• Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Добродошли у Каменово село пчелара

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Општина Петровац на Млави

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      У млавској долини подно Хомоља

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Традиција и гостопримство млавског краја

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Очувана природа

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Најпрепознатљивији производ нашег краја - Каменовски мед

    • Каменово село пчелара
      Каменово село пчелара

      Калина

    Власт

    ПРВА СЕОСКА ВЛАСТ, СУДОВИ, КМЕТОВИ

    Скоро свако село имало је зграду општине, судницу и сеоски суд, председника, два кмета или два члана суда, деловођу и млађег писара. Судило се углавном за ситније преступе и прекршаје, по законику од Милоша Обреновића из 1860. године. Суђено је до 3 дана затвора. Та мера је називана полицијска казна.
    Из постојећих извештаја види се да село није 1849. године имало сазидану општинску зграду са пратећим објектима (др. Бранко Перуничић: Петровац на Млави, стр. 124) Али зато из извештаја од 31. декембра исте године начелству среза млавског види се да је у општинском кошу имало 215о кг кукуруза и да је из ње убрано веома мало 200 кг. Мада је укупна количина залиха била у врху тадашњих количина у односу на остале општине. (Исто дело, стр. 121)
    Из извештаја 1845. о стању у срезу млавском за општине, петровачки начелник вишим инстанцама каже како је стање у „општини каменовској“ свака уредност, да је здравље у стоци и народу добро уопште. Усеви су такође добри, иако је било пролећне „туче“, приходи у општини су слаби, али да се добро рукује. Жирородна гора се не сече и чува се, путеви и ћуприје се поправљају. Земљоделије слабо, винеденије средње, скотоводство добро напредује, као и то да се кметови добро слажу и да је општина њима задовољна. Бећара само једнок општина има. (Поменуто дело, стр. 109.)
    Како су бирани председници села, који су уједно били и судије, као и кметови? Можемо рећи да још од Карађорђевог времена бирани су виђенији и знатнији људи, који су желели да поред послова код куће -бесплатно воде рачуна о судбини села. Они су својим сељацима, рекох, судили у име села. Кмета су не ретко називали и сеоским кнезом, а као такав неку велику власт није имао, већ само име. После Карађорђевог устанка неки односи су се променили, кметови и председници су много озбиљније извршавали све наредбе и спроводили их у живот, дакле све оно што би дошло од централне управе. Под кнезом Милошем ишло се још даље, назив кнезови се брише, а остају само кметови и почињу да се заводе сеоске суднице. (Види опширније „Наш народни живот“ Тихомир
    Р. Ђорђевић).
    Тачан датум зидања општине и зграде не зна се, али зато из извештаја из 1863. године у коме се каже како је заједничка својина у селу, сеоска судница, једна штала, два коша за жито, 1/2 дана орања ораће земље, затим 160 дана под гором и 30 дана под утрином са селом од 156 домаћинстава. (Перуничић, стр. 462). Ни околна села нису много раније а ни касније организовали своју власт. Данашњи Петровац био је село до 1873. године, када је проглашен за варошицу за време владавине краља Милана Обреновића. (Перуничић: Петровац, стр. 355).
    Из антропогеографских проучавања, којих је за Млаву уопште спровео Љубомир Јовановић, каже се како је општина Каменово имала 2 хектара земље на Беглуку. (Поменуто дело стр. 362)
    Каменово се највише развило под управом, како су га звали, „деда Косте“, који је био јако способан човек, да се за његово име и углед знало и шире. Деда Коста Максимовић рођен је 1834. године од оца Максима и мајке Лиле, а умро је 1929. године. За Каменово многи путописци казују да је било обилато буковом и храстовом шумом, али временом се крчило, тако да је деда Коста, још као младић, враћајући се са својих трговина из Пеште, први донео саднице багрема, што је била права новина. Буково дрвеће крчило се, правиле су се обрадиве парцеле, а тамо где нису, подизани су багремари. Временом овце и козе нису дозвољавале да се као данас развију нови павитари и купинари и трњаци, једноставно да зарасту многи пољски путеви, да потпуно странама и косом око села овлада деда Костин багрем. Док пишемо ове редове сазнајемо да се багремари сами суше. Било је и других људи који су се сигурно бавили трговином и који су, као и сам председник, најчешће терали овце и свиње за Пешту и Преку преко скеле и Ђумрука у Дубравици или Смедерева, па xелепом у Мађарску. Да је то био напредан човек потврђује и прва, најстарија фотографија на којој је он снимљен, негде на путу још 1873. године, као и то да му је споменик у новом гробљу био један од првих и модернијих. Подигао га је његов син Која 1929. године (деловођа) са осталим укућанима.
    Недостатак документације нас спутава да сазнамо нешто више о свим председницима и кметовима Каменова. Стара општинска архива изгорела је још 1941. године. Међутим, увидом у разна вредносна документа из тог периода, које чува породица Станојевић (то су лични документи ове породице) аутор ових редова дошао је до многих сазнања. Поменута Војинска фамилија дошла је из Хомоља почетком 19. века. Из њихове тапије од 19. марта 1874. године о купопродаји земље Станку Стојићевићу види се да су сведоци учитељи Здравко Петровић (касније је учио Милића Петровог, рођеног 1889. године) и Стојан Марковић. Али, пођимо редом. Већина докумената писана је ћирилицом, старосрпски (са дупло Ј), веома лепим рукописом, мастилом, оверена сведоцима и печатом. Као платежно средство помиње се ћесарски дукат.
    Тапија која говори о ливади у Кнежичком пољу, која је продата за 80 дуката газда Стојићу Воиновићу из Каменова (продао је Радован Петровић из Кнежице) 27. декембра 1857. године у Каменову, каже се да је главни кмет Стојан Јовановић, а „умолевни сведоци“:
    1     Раица Милошевић
    2     Станоје Вељков
    3     Станојло Вељков (два рођена брата, Вељковани, Вељкови синови)
    4     Миливоје Матин из Кнежице.

