛОМ 1941. ГОДИНЕ

Пред почетак рата, старија годишта из села била су много по вежбама, зависно од јединица, у Пожаревцу, Зајечару, Лучици, Мледовцу и другим местима. Више пута у току године по неколико месеци.
Митраљезац и каплар, Танасијевић Божидар - Дика „Врана“, како ли су га још називали, увек насмејаног и веселог старца са Кућишта, који ми је говорио:
„На вежби сам био у 74. пуку „Гвозденом“, код команданта Вучетића у 2. митраљеској чети. Шест месеци смо провели у Лучици код Пожаревца. Одједном су преко нас прелетела два немачка авиона. Добисмо наређење да кренемо ка Дунаву и Раму. Одједанпут скренусмо у лево ка Влашком пољу и Младеновцу. Тамо смо се укопали, кад је наишао и наш Пожаревачки 9. пук“.
Већ је почела пометња и премештање са положаја на положај, разне гласине су се преносиле, што је уносило панику међу резервисте. Неки су почели да бацају оружје и напуштају јединице. „Пешадинци су викали ’Браћо, па нисмо жене, куда ћемо?’ Затим се подигоше и кренуше на јуриш, наш Вучетић повика: ’Браћо, врло добро’, а ми митраљесци распалисмо. Неки су викали да је то право издајство. Божа и остали митраљесци нису разумели, него је следећег јутра премештао свој тешки митраљез на оближње брдо. Тада им је из Београда дошао курир, артиљерски каплар који је рекао ’Шта ту чекате, па Београд је пун Немаца’. Почело је велико кукање, официри су почели да бацају своје еполете и да их од љутине неки газе, један млађи официр ’теде да се убије, а војска се даде у бег, куд који“.
Кад је почела броба са Немцима код Влашког поља, многи су побегли, мало их је остало на положају. Међу реткима био је горе поменути каплар митраљезац: „Ја остадох сам поред једне сламе и великог дуда. Летела је ниско немачка ескадрила и косила све редом, направила је такав ршум међу нама, побише нам све, комору, коње, стоку... Ја дохватих митраљез, па распалим по авионима“ - смешећи се говорио ми је обај старац.
О овом догађају прича ми Милосав Петровић, такође учесник рата: „Када су Немци почели да нас туку авионима, ми пешадинци разбежасмо се. нас неколико сакрили смо се у неки подрум. У тој гужви, кршу и лому, чујемо - ради наш митраљез. Погледам ја, оно мој кум Божа бије ли бије, окреће митраљез на постољу око оног дуда, а са њим једино мој други кум, хармоникаш Тихомир. Гађа авионе пушком, петометком. „Ама људи, беж’те овамо, зар не видите да сте сами, изгинућете. После мало Божи се заглавио митраљез, дошли су код нас, пушкар, касније рекао: „Саботажа, убачен у реденик метак већег калибра“.
Божа је кренуо кући заједно са Душаном Вујичићем „Пананајем“, умало их нису стрељали коњички официри када су им рекли да је Београд пао као и да се војска растурила са Влашког поља. У повратку код куће, негде низ пут, видели су једног мајора како се попео на бандеру и сече телефонске жице. Однекуд је изашао неки наредник и упитао га: „Шта то радиш?“ „ Сад ћу ја да ти кажем, кад се скинем“. Овај није чекао да мајор сиђе са бандере, већ је дигао пушку и убио га. Стајали смо збуњени. „То је црна рука“ казао је још „Издајник“. Ми се погледасмо, нисмо знали шта је то, па настависмо пут ка Морави. Када смо дошли у Велики Поповац умало не изгубисмо главу од неких стараца што су седели на сокаку кад смо им рекли каква је ствар. Кад смо улазили код Иванове сламе на Кућиште, чусмо да су Немци већ у Петровцу“ - завршио је Божа Дика казивање. Из Априлског рата многи војници из села су се вратили око Цветог пред зам Ускрс. Тада је баш пао велики снег, у време кад му није. Све је говорило да ће бити велика пропаст.

ЗБОР СВИХ РЕЗЕРВИСТА
НА ВАШАРИШТУ У ПЕТРОВЦУ

То је било 6. маја 1941. године, на сам Ђурђевдан. У околна села дошло је наређење, да се сви бивши војници-резервисти окупе на старом вашаришту у Петровцу. Ова наредба је гласила - за сав Млавски срез. Окупљени су били опкољени од стране немачких војника, на сваком челу били су митраљези „са убаченим“ реденицима (говорио ми је Танасијевић Божидар Дика. Председници села командовали су по „војнички“ својим војницима. „Прва врста корак напред, прва врста на лево круг“. Тада су Немци почели да нас одвајају. Неке су пустили кућама, неке отерали за Румунију, а неке за Аустрију и Немачку. „Када је наишао Немац, ја сам подигао 5 прста, показујући му да толико имам земље и да морам да радим, да издржавам фамилију. Немац је застао, нешто се мислио, па ме прескочио, вероватно је мислио да толико имам деце...“
Божа је имао среће, као и они што су их ослободили Румуни. Неки нису. Провели су године у заробљеништву.

ПРИЛИКЕ У ПЕТРОВЦУ
ПРЕД ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

После мајског састанка у Пожаревцу, где је дошло до разговора између Божидара Димитријевића Козице и Миодрага Микуле Димића, у петровачком крају почињу илегално да се формирају прве организације СКОЈ-а. То су били углавном младићи које је окупљао учитељ Влада Пешић у Каменову, (види опширније о СКОЈ-у „Централна Србија“, стр. 28 Александра Виторовића), са задатком прикупљања помоћи. Прве групе почеле су се формирати тек у јулу месецу 1941. СКОЈ су сачињавали будуће чланство КПЈ и послератног СКОЈ-а.

МЛАВСКИ ОДРЕД

У међувремену, формирани су партизански одреди: Пожаревачки и Млавски одред. Прве акције извођене су још у августу месецу. Одредом је руководио Бата Булић, судијски приправник из Петровца. Већ половином септембра месеца реорганизован је Пожаревачки партизански одред, у који су ушле 6. и 7. чета из бившег Млавског одреда.
Већ 17. септембра бележимо прву акцију у Црљенцу и каменову. У полицијском извештају о овоме се каже:
„Нападнута је 16. септембра општина Црљеначка (око 16 км северно од Петровца) и Каменовска (око 4 км северно од Петровца) у обема спаљене архиве, поцепане (пропагандне плакате)... (Види ориги-нал документ В.И.И. рег. бр. 12/2-1 к.

