ФУДБАЛ
Фудбал се први пут почео играти у Каменову почетком тридесетих година овог века. Велики утицај имали су Петровац и Пожаревац са „лоптачким првенством Браничевске жупе. Поред пожаревачког „Младог радника“, ту је нашла место и петровачка „Слога“. Локалне утакмице игране у Петровцу између два петровачка тима, „Слоге“ и „Млаве“ биле су јако занимживе. За њих је владало јако велико интересовање чак и у околним селима. Тако је било и у Каменову. „Слога“ је била демократски клуб - тим, састављен од радника и калфи, којих је тада било доста у Петровцу. „Млава“ је била радикалска, трговачке банке и око ње се окупљала елита тадашњег система. Утакмице су игране на старом вашаришту. Све ово горе утицало је да се лопта почела „терати“ и у Каменову, по сеоским утринама и ливадама, прво међу чобанима. Неке друге помоћи од њих није било. Нешто раније фидбал се почео играти у суседном Забрђу, а почетак се везујее за име Душана Кате Мартиновић, голмана.
1932. године бележимо два два податка, у селу су стигле две прве лопте. Једну је купио гимназијалац Никола Кола Савић, а другу Милош Милановић - Славнин, из засеока Дробеж. Милош је до последњих дана био верни навијач сплитског „Хајдука“. Ради поређења, он је продао исте године 100 кг кукуруза и купио прву лопту од Драгита сарача за 7 банке. Једна банка имала је тада 100 динара. Надница копача тада је била 8 динара (причао ми је Милош још 1987. године). Тако је почело...
Илија Јовановић ми је испричао: „Фудбал сам почео као дечко да играм (са 13 година) за тадашњи рим Каменова. Сећам се добро пријатељске утакмице са Кнежицом. То је мени била прва утакмица. Сигурно да се играло још, али то не знам. Тада смо у Кнежици играли на гувну у лето 1933. године, одмах пошто се жито оврло, у имању Љубе Лопе (то је данас иза куће Бачиша Милета), недалеко од данашњег њиховог игралишта. Ми смо ишли пешице преко Разлевака и Трскиног потока. Сећам се, за нас су играли старији играчи од мене: Кола Савић, Воја Владе Ралинем (погинуо у Босни) и Која „Шена“-Живановић, који је био страшно брз и који је играо лево крило. Сећам се да нико од Кнежичана није могао да га стигне. Што је још интересантније, на средини игралишта била је велика камара сламе, голови су били побивене мотке о које је развучена вренгија као пречка. Од играча из Кнежице сећам се Драгише Миладиновића (види о њему више у поглављу „Драгишино колебање“), који је тада био веома добар фудбалер, а иначе је откупљивао живину и запамтио сам да је имао један златан зуб. Сећам се и Драгета Анкиног, Душак Урошевог, Милоша Гмитровог, Перу Саве Лакинем и Радомира „Туркета“. Резултата се не сећам и да ли су нам узвратили посету.“ -завршио је казивање Илија Јовановић, човек који је пуних 30 година играо фудбал за Каменово.
Доласком првих студената на ферије (Србе, Жикице и Микице) фудбал још више добија на популарности. Почели су тада и други куповати лопте, ка на пример Љубиша Живојиновић „Метијус“. Због великог броја интересената у селу се стварају два тима „Горња“ и „Доња Млава“. О некој организацији, савезу, регистрацији играча - није било ни говора. Ни у једном млавском селу тога уопште није ни било. Како рече једном у шали чика Жика Станојевић - Гембеш, пензионисани пуковник ваздухопловства ЈНА: „Ми смо у шали говорили да је то аматерска, сеоско-овчарска лига.“
„Горња Млава“ касније је прерасла у први тим Каменова и добија ново име „Борац“ (данас нико од тадашњих, првих играча не може да објасни како се дошло до овог имена). Сви се слажу да из неког већег политичког разлога сигурно није. За „Млаву“ су претежно играли Дробежани и Кола, Пера Тасић, Божа и Стојан Милосављевић, Бора Стаметић-поп (који је био и један од првих фотографа у селу и коме дугујемо захвалност за многе спортске фотографије), затим ту су још Драга Минош, Миливоје и Милан Стевић и други.