    Најстарија тапија у поменутом домаћинству је од 16. априла 1854. године на име Стојића Војиновића из Каменова о купопродаји за 5 ћесарских дуката, а њу је продао Станко Ивановић, уз присуство сведока Раица Милошевић - кнез и Марко Станковић - полицај.
    У тапији од 20. јуна 1858. године помиње се као главни кмет Стојан Јовановић и чланови Иван Максимов и Милован Максимов.
    Облигација од 26. новембра 1861. године казује да је сачињена такође у Каменову, на дуг Јована Милетићаиз Трновча, од 120 гроша и 150 ока кукуруза Стојићу Војиновићу. Као сведоци помињу се кмет Риста Радовановић, Влаја и Станисав Јанков, сви из Каменова.
    Из тапије о купопродаји ливаде од 10. априла 1864. године - за 7 ћесарска дуката, на име Милића Пајића, поред главних сведока, као главни кмет помиње се Раица Милошевић (из фамилије Драге, Микиног деде) и помоћник Иван Максимовић (из куће Костић Јовице. (Ову тапију чува „Партизанче“).
    Из решења суда општине Каменово од 29. марта 1888. године, у вези спора Животе Илића, земљорадника из суседне Кнежице, каже се поред осталог да је заступник председника суда био члан Јеврем Милутиновић, а одборници Стеван Арсић и Јоксим Костић.
    Из тапије од 24. јануара 1867. годиневиди се да је главни кмет општине Каменово био Радојко Милошевић (Нате Бељине деда), а чланови Иван Максимовић (популарног деда Косте - кога смо поменули и за кога су везани многи догађаји. 1872. године убили га хајдуци, јер је био богат), и Живота Станојевић (Јеле Сосине прадеда).
    Тапија од 6. јунија 1870. године каже да су кметови и сведоци исти као и 1861. и 1867. године.
    Тапија од 28. јануара 1872. такође говори да је био исти састав као горе три поменуте.
    Тапије из 1871. и 1873. године, које такође говоре о купородаји земље, кажу да је председник суда био Никола Стоимировић (Мирија ковач) а чланови Стојан Марковић „Лелењага“ и Живота Станојевић.
    Из тапије из 1868. године, такође сачињене у Каменову, види се да је купљена у атару Дубочка „Беле воде“, коју је продао Јован Петровић „паор“ из Дубочке; председник општинског суда у Каменову био је Милош Кршић, а чланови Станое Живковић и Вујица Марков (Бурдаћи).
    Из Уверења о продатој њиви на Горњем Брду 15. 02. 1874. године Милорада Радисављевића (Вранића) Станку Стојићевићу види се да је председник општинског суда у Каменвубио Стојан Марковић, а чланови Стојан Марковић (имењак), затим Живота Станојевић и писар М. Тодоровић.
    Из уговора од 19. 05. 1874. године види се да је обвезитељ рада“ Вељко Станоевић - ковач из Каменова, а сведоци су Вуксан Јовановић „Турлија“ - меанxија каменовски и Радосав Станоевић - дућанxија (Живе Ламашине деда).
    Када смо код првих трговаца и дућана, из тапије од 27. 05. 1873. године јасно се види да је трговац у селу био Станко Стојићевић-Војинац.
    Облигација од 9. маја 1877. године о узетом кукурузу из општинског коша (70 ока) на име Милоша Миловановића и јемца Мите Марковића, види се да је председник општинског суда Каменова био Миаило Перић, а чланови Радојко Ристић и Власта Радојичић (музикант из Влашићке мале, Толетов чукун деда).
    Облигација Ноо: 117 у Каменову од 23. јануара 1885. на име дуга Миаилу Стојићевићу, на 126 динара, дужник Радосав Матић из Каменова (овде се динар први пут помиње као платежно средство). Председник суда био је деда Коста Максимовић, а чланови Мита Миловановић, Добросав Станковић (Китајчев чукун деда). Тада су сведочили Милорад Бранковић, Богосав Станојевић (колар - Брња, кућа му се угасила) и писар Д. Стојановић.
    Из облигације коју такође чува Душко Станојевић у личној архиви која је припадала његовом чукун деди, види се да је 30. јуна 1886. године председник суда каменова био Живота Максимовић. Такође је за нас занимљив податак да се тада по први пут јавља промењен печат суда, стари за нови, где се јасно види „4 слова С, једно другом окренуло леђа“. Такође са својих докумената у реконструкцији кметова и председника судова у Каменову, доста је помогао деда Тома Живојиновић, који наглашава:
    Стоимировић Никола, председник суда 1872. године, кметови Стојан Марковић „Лелењага и Њивота Станојевић.
    1882. године Павле Станковић председник суда, кметови Јеврем Милутиновић и Димитрије Милошевић „Тропа“.
    1890. године председник је био Коста Максимовић, једно краће време мењао га Томин деда Живојин Р. Стојићев.
    1907-1910. председник села и суда био је Сретен Павловић, а кметови Живота Радосављевић и Сретен Костић.