СПАЉИВАЊЕ АРХИВЕ

Горе поменутог дана у општини, у селу, били су: кмет Милић Дикин Милорадовић, благајник ћата Милосав Петровић и Лука Милошевић пандур. Партизани су сишли низ црквено двориште, прешли преко пута и дошли пред општину. Неколико њих остали су испред, док је неколицина ушла унутра. Чим се селом прочуо глас да су стигли партизани, знало се унапред да ће се одржати збор. Народ је похитао ка згради општинске управе, наслућивало се да ће се спалити архива. У општини је био Драгољуб Булић Бата са својим партизанима. О разговору који се тада водио, говорио ми је тадашњи општински деловођа Милосав Петровић: „Булић ми се обратио речима: Слушај, деловођа, сва архива да се запали, само да се

остави распоред општинског приреза и дневник наплате, јер ви од тога примате плату. После тога изашло се на збор. На збору је говорио Булић; често је био прекидан узвицима: „Доле господа! Нема пореза!.“ Бата је говорио о слому старе Југославије и потреби дизања и јачања партизанских одреда, као и о првим борбама које су водили партизани широм Југославије.

 

ОПСАДА ПЕТРОВЦА И БОРБА
НА ТРНОВАЧКОМ ГРОБЉУ

Схвативши озбиљност ситуације у којој се налазе, Штаб одреда упућује Жику поповића, заменика команданта одреда, да лично командује опсадом Петровца и нападом, како би се повратиле изгубљене позиције.
Тада се време нагло променило, дошла је кишна јесен, суморна и тужна. Прокисли, измрзли и слабо одевени, партизани су данима чекали на грешку непријатеља, који је потпуно опкољен у Петровцу. Непријатељу је такође било стало да задржи Петровац, па је нахушкао своје сараднике да ударе на своје, брат на брата, недићевци и љотићевци на партизане; касније ће се умешати и четници. Партизани још увек сарађују само са четницима војводе Леониде Пљешковића. Од Пожаревца креће помоћ опседнутима. У Стигу (Шапинама) већ се води борба. За веома кратко време стигли су друмом до трновачког гробља и улаза у Каменово. На гробљу их чека 6. чета, која их пушчаном ватром одбија. Непријатељске снаге, више се не зна ко је коме непријатељ, опкољавају партизане са три стране на гробљу. За то време друмом иде камион пун Љотићевих војника, партизани отварају ватру, а они се повлаче ка Петровцу. На другом крају ударили су четници војводе Анђелића, који гине са још неколико четника. Партизани шаљу курира Радомира Миленијевића Руса по помоћ (преко Млаве), који на путу за Панково налази Ресавце и који хитају у помоћ опкољеним партизанима. Ту су и Моравци, две чете. Овога пута однос снага се мења у корист партизана. Пошла је са кучевачког друма 7. чета партизана у помоћ. Чета са гробља пробија обруч и повлачи се косом изнад Каменова. Тада се могла чути песма: „Буди се Исток и Запад“ певао је неки партизан. Много касније утврђено је да је то био једноноги ресавски партизан Драгош Илић. Партизани су имали губитке, било је више мртвих и рањених на свим странама. Зна се за Милутина Здравковића-Тину и Стојана Илића десетара из Александровца, рањених је било шест. За партизанску болницу у Каони пребацио их је колском запрегом један део НОО Каменово. У извештају добровољаца љотићеваца и недићеваца, каже се: „Српски оружани одред дошао је у сукоб са комунистима, којих је било неколико стотина, код села Каменова. После вишечасовне борбе, комунисти су разбијени и натерани у бекство, оставивши на месту борбе 40 лешева, док су тројица комуниста били живи ухваћени. На страни српских одредника погинуло је 5 четника и 4 добровољца“ (оригинал у
В.И.И. рег. бр. 11/1.-1К.52)
Пажљивом читаоцу неће промаћи да је извештај, што би се рекло, мало „надуван“, међутим, једно је истина: укупни губици свих војски били су 15 мртвих. Одакле је аутор ово утврдио, видеће се из каснијег текста. Међутим, да су добровољцима нанети губици потврђује следећи податак: у револту због пораза, они сутрадан вешају у главној улици у Пожаревцу 6 партизана на дрворед, раније заробљених у борбама које су међусобно вођене. Исте вечери партизанско руководство затражило је накнадну помоћ од Штаба одреда и одлучено је да се пошто-пото ослободи Петровац. Овога пута план је детаљно урађен на салашу Драгише Миладиновића из Кнежице, уз присуство Бранка Митића, командира, и политичких комесара Саше, Шербановића, Миладиновића и Жике Поповића. (Види детаљније фељтон „Прве акције“ од А. Ж., „Млавске новине“, бр. 62-66, 1985/86.)
Љубивоје Митић је аутора навео на следећи траг: „Имао сам 9 година. Били смо код куће у међама када је започела борба на трновачком гробљу. Много се пуцало. Видели смо љотићевски камион као хоће од Петровца да се пробије ка Пожаревцу. Погинули су одмах возач и сувозач, као и један жотићевац, кад је почела бежанија у винограду Милоша Славиног, а један је седео рањен испод јасена Милана Новиног Новаковића и пуцао на два партизана који су притрчали и убили га. Један од партизана погинуо је на месту Барице, јер је дејствовао недићевски митраљез са оне друге стране села са Белог брда и Кућишта. Сви мртви донесени су у колибу од паласата Милорада деде Михајла-Мике Марковића „Бирета“, где му је данас кућа. Такође у Костином бранику погинуо је један љотићевац. Било је укупно 10 мртвих. Тада су и њихови војници а и мештани говорили док су их носили: „Ту сада нећете да се бијете и свађате“ неке су своји одмах преузели, а неке не, мислим да су негде сви заједно сахрањени“. Завршио је Љубивоје.
Одмах сутрадан 4. новембра, после борбе код трновачког гробља и каменовских браника, дошло је до новог сукоба између партизана и добровољаца Р. Обрадовића на месту званом Пескови. Партизани су ишли од Рановца са коначишта ка Петровцу.
Док је непријатељ кренуо у чишћење терена и пробој обруча. То су били Моравци. У започетој борби бивају рањена неколико партизана, баш код реда багрема на путу за Трскин поток. Међу њима двадесетогодишњи Христивоје Воја Илић из моравског села Породина. Мештани села приликом сахрањивања пронашли су код њега комад проје и главицу црног лука. То им је остало у знак захвалности што су га сахранили у заједничку гробницу са својим мртвим противницима.

