ЋЕРЕМИXИЈЕ, ЦРЕПАРИ И ЦИГЛАРИ

 

Овим послом бавили су се сви Дунђери (зидари) мајстори и палири, њихове леје биле су од некадашњег каменовског воденичног јаза до данашње колибе и спруда Воје Стевановића - „Цоњета“, највише су се
овим послом бавили људи са Кућишта: Љубомир и Светомир Миладиновић, Живојин Јовић, Радосављевић Милан, Драгослав Радосављевић, Милосављевић Анђелко-палир, тобошар и други; из Дробежа: Новаковић Љубомир и Живановић Љубомир „Миш“. Највише је прављен цреп звани „Млавски“ бибер, који је продаван у Лесковцу, Стамници, Мелници, Витовници и другим местима. Често је вршена трампа - они су довозили неуметрена дрва за исти цреп.

ОПАНЧАРСКУ РАДЊУ држао је „Диле опанчар“ - отац Дракчета Аниног (погинуо је у НОР-у) а била је у кући коју је продао Милорадовић Стојану. На њој је писало масном бојом: Опанчарска радња Ранковић Животе званог Дилета. Опанчар је био још Боривоје Боки Мијалов Јовановић, који је био и добар зидар. Овим послом се бавила и баба Кола.

БЕРБЕРИ

Овим занатом у селу, како се памти, први се бавио Сп;унац Богосав Станојевић, па после „Бели“ Драгољуб Станковић (нестао у Босни у НОРУ чија се судбина не зна ни до данас), па Илија Јовановић и Јова „поштар“ Миладиновић.

ТИШЛЕРИ И СТОЛАРИ

Међу првима бавио се Миле Дзиба Рајковић и Данило Љубисављевић „Ћулума“, Миле „Брбља“ ловац радио је у новој цркви иконостас и био је познат и признат мајстор свог времена. Данас у селу раде Власта Љубисављевић и Добривоје, Драги „Пурца“ Миливојевић, Сретеновић Милосав, Ранисављевић Драгослав.

РАДЊУ НАНУЛА држао је Витомир, Прокин брат (отац им је био Радивоје звани Мачак, увек ишао зарозан). Радња им је била где је данас кућа Миливоја Крстининог - Вујчића. Он је од дрвета правио ђон, који је био пресечен, а са унутрашње стране ужљебљен и спојен каишевима од коже. Било је затворених и отворених прстију и пета по жељи. Биле су сличне данашњим сандалама а носиле су се лети.

МЕСАРСКУ РАДЊУ држао је у кући Аца Ивановић и у својој у два наврата Влада Светозаревић „Пилуца“ и први почео да прави месне прерађевине, кобасице и остало, чак једном и од коња. Многи су недељом на раскрсници черечили јагњад или прасиће, углавном пред светак.

ТКАЊЕ И КЛЕЧАЊЕ

Баш као и хеклање, тако је и ткање и клечање морала да зна свака девојка у кући. Да не говоримо о старијим женама да и не говоримо. За ова нимало лак женски посао прво је био потребан разбој - дрвена направа на којој су се изводиле сложене операције, уједначеним покретима руку и ногу. Све то уз помоћ разних конаца и плетива.

На разбоју су жене ткале платна од кучине - тежине, затим губере од вуне, застирке или простирке од крпица, нешто слично данашњим тепих стазама. По томе се мерила вредност девојке - колико је крпара донела у мираз. Овај посао је радила и знала свака жена у селу и поред тога што он није био лак. Клечање ћилима је тек било нешто. Поред ћилима, клечале су се и јастучнице и зидњаке. То је било сложено у више шара и боја, ткано за дарове или за своју кућу. Ткање се радило према мустри (шаблону). Било је и оних девојака које су саме себи спремале дарове, без мустри. Ту је долазило до изражаја креативан дух.

Веома ретко данас у селу неко клеча или тка. Разбоја више нема, али пре тридесетак година без њих се није могло.

Што се тиче везења и хеклања, још увек су се задржали у домаћој радиности, која није организована, већ свака жена ради за своје потребе.

Данас се у слеу у домаћинствима још увек користи вуна од које се плету одевни предмети (xемпери, чарапе, шалови, рукавице). Жене су у селу преле ручно на кудељу, преслице су биле права реткост. Жене су овај посао обављале у јесењим и зимским данима. Што се тиче бојења, прво време бојиле су саме природним бојама, а касније су то чинили бојаxије. Плетиво би кувале у посуди заједно са разним лишћем или кором од дрвећа и добијале одређену боју. На пример, ако су желеле плетиво да обоје у браон боју, кувале би га са кором и лишћем од дуње. Ако се пак требало бојити у тегет, кувале би са кором од ораха...