    ПАШИЋЕВИ РАДИКАЛИ - ПОСЛАНИЦИ ИЗ 1888. ГОДИНЕ
    Као веома јака у политичком смислу (а и економски) истицала се кућа Павла Станковића, радикалског првака (сада Миће и Лале Сретеновића, Павловића) која је дала неколико политички значајних личности, које су веома допринеле развоју села. Павле је био Пашићев човек и блиски пријатељ. Пашић је више пута био у селу посињен код ујца. Дошао је из Бистрице, неписмен, лети правио цреп а зими био столар. Павле је имао два сина - Среју, који се такође политички ангажовао око изградње цркве, и попа Јоксима Станковића, који је прво био учитељ 2 године у Милошевцу. После се оженио, запопио и прешао у Марковац, где у Пашићевој власти бива посланик. Једном се Пашић јавно запитао: „Како то могу отац и син из каменова да буду обојица посланици?“ Одговор је уследио да је млађи посланик у Морави. Ова је породица дала Стаменка Павловића (оца Љубице Цакине) који је био само председник села, као и Николу Колу павловића, сина Срејиног, који је 1944. године био међу првима у НОО. У сваком случају запамћени су као мирни, умерени, оштроумни и сталожени људи.
    1907. године Каменово је имало окружног посланика Радоја Савића Саву, који је припадао самосталној радикалној странци, да би касније припао демократима као и сви Савићи (Коле Мићином деда). Из млавског краја у истом мандату био је и Добривоје Милетић (после Другог св. рата био је секретар комитета КПЈ за Петровац).
    Окружни посланик Савић, звани још и Брка, директно је утицао на преглашавање у сазиву, за окружну пругу Дубравица-Пожаревац-Петровац.У исто време, одлучивало се која ће пруга добити приоритет Пожаревац-Кучево или поменута. У другом кругу гласања приоритет је добила прва поменута пруга, на тај начин што је поткупљен за 100 дуката посланик из села сене, кучевачког краја. За захвалност брзој изградњи и ангажовању Саве Савића, воз је пар пута стајао пред кућом ове старине, иако ту није била станица. (То ми је говорио унук Кола Савић 1996. године.)
    1910. године за председника долази Мијаило Стојићевић. Кметови су Светозар Милошевић и Дамљан Савић.
    1912. године председник села био је Илија Марковић.
    1914. Љуба Вуксанов Јовановић, пензионер капета, после тога одлази у рат и Солун. Кметови су:
    1     Милан Рајичин Стојићевић (Драгње Микиног деда, дошао у кућу 12. године. Његови говоре да је био кмет)
    2     Јеврем Вилипов