Рањени су се сакрили у копе кукурузовине, да би их после прихватили мештани последњих кућа Кућишта. Добровољци у свом извештају кажу:
„5/4. У борби са комунистима погинули су у селу Каменову добровољци Нешић М. Михајло и Перић Р. Најдан“. (оригинал у В.И.И. рег. бр. 11/1.-1.К.52)
Брана Милорадовић, послератни активиста , о овом догађају прича: „У поменутим борбама погинуло је 5 партизана. Тројица су била од Ресаве, за два се не зна. Борба са трновачког гробља пренела се и развила косом изнад села до Кршићког браника. Сутрадан наиласком добровољаца-недићеваца (који су на глави носили шајкаче). Они пале све пред собом, косом од Трскиног потока. Мени су запалили сено и кола. Мита Мирков је био код нас у авлији, покушао је сам да гаси, било му је жао што горе кола. Добио је од њих батине. Били су кивни што су претходног дана били поражени на трновачком гробљу. Тада су запалили копе кукурузовине Ђоке Белетовог Јоксимовића, само што нису погодили оне праве, где су били рањеници. Код мене је био 10 дана рањеник Коста Јовић из Браничева. Њихов тешки митраљез био је на Белом брду и све косио преко брда на другу страну. Тада би све куће Вељкована изгореле, само да међу добровољцима није био наш Вељкован коњички наредник Милош Мирин Јовановић. Касније је прешао на страну партизана, нестао у НОР-у у Босни. Он их је одвратио, тако да у куће нису ни залазили; код мене је у другој соби био Саша. Циганин Илија Мунћан издао је партизане, зато је касније платио главом“ - завршио је Брана.
Партизани су у вишедневним борбама уз губитке успели да истерају из зграде Среског начелства забарикадиране добровољце. Многи су пливали преко набујале реке Млаве. Било је мртвих и рањених.

ЗАЈЕДНИЧКА ГРОБНИЦА

Непозната за већи део села и околине, у којој су сахрањени мртви из поменутих борби, на Трновачком гробљу и сеоским косама. Сахрањени су на парцели Владе Радосављевић „Ралиног“. Ову парцелу наследио је Пера Михајловић „Чубика“. Кукул из села их је донео пред стару општину. Оне неидентификоване, које није имао ко да преузме од родбине, сахрањени су од стране села у заједничку раку. Раку су копали Ранковић Димитрије, Влајић Душан и Радосављевић Жива - машиновођа, који су били ослобођене војне обавезе, па су ово могли да раде. Влајић Душан је аутору у присуству Косте Поповића идругих, показао место на сеоском гробљу где су сви сахрањени. Нажалост, тачног броја се не сећа. Причао је да су сахрањени без сандука, један до другога, а преко је бачена оједина од тулузине. „Сећам се да је за једног Моравца долазила мати. Откопали смо га ноћу. Она је сина препознала по сељачком оделу и везу на вуненим чарапама. Њих је до Породина превезао запрежним колима Витомир Драгишин, деда Ракић. О овоме ми је говорио и Бора Михајловић „Јањић“.
ИЛИЈА МУНЋАН - Ром (Циган) родом из Баната, живео је у кући баба Милке Станимирове (Брани Чедином баба, није имала деце, а није се ни венчала са њим). Стрељан је од стране партизана зато што је радио за немачки Гестапо и непријатеља, а сахрањен је у њиви код садашње трафо-станице. Очевици стрељања (које је било јавно) данас се сећају да је био физички јак. Кад је опалио плотун, покидао је сам себи од бола руку из зглоба, јер је био везан. Партизани су се вратили, а он је седео, и дотукли га из близа. (О томе су ми говорили Брана Милорадовић и Бора Јањић.)

 

НОО У КАМЕНОВУ ОД ПОЧЕТКА ОФАНЗИВЕ ДО КРАЈА 1941. ГОДИНЕ

 Почетком месеца новембра једном састанку НОО присуствовали су руководиоци ОК КПЈ за Пожаревац: Богољуб Стојановић - Тина, Тонић апотекар и Миле „Пљуца“. Радом је руководио учитељ Пешић, члан НОО и кандидат за КПЈ. Тада је одлучено да се као приоритетно створе прихватнице - базе за људство које ће пристизати у одред и из одреда, као и стварање окружне технике - мање штампарије.

Без обзира што је слободна територија била заузета, овај одбор је створио базе и припремио све потребно за рад поменуте технике: машину, хартију, боју и друго. Штампарија се смешта у школу код Пешића. Базе су створене у Лисичића и Дробежу. После прекида веза са „Пљуцом“, Каменовци одржавају контакт са Пешићем и Танчићем из Петровца. Као члан НОО Каменово напушта ковач Мика (нажалост, данас се нико не сећа његовог презимена) јер се преселио у друго место. Светислав Јовановић Ћира, инструктор Окружног комитета, сећа се: „Извесне податке о људима на селу, дао ми је друг Божидар Димитријевић Козица, Сећам се када ми је дао податке за село каменово, рекао ми је: „У томе селу имаш једног ковача, који је добар симпатизер и учитеља Пешића, који је добро проучио науку марксизма-лењинизма, али до сада није показао неку револуционарност... Са њима сам свега једанпут имао састанак и заиста од њега се моментално није могла очекивати нека већа активност... За време док сам се налазио у Петровцу, неколико пута је долазио и друг Божа Козица. Када је долазио, сећам се да је разговарао са неким грађанима из Петровца и тим разговорима сам и ја присуствовао. Као на пример са апотекаром Тонићем, који сада ради у Београду, а у то време је био симпатизер КПЈ...“ (Изјава Свете Јовановића „Ћире“ дата 1963. године Историјском архиву Пожаревац, чува се у књизи 8/М.Г.)
Већ наредне године догодиле су се многе ствари и промене на терену. Друге војске и покрети имали су превласт. НОП је био десеткован. Међутим, у рату 1942. године јављају се прве везе, борци се враћају у одред и формирају се ударно-борбене групе. У Петровцу и околини настала су многа хапшења, терања у логоре. Расцеп међу четницима и партизанима се повећао до братоубилачког рата.

