У старо време, што се тиче болести, а понекад и данас, користило се углавном бајање. То би био говор магичних речи, а исто би се чинило уз благо масирање оболелог. Свака мала (улица) имала је свога лекара који је помагао људима. Тако је то чинила и баба Љубина (Токиног деде маћеха) или Јеврем Радојковић (Коле Грце деда). Бајали су подједнако људима и стоци и то од:
- од усова код крава
- од намети, код крава и људи
- од ницина, код крава и људи
- од очију, и животиње и људи
Поједине бабе у недостатку породилишта порађале су жене и доносиле на свет многе генерације. Такође су знале да „трљају“ жене, да тако спасу девојачку част и образ момку. Њих нећемо именовати. Тако се на Кућишту као „жена за све“ помиње баба „Зока“ - Марта Милорадовић (Бранина баба). Није знала шта не зна. У Влачицкој мали био је Влада Радојичић који је бајао против гуше и крајника. Ништа није заостајала ни баба Томанија, која је некако била и најкомплетнија (Томанија Рајкова, Радомиру и Маре Пољакиње баба). Она је, што би се рекло данас, „нагињала хирургији и захватима“. Она је у Горњој Орсанској мали потпасивала и веома успешно порађала жене. Ко је имао спуштен желудац, она је „метала грне“. Загревала би земљани лонац и метала на стомак, који би заиста подизао и сакупљао стомак. Вештина није за коментар. Затим је деци „трзала гушу“. Било је и оних који су веома вешто намештали кости код ишчашења или уганућа. Ту је незаобилазан био Милић Дикин Милорадовић Други кмет и ловац, Живан Љубисављевић тзв. „Стиме“ (који је био веома вешт ковач и бравар, да је направио сејалицу на сточну вучу сличну данашњим). Од младих и данас се истиче Радомир Филиповић и Дракче Миладиновић „Сотир“.
Вратимо се ветеринарству. Било је много кастрирања животиња, нарочито свиња. То су веома добро радили скоро сви, док то данас ради ветеринарски техничари које имамо у село. Међутим, када смо код волова који су некада коришћени за рад, то је било „тек нешто“.
„Јаловљење“ бикова, волова или овнова, поменуо сам да су први коришћени за презање у јарам и вучузапреге, а други за јесењи тов и трпезу. „Техника“ је била иста - животиња (брав) би се везала и оборила на земљу, добро везивала за ноге и дрвеним чекићима тукла по тестисима. Језиво и опако по живот - што би данас неко прокоментарисао. Овим послеом се веома вешто бавио Диле Станојевић - Грујин. Уједно је резао језике кравама.