    Због рата 1914. долази до промена и председник поново бива први кмет Милан Рајичин Стојићевић. У време познатог процеса хајдуцима и озлоглашеном Владимиру Милосављевићу Нунином један од кметова бива и Вељкован Петар Станојевић.
    За време рата, постављен од Аустријанаца, до краја 1917. године председник поново бива деда Коста Максимовић. 1918. године било је три кмета.
    Једно време док су ту били Бугари 1918. године, председник села био је Бугарин, подофицир Роман, а деда Коста први кмет; други кмет Војин Стојићевић (Мике Војинов отац, Душков деда). Трећи кмет је једно време био Живота (Доле Ивановог деда). Он се такорећи није мешао у политику, подсећао ме Тома Живојиновић при писању.
    Председник села, Пера Станков „Војинац“, по опредељењу је био радикал и као такав запамћен у селу. Био је у два мандата председник села или суда. Демократима касније није сметало што је он радикал. Петар Стојићевић (право име и презиме) половином двадесетих година, баш од њих је био постављен за поновног председника. У сећањима је остао како седи у старој сеоској општини и у судници за великим масивним столом.

    Поред њега је било звонце са којим је најављивао када ће која странка ући на разговор са председником. На кулук је излазио прво он са својим воловима, а ако би својом „кукачом“ (штапом) залупао на нечијој капији, то је био неизбежан и незаобилазан позив за рад. Морало се радити за село.
    У првом мандату, пред самим Балканским ратовима, ишао је он низ село и сакупљао пШорез. Преко рамена је носио торбу „струњу“, која је била исплетена од коњске гриве, са преклопом, слична војничкој. Тако, једном, пут га је навео и на Беле воде, где је такође било кућа. Скаменио се, а торбу јаче притегао к себи, кад је видео Владу Милосављевића Нуниног, хајдука из Каменова. Седео је са својим другарима на узврату једне њиве, јели су суву сланину са пројом уз ракију. Влада је рекао: „Знамо ми, Перо, да то нису твоје паре, него ми чекамо оне што су њихове. Него, ’оћеш ти мало ракије?“ Хтео не хтео, Пера је навио ракију из тикве и причао то много касније укућанима.
    Милић Станојевић-Радосављевић, резервни пешадијски потпоручник, Солунац, учесник многих ратова и битака, за своја јунаштва одликован је више пута. Био је, у пар наврата, председник села (задњи пут „Шестојануарском диктатуром“ 1929. године). Запамћен је као јако строг и правичан човек. Држао је до себе и дисциплине. Веома добро се памти време када је он на коњу или својим воловима први излазио на кулук и када су се поред сеоских путева обавезно морали насипати и пољски. То се изводило колском запрегом - коњима или воловима. Свако је свој део посла морао поштено да одради. Као мера узимао се један дрвени сандук, за све исто, пун песка или камена. Био је јако елегантан, али преке нарави; завео је ред и дисциплину. Једино је имао проблема са Вељкованима. А и они са њим. Зато је долазило до честих сукоба и разрачунавањима на седељкама, привељима... Подсетимо се: председник села и суда - једна личност.
    „Једном су се тако посвађале две жене на сокаку“ - присећа се његов син Жива Радосављевић Ламашна - „и побиле се. Одмах су позване на саслушање у општину. Једна се позвала речима ’Милићу, ја нисам крива, па све је гледао твој син Воја’. ’Мој Воја? Стражару, иди дотерај мога сина Воју. Војо, шта си ти тражио на сокаку?’ Млађи син је само ћутао. ’Четрдесет осам сати у затвор са њим, водите га!’ Деца нису смела на сокак, њима је место било било у школи или поред оваца. Или, она друга прича када је нека баба украла комшији петла, Милић је за казну изрекао ’месец дана у сеоски затвор’ и нема ту, то се морало поштовати. Позове срески полицијски писар Фурдуј председника Милића и упита га још са врата: ’Побогу Милићу, шта ти то радиш у каменову? Људи краду вола, па не леже у затвору месец дана, а камоли за једног петла?’ ’Нека, нека господине, неће више да се краде по селу’. одговарао би. У његово време после Првог светског рата, половином двадесетих година, функционисало је све „под конац“. Умро 1933. године. Живео је 50 година. Отац му је био сеоски трговац Радосав Станојевић, а рођен је 1852. године.“


    ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД

    „Под председником села и општине Жиком „Црњом“ 1936. године у село је дошао телефон. Ту је била и централа за села Трновче, Дубочку и Старчево, на којој сам ја радио. Судница и општина биле су на месту где је некада била кућа Душана Петровића Миткова, а уз сам поток био је и затвор.“
    Занимљиво је да се заиста сеоски затвор користио, а у њему је кажњеник могао провести само три дана, али се казна могла више пута изрећи по три дана. Интересантно је следеће: у њему је радикал Милош Станојевић, свима познатији као деда Мика „Мицин“ осуђен од председника Илије Марковића Добриног, зато што је плашио школску децу, док су били на излету у Поповом бранику, риком у неки поломљени кларинет. Сутрадан увече - слика иста. Његови радикали му овога пута доставили виолину. Опет целу боговетну ноћ свирка и песма, не би ли се исмејао Илија и његова Демократска странка. Ујутру је Илија побеснео, поново саслушање: „Ти бре исмејаваш власт?“ „Ма јок, де би ја?“ невешто би Мика одговарао. Следећег дана Мика је био добар и отишао је кући.


    ИЗБОРИ

    Између два светска рата мандат општинског суда и сеоске власти уопште, био је 3 године. Расписивали би се општински избори. Право на гласање имали су сви старији од 20 година. Гласање се вршило убацивањем гумених куглица у гласачку кутију.
    Председник Илија Добрин Марковићбио је прво члан Самосталне странке, није презао да гања људе и да кињи чак и рођеног брата Милутина, претећи му да уђе у поменуту партију. О овом председнику, иако је касније био демократа, и дан данас круже веома лоше приче. Чак и такве, да је наговорио брата Милутина да у предизборној кампањи удари шамар противкандидату Анђелку Милошевићу (Мики Крунином оцу). Чак су му и бомбу подметнули, што је довело до познатог „хајдучког процеса“. (То ми је говорио Тома Живојиновић. Постоји изјава, тонски снимак.) Илијина прва странка се распрала у селу и неки организују Републиканску странку. Радикали су имали су имали веома јаке позиције. Илија је много, рекох, волео власт, не презајући ни од чега. Умро је нагло 1933. године и није завршио свој мандат до краја. Заменио га је први кмет Жика Миловановић „Црња“. Тада долази и писар Душан Станковић Љубин и остаје до 1936. године. Законом о општинама из 1905. године, а и годину дана раније, дакле од 1904. сеоска власт је била плаћена, углавном од случаја до случаја. До 1903. године сви председници суда и села били су кметови, радили су (као што сам напоменуо) забадава, такорећи - волонтерски.
    Предизборна кампања претварала би се у праву поворку
    Предизборна кампања претварала би се у праву поворку присталица или заинтересованих, који су носећи заставе ишли низ село певајући и играјући. На челу демократа био је Илија и сеоски музикант Тихомир, са хармоником. Свако је од челника обећавао просперитет селу, па и појединцима, олакшице и повољности, не би ли придобио гласаче и присталице за поверавање мандата.
    „Веома добро памтим поворку демократа и мога кума Илију, када је политика била у питању никог није познавао. Застао би поред наше куће, клекнуо са иконом у руци, молио би и клео да се пређе у његову странку, није марио што му је мој отац Јездимир рођени кум“ - прича Илија Јовановић. - „Дошавши на своју раскрсницу код Жуниног дућана, повикао би из свег гласа: ’Доле радикали“. Чучнуо би као да хвата снагу и довршио: ’Живели демократи!’ Са ове позиције и временске дистанце можемо сигурно рећи, а из списка који су сачинили старци - деда Тома Живојиновић и Властимир Мила Живановић, у селу је било нешто мало више демократа од радикала, као и то да они нису баш водили неке значајније акције за село. Све важније објекте вероватно због имућности, баш су у селу направљени за време њихове власти.
    Поворка би се кретала сокацима села, а народ би излазио пред куће да гледа, тако и пред Милићевом кућом (данашња пекара). Ту се врши агитвање и за радикале, кошкају се две струје, препуцавају и добацују.Илија је одједном згужвао свој шешир и бацио увис од среће, повикавши: ’Наша победа, доле радикали!’ Истог тренутка доле поред школе, у сеоском потоку, грунула је свадбарска прангија, пуцњем, огласивши победу. Која то и није била, јер гласање је било у току. Ова сцена деловала је веома збуњено на присутне ’тако да су на крају само са 37 гласова победили демократи, а да је изгубио противкандидат Стаменко Павловић, баш од својих неодлучних радикала који су стајали у маси, чекајући да на крају гласају.’
    Ту су сигурно и друге врсте агитација које су вршене или посећивања сваког домаћинства и друга обећања.

    ГЛАСАЊЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

    Бирање делегата и одборника вршено је другим начином и листама. Старе агитације као да су се заборавиле. Највише тензија подигло се крајем шездесетих када је било међусобно прегласавање међу двојицом млавских активиста. Каменовци су малтене заратили по улицама (малама) међу собом, као да је то био увод у данашњи вишестраначки систем. Гласачке кутије биле су распоређене по реонима: у Дому, на Кућишту, код мајстор Лале у столарској радионици, школи, у селу код „Шњиве“ Кола Савић-Штир, у ковачници код Владе Лукића, у Кршића код Душана „Папкавца“ Станојевића и у Дробежу код Жике Живојиновића. У Каменову је тада победио Пера, на опште изненађење Драган је имао само 80 гласова. Драган је те изборе добио на нивоу општине Петровац. Касније су и он и Пера отишли на дужност у Републику. Ко је колико дао допринос и помогао развој свог краја, познато је.


    ВИШЕСТРАНАЧКИ ИЗБОРИ ОД 1990.