ЖРТВЕ

Један од командира Млавске чете у оквиру Пожаревачког НОП-а био је Драгиша Миладиновић из суседне Кнежице. Жика Поповић, командант Штаба одреда упутио је писмо Окружном комитету, следеће садржине: „30. 10. 1942. год.
... У суботу на ноћ Горњачани (четници, прим. аутора) су извршили ликвидацију неких људи за које се мисли да су им противници и то у Поповцу, Каменову, Кнежици, Мелници. Из Кнежице је убијен Воја Матић, а из Мелнице богаташ Милан Грујић. Драгиша је разоружан , везан и одведен, отимао се, није дао да се разоружа, али је био савладан и свезан. Јагош му је рекао, када му је Драгиша напоменуо да је и он Србин, доста, неђе више да га слуша. Шта је са Драгишом и где је, не зна се...“ (Архив Србије, рег. бр. 1258 или фотокопија оригинала у књизи фотокопија Архива Пожаревац)
Драгиша Миладиновић после неколико дана пронађен је мртав. Што се тиче „људи који мисле да су им противници у Каменову“, тада је ликвидиран новинар Аждајић.

 

САРАДЊА ДВА ЈОВАНА

После масовних хапшења која су настала у срезу Млавском током 1942. године, учитељ Влада Пешић, после повлачења у илегалност (родом из Будве, учитељевао у Каменову, зет млинара Мијајла Стевановића из Петровца), успева да се повеже са Јованом Шербановићем, чланом ОК КПЈ за Хомољски Млавски срез, преко курира Цане Радојковића из села Трновча. Шербан је једне вечери дошао код Пешића у школу у Каменово, где је овај становао. Разговарали су до зоре. Шербан му је предложио, пошто има батеријски радио и писаћу машину, да почне да слуша „Слободну Југославију“ и да те вести прекуцава у колико може више примерака.Други задатак био је прикупљање свих података о непријатељу. Као трећи, био је да покуша да ступи у контакт са људима који нису компромитовани, а који би радили за НОП. (Види опширније књигу „Херој Шербан“ стр. 292 од Саше Марковића). Такође на првом састанку договорено је да сва писма која буду један другом слали, потписују са „Јован“, како би се случајним падом курира спречила даља провала и уједно довела до збуњености.
Пешић је заиста добро радио, успоставио је многе везе, чак се родила нова мисао око стварања једног крупнијег и већег гласила „Недељног прегледа“. То је остварено уз помоћ НОО Петровац. „Недељни преглед“ потпуно је саживео током 1944. године. У постојећој документацији види се да је у пар наврата долазило до прекида везе Шербана и пешића и да су се они састајали: „... Како је нужно да се нађемо одмах по доласку са воза, крени потоком ка Млави поред школе (откуда сам ја онда дошао). Ту ћу на згодном месту да те сачекам, па ћемо за даље да се споразумемо...“ (Оригинал у Архиву Србије, Фонд ОК-а, док. бр. 18147)
Поменути састанак одржан је на месту које је одмах испод школе, тачније у шумарку који је данас испод блокетаре и путића који води за Дробеж. На том месту одржано је више састанака. Шербан је тим путићем долазио од преко Млаве и прихватнице из Дробежа Ћ-4/1. од Стојана Новаковића.

„НЕДЕЉНИ ПРЕГЛЕД“

„Недељни преглед“ је био прештампаван и умножаван од других партијских ћелија КПЈ од Јагодине и Космаја докле су поједини примерци долазили, као и организација из самог округа. О томе постоји извештај који је упутио секретар пожаревачке партијске ћелије Којић од 15. 10. 1943. у коме он казује: „Материјал смо примили и ’Недељни преглед’ умножили и разделили свим члановима и симпатизерима. Значи да је техника успостављена...“ (докуменат у ЗРПС бр. 2815).

ПРВИ ПАРТИЗАНИ ИЗ КАМЕНОВА
1 Живорад Стаменковић - Жикица Шпигел (више речено у тексту „Ко је Шпигел)
2 Радован Рајичић, рођен у Кочајни 1895. године. Дошао у кућу у Каменово код Милице, имао ћерку Десанку, сада жена деда Боже Милосављевића.

 

Више пута био добровољац, учествовао у сламању арнаутских побуна на Косову. По налогу старешина прелази чак и за Албанију, откривају га, бежи за Грчку, у Пиреју ступа у контакт са члановима грчке КП. Занет и опијен идејама Великог октобра (како је говорио Николи Коли Савићу, а овај аутору), бива мобилисан 1941. године у старојугословенску војску, враћа се у село и Дробеж са оружјем. Одазива се позиву учитеља Вељка Дугошевића и ступа у Звишки одред, да би касније прешао у Млавски одред. Погинуо је у селу Бистрици, кад и Бата Булић, од једног четника скривеног испод крова на школи. Био је пушкомитраљезац. То је било 30.
09. 1941. године. Погинула су два партизана и политком Млавске чете Бата Булић. Сахрањен је неколико дана после борбе у Каменову, уз присуство партизана који су се на гробљу опростили од њега почасним плотуном. Када је понет ковчег, изнад цркве је неко бацио две бомбе.
Радован Рајичић из Каменова отишао у Звижд. По једној верзији погинуо је као четник војводе Леониде Пљешковића, који је био у споразуму са учитељем Вељком Дугошевићем, командантом Пожаревачког одреда. У почетку су заједнички нападали Немце, да би касније споразум пропао. Било како било, Радован Рајичић из Каменова погинуо је заједно са Батом Булићем и Иваном Косовцем у Бистрици. Од партизана у Каменову била је присутна група Лале Трифунца, који су одали почаст свом другу и саборцу Радовану.
Он је први сахрањен по новом обичају са црвеном лентом (од заставе) преко врата, око главе. Као и многе друге непознанице и енигме које нису одолеле суду времена и историје, није ни ова. Док је књига била увелико на штампању, зет Божидар Милосављевић, листајући старе папире, пронашао је случајно следећи документ, у коме се каже:
„Милош Обилић, његово величанство Александар И по милости Божијој и вољи народној Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, благоволео је указом својим од 17. децембра 1921. године, бр. акта Н 55377 одликовати: каплара 11. Пешадијског пука Радована Рајчића , Златном медаљом за храброст што му овим уверењем потврђује.
Секретар канцеларије Канцелар Краљевих краљевских ордена: двора, Дивизијски ђенерал: Ђорђе Ђ. Чарапић Душан Стефановић
Но: 55/33 15. 09. 1925. у Београду“
Ово потврђује Колину изјаву да је Радован заиста био у Комитама и да је учествовао у многим, за сада непознатим, борбама.
3. Влајић Момчило из Дзибанске мале, по растурању одреда и борби у Панкову са Шиндлером - Бабићем и његовим помагачима, дошао кући. Једно време после тога био четник. Мобилизацијом 1944. одлази са партизанима за Босну, где му се губи сваки траг. Момчило, Мића Перин, урсан, имао је сина, живи негде у иностранству; жена прешла у Пожаревац.
Поменута тројица учествовала су у борбама које је водио пожаревачки НОП или Млавска чета - одред.