ОПАНЦИ

Опанци су постали симбол српског сељака и војника, а у млавском крају су ношени до недавно, а користили су их само старији људи и жене. Сада их више нико не користи у свакодневном животу. Носе се само на фолклорним смотрама, а то су финији опанци, направљени код опанчара у вароши.

Нешто више о опанцима који су прављени за свакодневицу, за личне потребе. били су то свињски опанци. Правило их је свако домаћинство за себе и своју ногу. Није много изискивало мајсторства а ни рада. Када би се свиња заклала, кожа би се одмах разапела негде под трем или стреху, како би се осушила. Претходно би се усолила и уваљала у плави камен и у кукурузно брашно (јарму). Пошто је кожа најдебља на леђима, она је највише кориштена и тражена. Секла би се по дужили на пантљике које су се звале „ваше“, дужине до 1 метар, а ширине 30 цм. Било је пожељно да свиња буде што старија и већа, јер се могло направити више пари опанака, а и кожа је била дебља. Од „ваши“ би се по величини ноге, када би кожа била потпуно сува, секли комади коже, који би се одмах по ободу ивице избушили шилом. Кроз њих би се касније провукла потрница (опута). То је била увијена трака коже, попут канапа, са којом би се опанак обавио, стегао и тако обликовао по нози. Овакви опанци носили су се само у јесен, рано пролеће или зими, а од Ђурђевдана (чим гране сунце) до првих слана (Гмитровдана) ишло се босих ногу.Ово ће многима данас бити нејпомљиво и занимљиво, али многи саговорници су ми тврдили да су опанци морали да се чувају, да су ношени ујутру и предвече, а да се добар део дана ишло босом ногом која је била јако груба, испуцала и по прст дебела на табанима.

Свињски опанак је напред био шиљат и прво време се потапао у воду да би се лакше обликовао. У опанак се унутра стављао обојак -табаница од сукненог платна. Овакви опанци нису бојени, а длака се стругала ради лепшег изгледа. Међутим, нестругани су били трајнији, а обавезно се водило рачуна како се окреће длака, да не би било клизања приликом кретања пешице уз брдо. Дакле, морало се окретати од врха опанка ка пети, низ длаку. Трајност таквог опанка, уз свакодневно ношење, била је максимално два месеца, а од једне свиње могло се направити највише 8 пари опанака. Ношени су на вунену чарапу, а обликовали су се са лакоћом.

Опанxуке су такође прављене у домаћинству на тај начин што би ђон био од свињске коже, а лице наплетено и ишарано вуненим концима. Носиле су се као свечана обућа - и мушка и женска.

После Другог светског рата ношени су бошњачки опанци; носили су их нарочито старији мушкарци, познати по томе што се праве у оближњем селу Бошњаку. Израђивани су од спољашњих аутомобилских гума. Исечена гума у облику корита би се укивала ексерима и преплетала жицом. Били су грубљи, али зато јачи и трајнији.

Ципеле са гуменим, пластичним или кожним ђоном носиле су се само о свечаностима крајем педесетих и почетком шездесетих. Главно место заузео је гумени пиротски опанак, без којег се ни дан данас не може на селу.

Зависно од материјалних могућности, појединци су и раније носили скупоцена одела, чизме и ципеле, али описали смо већину становника
Каменова.

КОВАЧИ И ПОТКИВАЧИ

Мајстор Јова, ковач и поткивач из села, није ни слутио да ће доживети и дочекати крај рата, пропиштао је као црв у ватри. Тешки су логорски дани и заробљеништво у тој Немачкој.

Неочекивано, прошла је и та голема мука, вратио се у село, у његову кућицу и ковачницу код деда Луке. Деда Лука је први у њој правио огњила за паљење ватре на „труд“ - печурку. Нови живот је саживео у ковачници, Јова је радио даноноћно, страшне слике и ноћне море из заробљеништва је заборавио. За поправке или Јовине производе чекао се ред, понекад и од Лисичке ћуприје, куће Бибе Весиног. „Требало је да се дође до оваквог мајстора“ - говорило се - „јер земља не може да чека, не радити је, а молити Бога, ту нема вајде“.