    По завршетку Другог светског рата Комунистичка партија, касније Савез комуниста, били су једина партија. Статус друштвено-политичких организација имали су ССРЊ (као најшири слој народа - некада Народни фронт - из кога су вршена делегирања за одборнике или посланике у општинске или савезне скупштине. Ту је била и Омладинска организација, СУБНОР и друге.
    Од 1990., у складу са укупним променама у Европи и свету, уведен је вишестраначки систем. Први избори одржани су 9. децембра (податке о овоме аутор је користио из личних бележака, јер је био председник бирачког одбора за Каменово). Истовремено су одржавани избори за посланике у Скупштини и председника Републике.У општини Петровац кандидовало се 8 кандидата. Победио је проф. Бранко Лазић, кандидат Социјалистичке партије, док је противкандидат СПО био доктор Обрен Јоксимовић. Тако је било и у Каменову. Остали кандидати прошли су такорећи незапажено.
    Први избори за органе локалне самоуправе, расписани су 1992. маја месеца исте године, док се други круг одвијао у јуну. Први кандидате је био Костић Бобан испред СПС, а кандидат групе грађана био је Поповић Никола. После завршеног гласања у првом кругу кандидати су добили 429 гласова - Бобан Костић и 88 гласова - Никола Поповић.
    Исте године расписивани су превремени избори за посланике у Скупштини републике Србије и за одборнике у скупштинама општина. Било је то 20. децембра. Тада се на изборима у селу јављају три кандидата. У бирачке спискове било је уписано 1071 гласач. На гласање је изашло 725 гласача, док је неважећих листића било 21. Кандидати су добили следећи број гласова: Вујадин Ђорђевић (ДЕПОС) 210 гласова, Љубиша Петровић (Демократска странка) 79 гласова, а победио је Костић Бобан (СПС) са 414 гласова.
    1996. године одржавани су такође избори за органе локалне

    самоуправе. Први и други круг били су новембра исте године. Овом приликом утврђена су два кандидата. У бирачки списак било је уписано 1050 бирача. У првом кругу гласало је 689 бирача, неважећих листића било је 29. Победио је Раша Недељковић - кандидат Колације „Заједно“ са 341 гласом, док је кандидат СПС Слободан Вујичић добио 319 гласова. У другом кругу победио је Слободан Вујичић, освојивши 381 глас, а Раша 342 гласа.
    Док исписујемо ове редове проводе се избори за посланике у Скупштини републике Србије, као и за председника Србије. Занимљиво је да од две највеће партије, нешто раније без свог одбора у селу, доста успеха је имала Шешељева СРС, тако да је у другом кругу гласања за председника Србије победио кандидат СПС и удружене левице Зоран Лилић са освојених 293 гласа, док је кандидат СРС Војислав Шешељ добио 264 гласа. Трећи председнички кандидат Вук Драшковић елиминисан је у првом изборном кругу. Међутим, доста гласача није изашло на гласање у Другом кругу (тачније 473. Од тог броја 150 је у иностранству) тако да ће се ови избори поновити.