25. НОУ ДИВИЗИЈА 18. И 19. БРИГАДА

Наиласком Црвене Армије и мобилизацијом 1944. године у октобру месецу обухваћена су годишта (рођени) од 1905 - 1925. Преласком горе поменуте јединице у Босну накнадно бивају мобилисани рођени 1926. и 1927. године. Рођени 1928. отишли су првом послератном регрутацијом у ЈНА.
Многи горе поменути борци нису служили кадровски војни рок. Своје ратно умеће и вештине стицали су и „калили“ у току борби, да би по завршетку рата одмах били упућивани на служење војног рока.
На почетку самог рата у састав горе поменуте јединице ушла је и
16. бригада и све три бројале су преко 3000 бораца. Дошли су из околине Топлице, Јужне Србије. Они су први дошли у сусрет са Црвеном Армијом код Доњег Милановца. По ослобођењу Петровца ова јединица у своје редове мобилисала је из среза Млавског око 3000 бораца, а из целе источне Србије око 10000 бораца. Борци из Каменова били су углавном мобилисани у 18. или 19 бригади и било их је 116, мада је мањи број био у другим јединицама или КНОЈ-у.
Прве борбе ових јединица вођене су на Ибарско-Моравском правцу и учествовали су у ослобођењу Краљева, Гуче, Ариља, Ивањице, Пожеге и Ужица. У Источној Босни били су на правцу Власеница-Дрињача-Зворник, где су такође вођене заиста тешке борбе по цичи зими од почетка јануара до половине фебруара 1945. године. Због великих снегова и мразева, снабдевање хране било је нередовно па се и гладовало, а о лошој одећи и обући да и не говоримо. У Западној Босни такође се ратовало и учествовало у ослобођењу Градачца, Модриче, Оxака и многих села. Код задња два поменута града вођене су тешке борбе са усташком црном легијом. На крају поменути борци учествовали су у ослобођењу Загреба и Самобора. Ако би се сагледала кратка историја ове јединице, она казује да је из строја избачено преко 14000 непријатељских војника. Од тога 25. дивизија имала је око 2000 мртвих бораца и 3000 рањених. (Види детаљније књигу „25. НОУ Дивизија“ аутора Милојице Пантелић, или књиге које је издао СУБНОР Петровац „18. и 19. бригада“, које детаљније говоре о поменутим борбама.)

 

СТРЕЉАЊЕ ЗА ЈАГЊЕ ЧЕДЕ БОГДАНОВОГ

Изузетно велико дрво у Кључевима, које је било на данашњем месту поред самог потока Грабовац, који се улова у Млаву. Некако испод данашњих дрвећа ораха, а у правцу далековода. За то дрво су током рата партизани стрељали свог човека. Није се знало из кога разлога. Само је запамћено у народу да је био млађи човек и то из Црнића; остала је такође непознаница из кога Великог или Малог?

 

ДИРИС И НАЈТЕЖА ГОДИНА
„Дирис“ или немачка војна сила, вршили су „откуп“ животних намирница по селу. Углавном преко тадашњих општинских власти. Поједини немачки војници у пролазу који су се кретали друмом Пожаревац-Петровац ,и даље ка Борским рудницима, упадали су у куће поред друма ту у селу и тражили само јаја од домаћина, говорећи: „Кауфен ејен“. Нико их у страху није разумео шта траже, сви су се склањали, слагајући раменима и разрогачених очију. Немац би онда почео да се окреће у дворишту, отишао у кокошарник и одонуд доносио пуне руке јаја. Тада би их паковао у своје руксаге и обавезно пружао новац.

 

БЕЗБЕДНИЈЕ У ДРОБЕЖУ

За све време Другог светског рата, сигурније и безбедније било је у засеоку Дробеж и околним салашима. Немце није занимало поље и шума која се налазила између два путна правца.

 

БУГАРСКИ ТАОЦИ 1944. ГОДИНЕ
Вођени неким својим информацијама и изворима, Бугари су више пута упадали у село, тражећи четнике по горњем делу села. Пред старом општином углавном су хапсили и везивали угледније домаћине. За то време њихови војници вршили су претраживања терена, атара, салаша и појединих кућа.
Тако су једном приликом повезали таоце и ставили пред пушкомитраљесца. Најмањи покрет, или било та да се догодило некоме од бугарских војника који су учествовали у претраживању, ови доле, у селу, били су сигурно стрељани.“ Поред мога оца Дамљана, били су везани још и Кола Срејин, Стаменко Павлов, деда Љубише Иваниног и многи други. Ја сам као дете почео да плачем за оцем који је био везан ту пред кућом и општином“ - говорио Добривоје Грујић. У том претраживању Бугари нису нашли никога. Таоце су предвече пустили кућама.

 

МИТРАЉЕСКО ГНЕЗДО

Четничко митраљеско гнездо било је постављено током рата код њиховог штаба у Дзибанској мали. Било је саграђено на високом и крошњастом јасену, са кога се могла контролисати шира околина, држати већи део простора као на длану.