За „Борац“ су играли: Драги Радовановић-Броска, Илија Јовановић-Гембеш, Милутин Броска, Добривоје Алексић-Фора, Власта Курјак (голман), Душан Станковић-Чубика, Аца Воје Митинем Димитријевић (голман), Брана Милорадовић и повремено је играо учитељ Жугић. Интересената је било још, али су ово биле окоснице оба тима.
Поред Забрђа, где се фудбал играо као велика новина, играо се још и у Великом Лаолу, Рашанцу, а касније у Бистрици и другим околним селима.
1939. године бележимо и пријатељску утакмицу Велико Лаоле -Каменово. Резултат је био 1:1, гол је дао Жива Гембеш, али посету Каменову су узвратили за време Другог светског рата на саму Велику Госпојину. Каменово је водило са 4:0, да би утакмица завршила резултатом
4:4. Развој фудбала у њиховом селу везан је за име Добривоја Живановића, оца Богдана - фудбалског судије и садашње легенде из Петровца. У Рашанцу је то био Данило Вујичић звани Футуће, веома брзо крило. Он је касније био у Маутхаузену, а умро је у Земуну. На те прве утакмице ишло се коњским колима. Фудбалери и публика поседају на таљиге или се окаче на странице, или стрчаницу, па хајде напред. А као претходница на једном бициклу ишао је Пера Тасић. Организатор те утакмице био је Душан Станковић „Чубика“. После тога највише утакмица одиграно је са Забрђем, и то из комшијских разлога, јер се до Забрђа стизало за поласата (преко Млаве и Дробежа).
Прво игралиште било је закупљено на имању Томе Којиног Николића за 600 недићевих динара. Затим се играло у Разлевцима, такође закупљено од Железнице, док је деда Никола-Кола Савић увек давао свој чаир, после вршаја, без икакве надокнаде. Кад говоримо о томе, морамо поменути да се за његово име везују многи успеси каменовских фудбалера и оснивања ФК „Јединства“. Он је био све: организатор, тренер, возач, економ, а најважније је да је своју кућу и њиву напуштао због те лепе игре коју зову фудбал.
Окосница првог тима био је „Борац“, попуњен играчима „Млаве“ (Доње). Данас је веома тешко сетити се свих играча. Многи су одавно умрли, неке одређене документације нема, а свима њима одата је почаст 7. јула 1987. године је у селу прослављен јубилеј играња фудбала и одбојке, у сарадњи са СУБНОР-ом села.
После сваког вршаја прво би се побиле две мотке а вренгија развукла као пречка, и ето гола.
За време Другог светског рата одиграна је једна занимљива утакмица и то против калабићеваца (четника). Победио је тим Каменова, на опште негодовање противника и на лоше суђење у корист Каменоваца а и некоректно навијање публике.
„Ја сам 1940. године дошао из Ужичке Пожеге у Петровац“ говорио ми је истакнути фудбалски радник Младен Алексић - чика Млађа - “и веома лепо се сећам да се тада увелико играо фудбал у Каменову. Одмах после рата фудбал се у целом млавском крају играо онако незванично 1948. године врши се прво регистровање на картоне из наше штампарије, а на иницијативу фискултурних актива и СОФК-е. Прва регистрација фудбалера почела је тек 1955. године. Тада је формирана прва званична лига општине Петровац, која је углавном обухватила ова села: Забрђе, Кобиље, Црљенац, Велико Лаоле, Кнежица, Табановац, Лопушник. „Б. Булић“ из Бистрице једини је био у Каменово. Тада Београд бива виши Пожаревачки ранг и седиште Подсавеза, а Пожаревац центар, огранак при коме је била и наша новооснована лига. Одмах наредне године Пожаревац постаје Подсавез, а Петровац центар. У то време многи сеоски клубови нису имали своја игралишта, своје утакмице играли су на „Слогином“ терену, која се тада такмичила у вишем рангу, тако да се фудбал играо суботом и недељом од јутра до мрака. Наравно, опрема је била непотпуна. То је касније ишло организованије...“ - завршио је Млађа Алексић.