    Анализом вишестраначког живота у Каменову за протекли период, изгледа да Каменовци остају верни својој традицији. У протеклим изборним кампањама долазило је до страначког задиркивања, кошкања па и нетрпељивости. Сигурно да је недостајало доста стрпљења, уважавања и толерантности међу свим партијама. Као што се види побеђивала је лева страначка орјентација.


    КАМЕНОВЦИ СУЂЕНИ У ПОЖАРЕВАЧКОМ МАГИСТРАТУ 18271844. ГОДИНЕ

    У грађанским парницама, код горе поменутог суда, у 1843.
    години: „Поклоњена и предата ствар не може се више натраг узети“, под бројем 165 стоји - како је Пера Миљковић из села Каменова, среза Млавскога, окружја овог, предстао је овом суду потражујући да му сељак његов Милош Милосављевић једно парче браника од једног дана орања величине, пре 10 година дана њиме дато му поврати... (па нешто даље)... тужитељ њему то парче упарничено браника за свагда поклонио...“
    Суд је донео одлуку 25. маја, бр. 138, као што стоји на почетку: „Поклоњена и предата ствар не може се више натраг узети“. (Види опширније књигу „Суђења у Пожаревачком магистрату од 1827-1844., аутора Стевана Максимовића, Пожаревац, 1973.)
    66 пара за јабуке, 25 штапова за самовласну тучу кривичне парнице из 1827. године, од 6. јула, бр. 585, каже се: „Стојић Ђорић из Смољинца оптужи Манојла Живановића из Каменова, да га је Манојло ударио 4 пута огранком преко леђа, такође и коња му, што се овај усудио узбрати 10 јабучица као путник, онуда проходећи, за расхладити жеђ, на које мољаше га Стојић, да га не бије и да ће му платити оно неколико јабучица, обаче на то не сматрајући Манојло но бијаше Стојића, док се сам оданде не уклони, тога ради по признању њину занаведену распру пресуђену Стојићу, да плати 66 пара за изабране јабуке Манојлу по зактеву његовом притом и Манојлу за продерзивост, што је без суда био Стојића казнити 25 штапова и сотим се помирише.“ (Исто дело стр. 140.)
    ДА ПЛАТИ НАКНАДУ ЗА ВЕПРА ПО ПРОЦЕНИ КМЕТОВА, А ОД КАЗНЕ ОСЛОБАЂА СЕ ПО ОПРАВДАЊУ КМЕТОВА
    „На оптуженије Стојка Милојкова из каменова, да му је пред покладе украден вепар, од којег обележај ноге и сланину и ребра нашавши на салашу Дмитра Ђорђева из Забрђа, на које по заклетви Милоша Станојловића из Забрђа, који је с више кметова и сељана, ишао на извиђеније и совершено упознавши да је исти смок од вепра Стојкова. Тога ради пресуђено да плати Дмитар Стојку за вепра, по процени њиховој 18 гроша, такожде и у касу народну 18 гроша, по заклетви Стојковој, а не по признанију и при том отпуштен Дмитар без наказанија тјелесна, понеже он и стрина његови кметови оправдаху се у том.“ (8. фебруара 1828. бр. 92) (Исто дело стр. 145).