 

РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ
ИЗ КАМЕНОВА 1941. ГОДИНЕ

Многи од њих заробљени су као резервисти у Априлском рату 1941., неки као кадровци. Једна група резервиста отерана је нешто касније 6. маја 1941. године са старог вашаришта из Петровца за Румунију. Тамо, на интервенцију појединих Влаха код румунских власти, које су организовале „проверу“ - испитивање на влашком језику, многи из села и околине пуштени су кућама. Било је довољно у обраћању пред Немцима да се договори на неколико постављених питања или реченица. Неки од Срба из села, преко целе ноћи учили су влашки језик. О томе ми је причао Душан Станковић „Чубика“: „Мене је питао тумач ’А унђе папуш?’ Нисам знао добро влашки, целу ноћ смо учили, знао сам да ће као војника да ме пита у вези војничке опреме или нешто око породице. Одговорио сам му да су ми цокуле ’Бун’, прошао сам и вратио се кући“.
Доласком преосталих у Аустрију и Немачку, неки бивају распоређени у радним логорима ратних заробљеника из Каменова, највише је било таквих. Дању су радили као испомоћ старим немачким домаћинствима. Међутим, рат је рат, а природа природа. Много пута ти млађи људи долазили су у додир са младим девојкама и женама Немицама.
Од политичких затвореника, један је заробљен као четник Срба Поповић (Попов; види поглавље „Из свакодневице сачувано од заборава“) и други као активни коњички подофицир Душан Станковић Љубин.
Прецизне евиденције о њима не постоји (аутору је помогао син једног од интернираца, Лаца Јевремовић, чији је отац Света био кадровац).
1. Јевремовић Светислав (на фотографији са заробљеничким бројем), кадровац митраљеског вода из Скопља 1940., као митраљесцу каплар му је био Каменовац, Србин Александар Трајковић Саша, столарски радник, који је за време рата, дошавши у овај крај, био истакнути партијски радник у Млавском срезу. Дете, Славку, видео је први пут после 7 година, по доласку кући.
2. Драгутин Сретеновић, Драга Колин, Момин отац
3. Јова Лукић „Циганчић“, једва се спасао сигурне смрти, један Немац га је прогонио стално вичући: „Цигајне“ и увек му је у помоћ прискакао Душан Стевановић Настин, говорећи на немачком: „Није, то је мој брат“.
1 Душан Стевановић Настин
1 Лука Јовановић Шнајдер
1 Војислав Станојевић Дејка
7. Брана Стаметић (остао у Немачкој, оженио се, засновао другу породицу; једном пред смрт, половином осамдесетих, обишао Каменово и сву фамилију)
1 Милош Милановић „Славнин“
1 Воја Добросављевић „Багош“
1 Димитрије Радосављевић „Расин“
1 Митић Војислав, Чујин таст
1 Мика Бранковић Цукијев
1 Михајло Мика Јоксимов, Ђокин

14. Божа Савић, колар (правио се луд, ишао и радио по Немачкој, увек у шињелу. Деца су га звала Вајман, божићни човек, на шта се љутио и псовао мајку швапску, наравно на српском
1 Радосављевић Милутин „Зрика“
1 Тила (Мазин) Берјановић
1 Игњатовић Стојан - Мика Милевин
1 Душан Ицин Радојковић
1 Милетић Војислав, Угљешев
1 Микајло Ракић
1 Војислав Томић Ганин
1 Живадин Милосављевић „Бецин“
1 Доситије Миладиновић „Сита Сталетин“
24. Љубомир Јовановић, чика Љуба Вуксанов, старојугословенски капетан у пензији, Солунац
1 Миловановић Станојло, „Жива Цигић“
1 Милошевић Станисав Ленкин.

ДУШАН СТАНКОВИЋ - ЉУБИН (ЉУБЕ ДОБРИНОГ)

Рођен је 1920. године, сељачког порекла, завршио 4 разреда основне школе и две године Коњичко подофицирске школе. У старојугословенској војсци служио као активни коњички поднаредник у Чаковцу, где је заробљен од стране Немаца и отеран за Немачку, где бежи 1942. године за Швајцарску, да би исте године био смештен у кажњеничком логору Унтер-Реалта, где је провео 3 месеца. Затим побегао у Француску као ратни заробљеник и избеглица, где се укључује у политички рад.
После рата, у општини Каменово, обављао је одговорне дужности, као и у самом седишту среза Млавског. Касније радио у Управи прихода.
„ПРЕДСЕДНИЧЕ, КОД ВАС НАРОД ИМА ОРУЖЈЕ?“
Ово је питање било упућено општинској власти Каменова од стране пољске страже, која је дошла из Петровца одмах после паљења архиве. У њиховој пратњи био је и један Немац. Било је то крајем септембра месеца 1941. године.
„То код нас није“ одговорио је одсечно Жика Миловановић „Црња“, тадашњи председник општине. „Питај Ћату. Је ли Ћато?“
„Тобош је ишао низ село, лупао, тражили смо оружје и народ је предао.“ - одговорио је Милосав Петровић.
Један подофицир из састава одмах је реаговао: А овај, што није? То је вероватно нека друга ствар?“
Присутни из општине су ћутали, нису били упознати откуда се нашло наоружање код Душана М. Живановића званог „Ћурике“. Он се правдао да је оружје нашао у копи тулузије на жениној њиви у селу Дубочка (жена Љубица, отац Томе Вла Ристића) и да није знао ко је тамо оставио две пушке. После испитивања и „обрађивања“ од стране Пољске страже, Душан је пуштен кући.

ЧЕТНИЧКИ КОМАНДАНТИ СЕЛА КАМЕНОВА

1 Драгољуб Обрадовић „Обрин“, у 33. години стрељан од Немаца, извршиоци су били добровољци Марисава Петровића
2 Живорад Стаменковић „Шпигел“, стрељан од припадника НОВЈ 1944. године, рођен 1920.
3 Миодраг Грујић, Драга „Дилин“, до 1996. живео у Каменову. Једном је, аутору ових редова, случајно говорио (док су чекали у реду код сеоског берберина Илије Јездимировог) о Шпигелу. Насмешио се и рекао:

 

„Знам ја дете, да се ти бавиш писањем. Када је Жикица био смењен са дужности команданта села, ја сам га наследио.