Каменово се укључује у прво такмичење 1955. године и то као „Јединство“ у жуто-зеленој опреми (дресовима) и од тада почињу сви успони и падови каменовског фудбала. Играло се прво у Подсавезу, па у Првој општинској лиги. Тад се бележи податак да се у селу јавља и други тим „Јединства“ и стварање првих јуниорских екипа - подмлатка.
После првих успеха наишао је период стагнације. Тада многи фудбалери одлазе за петровачке клубове „Слога“ или „ТрговаЉки“. Пре овога осталаје у сеђању утакмица са „Хомољцем“ из Жагубице. Било је то у пролеће 1962. године. Половина тима кренула је на овај пут од 50 км у планину бициклима, а половима комбијем. Комби је возио Сава, рођак и пријатељ Славољуба Дамљановића, за 5 литара љуте ракије. Бициклисти су из центра села кренули тачно у 1145 и возили узбрдо планином, стигавши тачно пред почетак утакмице у 15 часова у Жагубицу. Стевица је чак пао са бицикла низ брдо - ка Осаници. Данас нам се чини да је то био прави подвиг. Да не говоримо о каквим бициклима је било речи.
Сусрет је судио Мита „Бас“, прволигашки судија. „Јединство“ је играло у својој првој постави: голман Милутин Жуна; бекови Куза и Дрда; халф линија Побра, Теча, Стевица; полутке Деја, Тома „Вла“; центар „Ћулума“; лево крило Мома „Мудар“, десно Миле „Рачија“.
У тиму „Хомољца“ тада су играли: садашњи министар у Влади Србије Андра Милосављевић, Жика „Шуца“, браћа Пајкић, а бранио је „Жаба“, браћа Воја и Бане Дечић, Миле „Црљенац“, „Пакала“ и „Жула“. Каменово је повело са 1:0 голом Дејана Стевића, са пола игралишта страховитим волеј ударцем. Надчовечанским напором у општој гужви у шеснаестерцу противника Миле Алексић „Рачија“ доводи Каменово у вођство са 2:0 и тако усред Жагубице односи драгоцену победу. За „Јединство“ тада је бравурозно бранио Милутин „Жуна“, непрелазна препрека у свом шеснаестерцу прави господар.
Бициклима су отишли: Деја, Стевица, Миле Дрда, Миле Рачија, Тома Вла, Добривоје Ћулума и Драги Броска, и од публике - верни навијач на бициклу Драгољуб Гоља Павловић (Рошин отац). По повратку друга половина тима се заменила, те су се они вратили бициклима, а ови први комбијем. Једино нико није хтео да смени Милета Алексића. У Жагубици код Милета Црљенца су преноћили Броска и Ћулума, а сутрадан у село дошли аутобусом. С јесени, код Стевице, било је Душково крштење. Те недеље „Јединство“ такође у реваншу побеђује „Хомољца у Каменову са
4:2. Тада је 2 гола дао Добривоје Љубисављевић Ћулума и запада за око „Слогиних“ кибицера. После тога постао је њихов члан са богатом фудбалском голгетерскомм каријером.
Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година овог столећа, председник јединог фудбалског клуба у селу био је Душко Станојевић Микин. Клуб се извесно време звао „Извиђач“, а управа из извиђачког одреда. Фудбалере је на своје утакмице возио председник трактором (у приколици) по околним селима.
Већ после неколико година каменовски фудбал је на најнижим гранама. Овога пута покреће га Сретеновић Момчило.
