Давно пре рата у млавском и хомољском крају није било продавнице рибе. Народ се углавном снабдевао одлазећи у Пожаревац. Ишли су чак и тражили рибаре на Дунаву или рибаре на Млави, којих је било мало. Потребе су биле велике, нарочито у време слава, преслава, светковина, помана... Сви из околине прво су тражили Мику „Тропу“ и рибу. Многи су неуспешно пречучали поред реке, желећи да и они рибаре и лове, али то није ишло, то није могао свако.
„Ловило се некада на више начина и на дозвољене и недозвољене начине. Они мало храбрији гњурали су се и завлачили под обале и Почке и рукама ’ватали, а то само кад је лето“ - прозборио би Мика па потегао за xеп за пакло цигарета. Пошто би запалио нову, говорио би: „Било је периода кад риба не иде, једноставно не иде ни на шта, ни на виљушку, ни у сеђ, ни у пређу. Е... то је било у време великих и топлих летњих месечина.“. Како Мика каже у народу је постојало веровање да човек мора да буде „батлија“, срећан да би овај посао успешно обављао. Најбоље време за рибарење било је у време Младине, неколико дана при крају месеца и на почетку новог. Тада иде све, прште и фркћу спрудови, избацује се сва риба. То би трајало све до цветања шљиве, па до касно у јесен, док не почну добро да стежу мразево.
Најлепше је било ловити у кошић и вршку. Вршка се плела од врбовог прућа у облику ваљка, да би се са чела сузила. Ваљда се сбог тога и зове вршка; по облику личи на рибу.
У потрази за храном риба најчешће лута поред обале, жилама, увалама, каналима и почкама, мирис качамака је наведе и она улази кроз уста вршке у унутрашњост. Из вршке јој нема повратка, остаје у клопци. Када би покушала истим путем да се врати назад, наилази на шиљке од плетеног прућа, повијене у унутрашњост отвора и тако спречавају излазак.
После рата било је дозвољено рибарење само на удицу (пецање), али ко ће то издржати? „... Кренем ја да ловим као и пре рата“ - наставља „Тропа“ - „мало на виљушку, мало на пређу, али после „мало“ посети мене Народна милиција и већ одавно пензионисани Остојић и своју работу платио сам са 15 дана затвора.“
Међутим, највише количински могло је да се улови у мрежу пређу. У селу је било више екипа, по пет-шест у групи. Било је много сударања и бежаније низ коприваре и реку. Рибе је било довољно за све. Најбољи су били они који су се окупљали око воденице и воденичара. Чак шта више у своје мреже увлачили су и саме милиционаре (удбаше), који су са њима ловили на „недозвољено“. Скоро да није било човека у селу који није знао да пеца и да није успео да уграби мало времена да се у летњим жегама расхлади у води или пеца ситнију рибу. Већ половином седамдесетих Млава је постала мртва река.
Ако бисмо тражили најбољег риболовца свих времена, то је био сеоски шнајдер, некадашњи одбојкаш, Драги Радовановић „Броска“. Он је међу првима у млавском крају одлазио на Дунав и тамо веома успешно пецао и многе друге томе научио. Мреже није бацао, имао је свој чамац и веома, веома скупу и квалитетну опрему и штапове.