ОПШТИНСКА УПРАВА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА

Почетком рата, председник општинске управе Каменово био је Живота Миловановић „Црња“.
Први кмет Милић Милорадовић „Дика Врана“,
Други кмет Божидар Јовић Урсан, лични инвалид (Жике Пикуљару деда, Јовић)
Деловођа - благајник Милосав Петровић, ова екипа била је на власти од 1936. до 20. октобра 1944. године, када је почела мобилизација за НОР. Само што је редослед кметова био мењан.
Општинска управа под четничком влашћу
1 Председник: Живота Стојићевић - Мика Војинов
2 Члан: Милош Димитријевић „Тропа“

3. Драгољуб Траиловић (дошао у кућу из В. Села код Зоре, Радин отац погинуо у Босни, помиње се и као четник)
4. Благајник: <илојковић Живота „Пеца“ (Гишин деда)

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОР КАМЕНОВА

Почетком месеца септембра 1941. формирају се први илегални народноослободилачки комитети (касније одбори. Међу првима формиран је у Каменову. За рад и формирање био је задужен учитељ Влада Пешић, који већ у августу исте године обавља прве разговоре. Као први председник помиње се Драгољуб Стојановић „Чеда Кршић“, чланови су били: Љуба радовановић „Броска“, поткивач Мита (непознат), Добривоје Лукић (путар). Поред општих задатака, сакупљање разних потрепштина и помоћи за одред, задатак НОО Каменова био је прикупљање, предење вуне, за одевне преднмете бораца. У време велике слободне територије с јесени 1941. године. Пешић је предлагао да се овај НОО легализује, чланови су пристали, али то није дао активиста „Пљуца“ Милан Благојевић, који је наслућивао непријатељску офанзиву и пад слободне територије. Тако је овај одбор остао под конспирацијом све време рата, помажући партизане и њихов покрет.
После ослбођења у НОО ушли су, поред старих чланова, и нови који су се крили под именом Земљорадничке странке:
1. Никола Кола Срејин Павловић
2. Љуба Станковић Добрин, који се, савладан болешћу, убио из пушке нешто касније
1 Димитрије В. Милосављевић Мита Владин
2 Станимир Милић „Гаљина“
Они су званично, поред старијих чланова из рата, преузели дужност

 

20. 10. 1944. године на збору који је био под дудом где је данас кућа Дејана Стевића.
Четници и партизани у пожаревачком крају прво време ратовања 1941. године владали су се по споразуму који су потписали командант НОП одреда Вељко Дугошевић и Леонида Пљешковић (за четнике), чак су у садејству имали и неколико оружаних акција против окупатора. Касније је споразум пропао, а јаз неповерења и расцеп у идеолошким схватањима, продубио се до братоубилачког рата. У самом Каменову имамо таквих примера. На постављено питање Илији Јовановићу (који је као младић прво био мобилисан и отеран у оперативне четнике, а после био обухваћен мобилизацијом НОП и доласком Црвеноармејаца и ратовањем у Босни био два пута унапређиван у чин заставника).
„Да ли су четници водили борбу са партизанима док су Каменовци били мобилисани у четничким редовима током 1944>„
„Као прво, многи су из Млавског краја били мобилисани у разним четничким јединицама, а неки и добровољно, ја ћу говорити за оно време док смо ми били мобилисани. Једном је током лета 1944. године вођена борба са партизанима на брду Крушевица изнад Забрђа и Лопушњачке косе. Мртвих ни на једној страни није било, мада је била честока пуцњава, Мољда се то нама чинило; углавном, ми, оперативци из села, тада смо били у заседи на месту Панарија. Сигурно да би прихватили борбу да су наишли на нас, рекох, ми смо били војска, а војник мора да извршава заповест, а ако не извршава зна се шта му следује у рату“ - завршио је Илија.

ЖРТВЕ У 1942. И 1943. У КАМЕНОВУ

Поред убиства новинара Андреје Аждајића, једне вечери неко је извео из куће (дућана) Михајла М. Станојевића, а под изговором да иду на неку сеоску свечаност у Вел. Поповац, на свадбу неког пријатеља.Ссеоски трговац бива убијен са леђа одмах по преласку дрвене ћуприје на реци Млави . (Види извештај тадашње полиције В.И.И. рег. бр. 58/5-2-к.21.)
Убиство ни дан данас званично није решено. Међутим, прекривено је велом тајни, а догодило се 1942. године. О томе колају многе приче. Једна од њих је та да је доцније ухапшени четнички командант села каменова Драгољуб Обрадовић „Обрин“ од стране добровољаца, са којима је тада био присутан и један немачки официр и тумач, стрељали су га фебруара месеца 1943. године. Баш тога дана била је свадба код Драге Николића Милошевог. Драгољуб „Обрин“ је стрељан за крушку горе убијеног дућанxије. Главна оптужница била је - рад са четницима. Смртна казна.
Народ је касније причао да ово везивање за крушку и стрељање нису случајност. Том приликом Драгољуба је исповедао поп Миливоје и тада га је питао за свог зета новинара Андреју Аждајића шта је са њим? Ближе присутни могли су чути, а присилно дотерани посматрачи, да је Драгољуб говорио: „Што ме то питаш, ја то не знам“. Да баш тако није било народ и село се уверило касније.
Драгољуб Обрин је ухапшен због друге случајности, на признање Мике Радисављевог Радисављевића, кога су ухапсили горе поменути на Бубњу, рекао је да га је Драгољуб мобилисали ка четнички командант села у исте формације. Тада су, поред Мике, ухапшени и Микица Михајловић „Пиша“ и Душан Михајловић „Лаолац“ од стране пољске страже. Ова двојица стрељани су на Чачалици, као активни чланови пољске страже који су дезертирали и прешли у четнике. Пошто су поново пали у руке својима, они их осуђују на смрт. (Види докуменат о томе: Архив
В.И.И. Ф.М.Н. бр. 60/6-1-К.28)
На збору пред старом општином Мика је под батинама изјавио, а ту је био присутан и немачки официр и тумач, да је присилно отеран у четнике и то од Драгољуба Обриног, што су већина присутних на збору и потврдили. Тако се Мика спасао. На самој свадби Драгољуб је ухваћен код Росе, пошто је цео овај крај био опасан од добровољаца, из обруча нико није могао да изађе. Ту су га стравично батинали. Док Драгољуб није ухапшен, Мика је био у затвору.
Пресела му је песма коју је сам написао и певао „Нема Мике, нема ни Борике, нема тројка без Пузе Милојка...“

 

