Развојем села уопште, свакодневни или ноћни живот једним делом одвијао се у крчмама или кафанама. У њима су се решавали и рађали многи проблеми који су се тицали живота; догађале се и лепе и ружне ствари. Такође се у њима вршила информисаност људи о свим тренутним збивањима у свим порама живота. Нажалост, ту су се стицале и оне друге навике, па и пороци и зависности, али и склапали важни послови.

Тренутно у селу постоје три кафане. Једна која припада ФК „Јединству“ и из чијих се средстава финансира и издржава фудбалски тим села. Друге две су у приватном власништву. Једна тзв. „Дулетов ранч“ је већег капацитета са механичарском радњом и радњом за прање возила у власништву Душана Станојевића, а друга (бифе) ради у оквиру сеоске пекаре власника Стевановић Душка.

У селу је била једна већа и пространија, боље опремљена кафана и то она код Љубе Добриног Станковића, као и мање крчме, кафанице код Миладиновић Анђелка „Ђеке Рачије“ и Жике Радојковића „Белорепе“. Овај последњи држао је ортачки са Бором Ивановићем „Ванчом“. Као најстарија радила је она код Марка Белорепе Станојловића (данашњи Дејанов дућан, а некадашња продавница). Као најстарија крчма помиње се још у 19. веку Вуксанова крчма. Била је у плацу данас Драгета Милановића „Путара“, а у задружном имању.

У Жикиној крчми писало је: „Ко прије, умреће, ко не пије, још и пре ће“. (Крчма је била на месту куће Добривоја и Раде Зорића). Још је писало: „Данас за готово, сутра за вересију“.

После Другог светског рата кафана је била и код Душана

Станковић „Чубике“, коју су држали Миливоје Савић - Шљива и Стојан Грујић, да би нешто касније Миливоје држао и код себе кући. Као и она државна, код Драгише Ракића.

Много се пило по „казанима“, тамо где се пекла ракија, и по кућама и подрумима.