Јова је увелико ковао и производио секире, брадве, косире, мотике, трнокопе, почео је да клепа раонике и ралице. Синчић Влада (глава му тада једва вирила иза наковања) и његове ручице, доста су припомагале; окиваие су воловска и коњска кола, поткивали краве и коње, правили плоче и потковице. Имали су посла преко главе, по цели дан се у мали чула рика и њисак стоке, звекет и лупњава гвожђа. Ако није било пара, примао је Јова за узврат све - жито, кукуруз, кромпир, брашно, па и по неки черек. Није имао он неко имање, ковачница и оно мало окућнице му је све. Он са народом није имао проблема, а ни они са њим; свој посао обављао је фер и коректно до краја и они су га ценили. Са оне две „коштате и гараиве руке“, могао је све да направи. Стално је говорио: „Да ми Влада мало ојача“.

Материјала (гвожђа и челика) било је доста и то разних профила у дућану код Лалковића и Галоње у Петровцу. Од алата је користио разне чекиће, ватрена клешта, секаче, наковањ, ручне бургије, турпије... Без мехова није се могло радити, као ни без шљививиг ћумура за загревање гвожђа.

Јова је био чувен по двема стварима: прављење брадви, секирчића и „ајнзец платни“ за банатска кола. Брадве су највише користили колари за дељање и прављење дрводељкине за запрежна кола. Купци су за Јовине брадве долазили чак из околине Градишта, а највише тражене на вашарима у Кучеву и Смољинцу. Ишло је у просеку око 100 комада.

Ако бисмо данас желели статистички приказати рад радионице Лукића, онда бисмо могли рећи да је оковано преко 300 запрежних кола из целог краја, равнице и планине. Најзанимљивија су била банатска кола, опремити их левчићима, са ситним лесом - ту је било посла преко главе.

Ковачница је била центар окупљања многих заинтересованих, али и оних доконих, што су само „терали чику“ и смех.

Краве и коње су поткивали поткивачи, а не ретко и ковачи.

„... Потковица мора добро да стоји, јер стока не сме да рамље...“ прецизно и озбиљно ће Влада, сада већ седи човек и ковач, који дубоко гази у шесту деценију. Само што сада ковача, поткивача, крава и коња, запрежних кола - има све мање, потиснути су „прогресом“ као и многа друга занимања.

КОНОПЉА И ТЕЖИНА

Баба Мица сигурно није знала да је неко од морепловаца некада давно донео ту индијску конопљу у Европу. Није она знала ни где је то, али је знала, научила од њених старијих да се од ње праве лепа платна, без којих се у кући није могло.

Све жене са Кућишта одмах са пролећа, чим би грануло сунце око Марковдана, одлазиле су да поред реке направе леје. Сејале су првескиње конопље, тако су их звале. Сејале су леју до леје, по неколико ари. Ако не би посејале те првескиње, не би било ни оних других, па ни оних задњих трећих, што с јесени направе бућу у којима је семе за догодине, а ни многих производа што се праве од њих.

У лето конопље израсту преко 2 метра. Тада се почиње са њиховим чупањем из земље. Везивале би се у „ручице“. Онолико стабљика колико би могло да се схвате у једну руку. По десетак таквих ручица у један сноп. Свака куЋа би имала просечно 10-20 снопова у две сетве дупло више, зависно од потреба домаћинства, по неки и више. Онда су мушкарци преузимали део посла на себе. Направили би по двадесетак колаца, а снопље конопље онако зелено би се натоварило на запрегу. Запрежним колима, па на реку Млаву., на први спруд или плићак од јаза до Цоњетовог спруда. Загазили би у воду и сваки сноп потопили у воду причврстивши га колцем, да би сву гомилу „камару“ снопова обавезно увезали белом лозом. Конопља би у води била 7 дана. Снопове би потом усправили и развезали на ручице које се поново исперу и добро излупају у води. Ово се радило да се одвоје нити тежине од трске.Све сложено и натоварено поново на лес, враћало се кући. Тамо се одмах распростирало на плотове, да се што боље осуше. Тако се забеле сви плотови у мали. Када је све било суво, жене би поново преузимале посао. Набојником су обијале трску у процепу. То је био дрвен сталак у облику слова Y, а набојник велики дрвени нож, којим би се дробила трска и добијао поздер. Конци и нити су се одмах одвајали. Везивани су и у „гуте“ и правили повесма, са којима се даље ишло на гребен. Сав овај посао радиле су жене у друштву, кроз смех и шалу, данас код једне куће, сутрадан код друге, и посао је одмицао.