ПАЉЕЊЕ КУЋЕ РОСЕ МИКЕ ЂОКИНОГ

Драгољуб је повремено свраћао код Росе, тамо је и ухапшен, дотеран је на свадбу код куће Драгине (на месту где је данас Жунина). Ту му је јавно, за пример, ударено 25 батина. Стрељан је неколико дана касније
17. 02. 1943. сахрањен је од села и кулука у потоку испод „Шмркавеле“ па доцније од фамилије пребачен у гробље.
Због тога што се понекад свраћали четнички официри, поготову Богдан Прица, а и претресом добровољаца и Немаца, пронађено је нешто од пропагандног материјала. Ионако кивни Немци и добровољци за казну пале кућу, а кад кућа гори, то је нешто језиво. Много је народа морало то да гледа за казну. Један од присутних приликом паљења куће био је Вељковић Радомир - „Мића Циганче“ (човек који је био међу неколико Петровчана у немачкој униформи радећи у ТОТ-у) причао ми је: „Јесте, шефе, био сам присутан када је горела та кућа у Каменову. Било нам је наређено да пуцамо преко људи, да их што више заплашимо“.
„Када је Драгољуб ухапшен код Росе био сам на директној вези са њим, он ме је припремао за заменик, потрчао сам са игранке да га обавестим да се склони али сам натрчао на обруч Љотићевацаи њихове уперене пушке...“ - говорио ми је Димитријевић Стојан - Данкин тадашњи четнички курир.

 

И НОЋ ИМА СВЕДОКА

Ову причу причао је деда Михајло Арсић (Xуxин). Чувајући ноћу кукуруз од лопова, за време окупације, на њиви у потесу Голина под крушком био је неми сведок када је непозната група наоружаних људи недалеко од њега заклала човека. У мраку није препознао убице које су се после упутиле уз брдо ка Цигићким салашима. Рат је, а њему више никада није пало на ум да чува кукуруз од лопова. Самим тим негирао је ону „Да ноћ нема сведока“. напротив.
У извештају о општој ситуацији у округу Пожаревац у месецу септембру 1942. године шефу Српске државне безбедности од 30. 09. 1942. (оригинал се чува у В.И.И. рег. бр. 12/5-1.К.21), поред осталог под тачком В, бр. 6. Срез Млавски - Петровац: 26. септембра ове године 4 наоружана лица одвели су из села Трновча Дезидера Брауна у непознатом правцу. Браун је дошао у наведено село ради куповине животних намирница. Непозната лица убили су Брауна и његов леш нађен је 27. овог месеца у атару општине каменовске...“ До данас је непознато чији су припадници и које војске учинили ово.

УБИСТВО НОВИНАРА АЖДАЈИЋА

Андреја Аждајић био је родом из Тузле, припадао је напредном покрету док је још био на студијама у Загребу. Временом прелази у Београд, где ради као новинар публициста. Пропашћу старојугословенске војске, обрео се у Млавском крају. Пошто се оженио, радио је као учитељ у Великом Поповцу као учитељ. Жена му је била из Каменова, Бранка, ћерка поп Миливоја Радисављевића. Често је долазио у тазбину у Каменово, где је виђан, а био је познат по својим ставовима и идејама. То је био јако отворен човек, са јасним опредељењима ка Истоку, и једним политичким ставом (говорили су ми многи о њему). У сећању је остала свадба Миле „Белетовог“ Јоксимовића, где је на игранци јавно говорио како он воли Исток, Москву, и да је радо и стално слуша. Наравно да је то одмах стигло до ушију четничког подофицира Богдана Прице, који је имао неколико привремених штабова у горњем делу села, а и у Цигићима и Дзибанској мали. Он га је позивао на пар разговора и „састанака“ почетком 1942. године. „То је било у зиму“ - говорио је Влада Милојевић - „а у циљу преваспитавања и преласка на његову четничку страну. Били су земљаци, из истог краја.“
Аждајић је становао у данашњој згради специјалног Завода за ретардирану децу „Гвозден Јованчичевић“. То је раније била кућа попа Боре Станојловог. Једне вечери их је посетила патрола са „титовкама“ на глави и у енглеским блузама; њих тројица. Претходно су разбили врата на кући и чувену „дубровачку браву“. Почели су редом да претражују просторије, под претњом да ће убити малог сина Томашенка-Мишу (који је много касније завршио високе војне школе у центру за истраживање, на крају се разболео, и донедавно живео у Београду). Отац му је дао такво име из љубави према Русији. (Мајка касније променила име у Мишу.)
Новинар је био сакривен иза тешке завесе. Пошто су се послужили уценом да ће убити мало дете, изашао је и предао се. Много касније, сазнало се да је тројка била из Каменова и то четничка, под командом Драгољуба Обриног, водио је Милутин Станкин. Одмах је отеран у ноћ и неизвесност према Дзибанским кућама. Тада је била велика зима и до 40 цм снега. Одмах су по бунарима и баштама пошли да га траже деда Тиса и поп Миливоје. На ускршње покладе, кад је снег почео да се топи и копни, дошао је у село Чеда, отац Бране Јоксимовића, код деда Тисе и рекао да је пронашао тело Аждајића, који је био заклан, у Будиној њиви у Цигићима - Дзибанима. (Причао ми је Властимир Влада Милојевић). После тога био је бачен у Нунину бучину (Паћину) без капута и нових ципела, лева рука и лева нога биле су закачене на жилама на некој вододерини, поточићу. Руке су му биле све посечене, јер је хватао за голи нож.
У Априлском рату Аждајић је био резервни потпоручник, висок, крупан, леп благајник на дужности (истицао је мој саговорник Милојевић). Јако писмен. Када је видео да ће све пропасти, почео је онако делити народу новац из благајне. Нико није смео узети више од 100 српских динара, бојали су се. Причао је касније да је остатак новца закопао негде у Горњаку. У Каменову се појавио половином априла на адресу познанице Бранке, коју је упознао код брата у Београду. Венчали су се и свадбу терали баш на 1. мај исте године у кафани Љубе Добриног.
После рата у Пожаревцу одржано је суђење многим ратним злочинцима. Бранка је била позивана и на једном од ухапшених препознала је пилотски сат свога мужа Аждајића.
Од горе поменутог вође патроле, која га је довела до Каменова и свих који су касније помињани, а који су на било који начин учествовали у убиству Аждајића, народ прича како су неславно завршили, као и то да је све ово велика непознаница и енигма.
Новинар и учитељ Андреја Аждајић сахрањен је у Каменовском гробљу без икаквог обележја (име му је поменуто на споменику палим борцима НОР-а у центру села). Био је премештан да би по трећи пут био сахрањен од таста попа Миливоја до саме попове сестре Босе.