Почетком шездесетих година нагло је почела изградња кућа од цигала, тзв. зиданица-тробојки. Прављене су оне и раније, али некако другачије. То су чинили само они богатији и то много раније (почетком тридесетих година овог столећа, па и раније).
Цигла би се секла на пресу или правила на калуп. Значи, прво је требало обезбедити личним радом грађевински материјал, па у другој фази градити жељено. Рекох, цреп се такође правио у селу, тзв. „бибер“. Камен је вађен у Падинама или Дубравама. За кровну конструкцију коришћен је углавном багрем, кога има доста. Све је рађено ручно, о неким машинама и помагалима није било говора, а ни помена армираном бетону и професионалном гвожђу. Зидало би се малтером, гашеним кречом и песком из реке Млаве. Они сиромашнији, муљаком и плевом-блатом. За плафоне коришћени су и увијани клипци, касније у моду улази трска и каратавани. Под би био од дасака - патос, или поплочане цигле а понекад и земљан.
Те модерније куће, назовимо их тако, састојале су се из неколико просторија, а споља, као обавезно, малтерисане и фасада офарбана у три боје; називане су тробојке. Унутрашњост би се састојала из веће гостинске собе, кухиње и шпајза, ходника и спаваће собе. Подрум је био могућ са спољне стране или на бочном делу темеља са улазом. Купатила су дошла на ред много касније, као и садашњи материјал: блокови, монте и чамова грађа, који се први пут јављају половином седамдесетих година. Онда је кренула експанзија и изградња данашњих модерних и урбаних кућа.Морамо такође поменути куће које су биле у употреби пре ових зиданица. То су биле чатмаре, доксаре, дорунгаре, које се могу видети и данас у селу, али их је све мање. Препуштене су времену и забораву. Домаћинство се тада састојало из следећих зграда: коша за чување Житарица, пивнице, амбара или вајата, штале, сењака и др. За покривач је коришћена ћеремида са дугим и благим крововима, али само на важнијим зградама. Сењаци, обори за свиње, торови за овце, бивали су покривени сламом, лошијом травом и били су добро увезани да их ветар не би однео. Домаћинство би се обавезно ограђивало плотом, богатији зидом (као код Поповића, Костића или Живановића). Много касније почело се са тарабом, па металном оградом, жичаним плетивом, а од почетка осамдесетих чак и бетонским таблама - оградом.
Уколико би описивали једну тадашњу просечну кућу, која је знала да сачува, склони под свој кров и по неколико генерација, састојала се из неколико просторија: ходника, кухиње и велике гостињске собе. У кухињи, која је била већа, био је понеки кревет, софра и троношци, зидани шпорет, полица за посуђе или раф. Велика гостинска соба, сама по себи нам говори зашта је служила, ту је такође било по неколико кревета са сламарицама и ћилимима, а не ретко и губерима за покривање. Поред клупа за седење, могао се наћи и сто. Пећ је такође била реткост, нарочито двокатна пећ. Затим се ту налазио сандук са гардеробом који је доносила свака девојка у мираз удајом и у које се држала свечанија-нова одела. Шифоње (плакар) дошао је много касније чивилук до врата обавезно, на коме би висила друга одећа. У свим собама на прозорима биле су завесе, чипкане, хеклане, од белог рада. А на прозорима шине и решетке, ковачко гвожђе, које би штитило од провала и уласка непознатих. Улазна врата, масивна и тешка, имала су засун. А она друга, унутрашња, нешто лакша, отварала су се на узицу и кључаницу. Браве и кваке, рекох, биле су присутне касније или код оних ређих. За осветљење користила би се лампа на гас, фењер или свећа воштаница, а не ретко и лојаница. Кревети, напомињем, били су дрвени на ступице, или мало модернији, дељани ручно, са чеоним таблама. Гвоздени шипкаши, или мандраци, били су реткост, а ови други јављају се крајем педесетих као Бели кревети. У дну ходника, који је раздвајао ове две правоугаоне собе, налазио се мањи део за оставу за намирнице и јело из кухиње. А на почетку самог ходника био би некако мало са стране, оxак, из кога су висиле вериге за качење бакрача, или на коме се кувало и пекло, сушило, зависно од потребе. Ту се могао видети мањи или већи бакрач, срњак за топлу воду до 20 литара, или већи од 40 литара, из кога се појила стока - доносила вода у дрвено корито и из кога се користила вода за прање.