До краја седамдесетих фудбал се искључиво финансирао из средстава СОФК-е Петровац и нешто од самих фудбалера из села, и заљубљеника. Сакупљањем прилога у „качкет“ у публици. Много касније тим је био од стране појединих радних организација или појединаца, у виду куповине опреме.
Слика о каменовском фудбалу не би била потпуна, ако не бисмо поменули једну специфичност. Ово село и фудбалски клуб увек је имало одличне голмане. Сваки од њих имао је својих специјалности, неки су били линијски голмани, неки господари у шеснаестерцу, тако да су веома добро истрчавали, а неки су били и парадери. Поменућу само неке из старије генерације Бранко „Жаба“ (живео касније у Великом Селу) Лаза Сретеновић, Милутин „Жуна“ Димитријевић, Николић Стаменко „Драги Мулка“, Станковић Зоран „Шодер“, Владисављевић Живота - манојло,
Милош Милојковић „Кеча“ и други. Сви набројани имали су једну заједничку особину, веома, веома добро су бранили једанаестерце, као да су „лопте крушке“, тако да су их хватали и боксовали у корнер.
Као закључак и голманима поменућу још једном ону чувену утакмицу за Жагубицом, када веома добар играч „Хомољца“ Шуца, не могавши никако да савлада и постигне гол, изнервиран одличном одбраном Милутина „Жуна“, напустио је утакмицу самоиницијативно и демонстративно пре истека.
Невоље и „малери“ као да су ФК „Јединство“ почели да прате још од 1965. године. Још увек се памти сусрет 1965. године који је одигран у недељу баш на свадби Мирка Митића (старији Каменовци најважније догађаје углавном памте и везују за светковине, свадбе и весеља) када се у Каменову састао са ФК „Трговачким“ из Петровца и када је Каменово водило све до 80 минута са 1:0. То је био одличан резултат који је одговарао за одлазак у виши ранг, пошто је „Јединство“ било прво тада у Подсавезу. „Тренер“-технико Драги Радовановић чудном и неразумљивом одлуком убацио у игру Недељковић Стојана „Толу“ учитеља, који је играо фудбал у БиХ (Прњавор). Милосав Димитријевић уз жалбу добија сусрет са 3:0 иако је завршен поразом. Тада је одлука пала у последњем колу, у виши ранг као другопласирана отишла је екипа „Б. Булић“ из Бистрице.
1973. године „Јединство“ је у средини табеле у Подсавезу увек „златне средине“, како неко рече. С јесени поменуте године повратком многих играча који су неколико сезона играли у поетровачким клубовима „Јавору“, „Трговачком“, „Слоги“, Каменово добија много. Поново су на коленима многа фудбалска имена из општине Петровац. Бележе се победе и улазак у виши ранг, такмичење у квалитетну међуопштинску лигу: Петровац, Жагубица и Мало Црниће. Тамо такође „Јединство“ побеђује све спортске и фудбалске противнике, још увек се памте они хитри продори Драгоја преко левог крила, дриблинзи Живе Мачка, многи лепи и силовити голови Добривоје „Ћулуме“. Ту су и остали, веома стандардни голман и одбојкаш Милош Милојковић, Јован Милић, Милан Животић, Слободан Петровић, Матејић Драгослав, Љубомировић Љубомир, Станковић Добрица, Дакић Душко, Сретеновић Небојша, Томић Љубиша, Миливојевић Раде, Костић Бобан, Алексић Драган и остали.