На гребену или трлици жене су нити тежине чистиле од ситнијих делова трске, поздера који се задржали. Гребен је повећа даска на којој су побивени метални оштри шиљци, нешто тањи од ексера дужине и до 15 цм низ који се вуку повесма и одваја трска. Било је и ручних и ножних. Ово није био крај производње. Даље се ишло на дарак, где су већ спремне кудељице тежине за пређу. Од тежине се правила основа за ткање, а ткало се платно за одело, кошуље, рубље, сукње и пешкири. Од тежине се такође правила и потка за ткање финијег платна. Од штима (лошије тежине) правила се потка за губере, покриваче, које су потписали многи јоргани и ћебад. Животни стандард није био висок, тако да је тежина и сви производи везани за њих били у употреби код старији мештана до краја шездесетих година.

На крају неколико речи о сукну (платну од вуне) које се користило за прављење мушких одела, панталона и доламица, али и женских сукања и јелека. Сукно је било грубо, коришћено у зимском периоду. Процес производње сукна је специфичан. Обрађиван на ваљавицама, којих је највише било у Бистрици, где су одлазиле највише жене из села.

КОРИТАРИ И ВРЕТЕНАРИ

Без обзира да ли су били имућнијег или сиромашнијег стања, сеоско становништво је користило дрвено посуђе при радовима у пољу. То посуђе су правиле породице Рома (Цигана) које су долазиле у село из Бродице или Волује. Своју сезону послова проводили су по врбацима и спрудовима око Млаве, јаза воденице. Са собом су носили свој алат за производњу, а правили су кашике, панице, заструге, карлице за брашно, корита, ступе, ведрице за воду и млеко, варњаче, коленике, вретена... Све то од кленовог, тополовог или врбовог дрвета. С јесени, у повратку својим кућама, трампили би своје производе за брашно, пшеницу, кукуруз или би их продавали за новац. Запамћени су Цветко и Станка са децом који су били на Цоњетовом салашу и многи други, који су ишли низ село нудећи „коленике, вретена пријо“, док се остали, баш као и коритари, не заборавише потпуно. Неки од поменутих производа могу се данас купити на вашарима као сувенири.

ЛЕДАРИ

Биле су то групе људи и жена које су по највећој зими вадили лед из замрзнуте реке Млаве. Тај посао су почињали од половине децембра до краја јануара. Свакодневно су цепали лед, товарили на запрежна кола и продавали кафеxијама по Петровцу. Кафеxије су имале ледаре -просторије у које су паковали доношени лед, по редоследу и својој технологији. Звали су их још леденицама. Лед је морао да дочека лето (светковине и вашаре) како би се по великим врућинама и жегама расхлађивало пиће. Овим послом су се највише бавили Кућиштанци из фамилија Вељкована, Шорића и Кутрића.

СИМИТИ - ШТА ТО БЕШЕ

Једна врста колача (кифле) које су давно, после Првог светског рата, правили и пекли пекари у Петровцу. Калфе би их паковали и увијали у беле чаршаве и стављали у велике корпе које би „упртиле“ на леђа, а шегрти или неко други разносили по околним селима. Заустављали су се пред школом. Деца би куповала колаче за паре или заузврат давала јаја. У Каменову је колаче доносио деда Илија Јевтић, инвалид Првог светског рата, који би свој долазак најављивао свирком у рог још од рампе. Тада би се око њега стварала неописива гужва, јер деца нису могла одолети том првом колачу „што се гута на два пута“, белом и миришжавом...

КАЗАНXИЈЕ

Поред Будимира и Душана Милосављевића што су правили казане за печење ракије и комплетирању ове веома важне машине за људе на селу, учествовали су и Стева Митин, Бора Дицин, а понекад Димитријевић Стојан - Данкин и Јова Лукић. Што се тиче казана, Буда је био и остао мајсторска легенда за овај део Србије. Данас су на цени његови казани, а још увек се траже и поправљају баш они које је он исковао. (Настрадао је у саобраћајној несрећи 1969. године). Правио је казане по својим нацртима и шаблонима. Данас казане у селу нико не кује. Међутим, народ је називао казанxијама и оне људе што терају казан од куће до куће или опслужују казан. То су били углавном власници казана, старији укућани или плаћени унајмљени људи за овај посао око печења ракије. Ове друге казанxије запамћени су као велике шаживxије, а живот који се одвијао с јесени приликом печења, не може се испричати. Донедавно је низ село терано десетак казана, а сада само пет (Љубивоје Милосављевић, Радојковић Љубиша, Вујичић Миливоје, Стојан Данкин и Петровић Дара.Као казанxије запамћени су Милутин Димитријевић „Жуна“, Миса Животић, Жика Станковић, Жика Јевремовић, Душан Вујичић „Пананај“, Жика Аврамов, Власта „Курјак“ и други.