    ДЕЛОВОЂЕ И ПИСАРИ КАМЕНОВСКИ

    Потпунијих података имамо тек за Коју Костића, сина деда Косте Максимовића (фамилија Владе Јовичиног), који је завршио 4 разреда Реалне гимназије у Великом Градишту. Рођен је 1880. године. Како је сам често говорио, живео је као боем, волео живот и коцку. Није презао кад је у питању власт ни рођеног оца преварити/ Тако је неписменом деда Кости изнудио оставку на место председник.
    Пред крај Другог светског рата умало није платио главом своје бургијање. На пријаву комшија Драге Јевремовића јеврема (то ми је говорио унук Влада) и Драгољуба Даниловог да му у село кући долазе четници и да њима издаје општинске дозволе и пропуснице за кретање у град и слободно шетање Петровцем. Једног јутра, кућа бива опкољена од стране Немаца, а он и писар Милош Савић Геxа бивају ухапшени и отерани на саслушање и малтретирање у њихов затвор у Петровац. Претресом и увидом у каменовску општину ништа компромитујуће није пронађено и бивају пуштени кућама.
    Поменух писара Милоша Савића Геxу, који је веома добро „научио књигу“ самоук, учио је код Које.
    Као млађи писар, касније и деловођа каменовски, ту је и Милосав

    Петровић који је завршио гимназију у Петровцу, а испит за деловођу у Нишкој бановини. Такође је деловођа био и Животић Ивана Милан, који је завршио испит у Нишу 1933. године. Радио је у Кладурову, а после и у суседном Трновчу.
    Као писар помиње се и Лима „тасин“Милић („Грицков“ деда) био је инвалид из Првог светског рата продавао је у Петровцу дуван, а уједно би понекад завршавао и писарске послове својим људима.
    Балкански рат однео је 1913. године многе животе ратника из села, а међу њима и Александра Р. Станојевића, дугогодишњег општинског деловође из Каменова. Он је био рођен 1874., а погинуо на ретке букве 1913. године Ламашин, чика Живин рођак (стриц), био је момак, погинуо је заједно са Угрином Милорадовићем „Враном“ - хармоникашем, када је на штапски шатор пала граната. После Другог светског рата најпре је у општини радио Милосав Петровић, па због неспоразума са активистима напушта 1948. године. На његово место 1949. године долази Милосав Костић - учитељ, коме у послу често помаже син Радомир Костић „Браца“ и кога по веома лепом рукопису запажа и јавни тужилац Раша Милановић, родом из околине Н. Пазара и који га одводи у Среско јавно тужилаштво, где постаје референт. Раша је био мало хром, долазио је у село као активиста КПЈ и надгледао послове око принудног откупа.

    © MZ Kamenovo All Rights Reserved.

    Please publish modules in offcanvas position.

    Мапа / Mapa

    Free Joomla! templates by Engine Templates