А онда по неком неписаном правилу за „Јединство“ и Каменово разочарење због неодласка на једну утакмицу у Кулу, селимо се у нижи ранг, а тада наилази још једна млада и талентована фудбалска генерација која ће за три сезоне прескочити неколико рангова и поразити многе тимове. Крајем седамдесетих година отвара се ФК „Јединство“ бифе, из кога се финансира одбојка и фудбал. У том периоду многи су помагали Тома Радосављевић и Милош Милојковић отварањем бифеа, све је ово била давна прошлост. Аутобуси и приватни аутомобили зарешили су све оне проблеме око превоза, када у запрежним колима нема места за све играче па Мила „Југ“ мора добровољно да трчи поред Млаве и стиже кад и остали играчи у Орљево и наставља да игра утакмицу. Или када је „Жикић“ дошао пешице чак из Црнајке и играо у Кобиљу. Поред тога што су играли за остале клубове, играче из села вукла је носталгија за селом, и сви су почињали и завршавали у њему каријеру.
Поред многобројне и верне публике било је играча са стране који су играли и бранили боје Каменова. То су Бели, Матуш, Белац, Донче, Жива Мачак, Кери, Манојло, Прежа, Неша, Дуле, Рођа, Вихор и остали. Свака генерација имала је својих падова и успеха, лепих и ружних тренутака и успомена. Сигурно је да се памте многи лепи говолови, акције, али све их је немогуће поменути и описати.
Током осамдесетих година „Јединство“ се највише такмичило у међуопштинској лиги Петровац - Жагубица. Само један ранг ниже од „Слоге“ из Петровца; једно време. И опет „златна средина“. О већим успесима говори Бобан Костић који је добар део живота дао спорту и селу. Човек који је почео играти фудбал у 16 година све до 33: „1980. године били смо шампиони квалитетне Општинске лиге. 1982. године смо вицешампиони и друго место МФЛ од шампионске титуле делио нас је само један гол. Захваљујући бољој гол разлици одлази у виши ранг у Регионалну лигу „Драгош“ Орешковица. У пролеће наредне 1983. године на стадиону „Слоге“ Каменово у фуналу општине за КУП „М. Тита“ савладао је „Раднички“ из Кнежице, који се такмичио у вишем рангу“ -додаје Костић.У Финалу региона у Каменову, тим села губи од „Металца“ из Пожаревца, захваљујући пристрашношћу судије из Каменова. Нешто пре тога на фудбалском игралишту је направљена нова свлачионица ангажовањем Драгана Атанасковића, Живорада Раденковића и Драгета Николића из Петровца, који ће касније као организатор и тренер „Јединства“ уздићи клуб. У том периоду председник ФК „Јединство“ био је и Драгутин Живановић.
У периоду 1985-1989. године Каменово поново има шампионски тим. Неколико рангова је „прескочено као од шале“. ФК „Хомољац“ из Жагубице као да је преплитао своју спортску судбину са „Јединством“, у мају 1988. године у директном сусрету у Каменову, одлучивао се победник, а уједно се и стицало право да шампион првенства у МФЛ Жагубица-Петровац за одлазак у виши ранг. Каменово је победило Жагубицу са 4:1. На терену никада више публике из околних места, око 2000 гледалаца, за сеоску средину прави празник. Такмичарске 1988/99. године сеоски тим наступа у Подунавској лиги „Дунав“, где су играли околни градови и варошице и неколико финансијски веома јаких Моравских села. То су тимови из Вел. Градишта, Голупца, Кучева, Петровца, Жабара, Александровца, Великог Орашја и других. Председник кулба је тада био Добрица Станковић - Чубика, а секретар Бобан Костић.
Током свих ових година постојања „Јединство“ је у својим витринама нанизало скромну збирку од двадесетак разних вредних признања. Једно од највреднијих је сигурно оно добијено 1988. године: у организацији „Вечерњих новости“ фудбалски клуб „Јединство“ проглашен је за најуспешнији клуб Подунавског региона. Признање је примио секретар клуба Бобан Костић у Пожаревцу.
НАШ ФУДБАЛЕР У ПРВОЈ „Б“ ЛИГИ СРЈ
Радојичић Габријел, рођен 1973., некадашњи фудбалер сеоског клуба „Јединство“ играо је за ФК „Приштину“. Сада игра центарфора за „Рудара“ из Пљеваља, у првој Б. Лиги СРЈ.