Ове куће биле су димензије до 10 х 8 метара некако „четвртасте“, набивене паласатом, блатом и плевом, црепчићима и наравно малтерисане малтером. Плафони су били од шешоњца, дрвене дашчице, које су се веома лепо слагале, сличне данашњој ламперији, али много краће (до 1,5 ме-тра и веће ширине, до 35 цм). Покривене су биле ћеремидом, ретко црепом, испред улаза били су степеници, комади већег белог камена -басамци. А ко је имао кућу са диваном или доксатом, једна врста терасе са стубовима и луковима који су означавали јачину домаћинства, то је тек нешто. Ту би се проводили многи дани и добар део године одвијале многе радње.
Још једном вратићемо се на унутрашњост: око шпорета и пећи. После зиданих, појавили су се и плехани - црни, француски и немачки и у облику слова Г. Двокатне зидане пећи, ложила се најчешће из поменутог оxака, а она је била сазидана са друге стране зида, дакле у најчешће великој гостинској соби, била је зидана живом циглом, висине до једног метра и четвртастог облика, са чела је имала метална врата и рерну за спремање финијих печења. Веома лепо је загревала собу, а ложила се кад и оxак или је имала ложиште до оxака, и то лошијим огревом, грањем, шашом и само светком и петком.
Када бисмо покушали да сазнамо када је која од ових кућа настала (направљена) или да издвојимо најстарију - ту остајемо без сазнања.
Најстарије зидане куће у селу
Јављају се крајем 19. и почетком 20. века, и то некако истовремено две, које су биле поред самог старог друма а пре и после зиданог моста на сеоском потоку. То су данашње куће Драгише Ракића, која је донекле изменила спољни изглед и која је пре тога припадала Милићу Радосављевићу. И друга кућа која је донекле задржала аутентичан и првобитни изглед је кућа Чедомира Боре Петровића („Партизанчета“). Њих су зидали Црнотравци.
Такође, једна од најстаријих кућа је сигурно на Кућишту у породици Костића. Њу је правио Станисав Момировић (Милићев отац) а за њу је утрошено 22000 ком. цигле, 6000 ситног црепа, 8 фата камена, 7 кубика грађе. Зидана је са малтером, без цемента и грама гвожђа и до дана данашњег нигде није попустила, „сецнула“. За разлику од других кућа, ова је имала већи број соба, а и зидови су били јако дебели, а зидао је чувени мајстор Љуба Мухајловић - „Бебил“. Тада је прављен и зод око куће у виду јако лепе ограде. Ту су још куће које су прављене у истом периоду: Николе Живановем Милосављевића, као и кош и зид Константина Поповића, који је зидао поп Коста. Почетком тридесетих јављају се и данас јако добро стојеће: Тисе Марковог (Владе Милојевића), Живе Раденковића, Драге Костића, Коле Срејиног (Мића Павловић) и друге.
Већина кућа имала и привремено боравиште на салашима, за себе и стоку. Неко их назива још и „Трло“. Они су били најчешће на периферији села, тамо где је било доста воде, а уједно и већа њива или воћњак, шума. Нису били прављени од чвршћег материјала, већ од набоја - паласата, мање собице за смештај људи и торове за смештај стоке од невремена. Понекад се могу чути приче да се стока ту истеривала са пролећа и да се није често обилазила, да се сама хранила житом и испашом. Крађа стоке била је права реткост. Бачије нису биле у селу. Али су зато терана стада оваца у планину у Мајдан или на Крст код другога...
