ЧЕТНИЦИ

У времену после распада Пожаревачког партизанског одреда, четници су у експанзији, уопште у овом делу Србије 1942. године.
Четници су имали јаку и раширену, веома успешну шпијунску мрежу у селу. „Сећам се добро, деда Мика ми је причао“ - казује Душан Станојевић - „Мика је често путовао за Београд, посећивао је Павла у лагеру на Бањици. У повратку је куповао многе ситнице. Тако једном на пијаци видео је неке слушалице. Хтео је да направи детекторски пријемник, како би слушао вести. После само неколико дана по доласку кући, у село, за ово ама баш нико у селу није знао. Али се о томе у штабу знало. Курир Радмило „Лешин“ Стевић закуцао је једне ноћи на врата наше куће и рекао: „Полази, зове те Прица“. Пошао је без поговора, јер кад те зове Богдан Прица ту нема шале; а тамо право суђење. „Одакле и зашто су купљене слушалице? Какве то он прави станице и шта слуша?“
Мика се једва оправдао, а касније као предсендик села под њиховом влашћу, строго је водио рачуна шта ради. Да је тако, потврђује податак, да му не би било праштано од ослободиоца да није био коректан и умерен у вођењу села. Касније је са зетом отишао у Босну у НОР. (О свом деди Животи Стојићевићу - Мики Војиновом, говорио ми је унук Душан, а и други.)
Четници су углавном држали и кретали се брдима - венцем, путем који излази на Влашки друм, горњи део села. Јавно су силазили до села и општине, свако ко је по њиховом закону скривио, био је јавно батинан, по 25 батина за непослушност.

Четнички командант села, у то време и председник Равногорске омладине, Шпигел је преко свог курира (касније будућег команданта села Драге Грујића Дилиног) склањао партизане. Драга Грујић Дилин недавно је умро, али као четнички командант Каменова био је јако поштен и миран, једном речју прави домаћин у својој кући; тако је владао и селом. Трудио се да никога не увреди, говорио ми је Милојевић Влада. Кад су 1944. године дошли партизани предао је пушку и две бомбе. То је било у црквеној порти и са партизанима је отишао у НОР у Босну. Што се тиче Саше Трајковића, много је скриван од стране Живе Раденковог Миловановића у Дзибанској мали. Више пута је био смештен на тавану куће, а доле у соби били су четници.

Драгољуб Обрадовић-Обрин је вршио мобилизацију 3. позива у четнике. Њима су командовали официри бивше старојугословенске војске. Смењивали су се на сваких 15 дана. Међутим, било је примера да четници, зависно од оспособљености, нису свакога хтели да пусте кући по истеку, поједини су остајали и дуже. Такође, било је примера да су поједина годишта (1920, 1921. и 1922.) мобилисана у активну и оперативну војску, без обзира да ли су служили пре тога кадар или не. Они који нису, прво су морали да заврше обуку „егзицир“ у Кобиљу, па после су са старијим четницима укључивани у тројке и борбе.

Што се тиче четника Лемајића, чињеница је да је он био четнички егзекутор, али само за „крупне рибе“. Био је јако способан, знао је у пола бела дана да уђе у варош и направи праву пометњу међу Немцима и њиховим помагачима.
Лимајића је убио његов поручник Словенац Никола Шкоф, и то с леђа, јер га је приметио да има извесне симпатије према НОП-у, и он је стално био под Шкофовим оком и присмотром. Био је сув, средње висине, плав, увек обријан, чист. Носио се, што се каже, кицошки. У Покајницу је носио 63 свећа јер је толико људи ликвидирао; имао је тегобе, није могао да спава. По целу боговетну ноћ би се у кревету у сну тресао и мрмљао, као да га живог деру. Он је спавао у мојој кући 12 дана у Дробежу.
Заједно са мојим шураком дању је некада ишао, а када пада вече -ево га, носи пушку и на конак, и тако 12 дана за редом. Знао је он све шта се ради у Дробежу и Каменову, знао је он добро да ми кријемо и избеглице из Београда - Јоцу Шеваљевића и остале, и да Стојан Новаковић крије и прима остале комунисте, није нас издао.
Дробеж и Каменово би горели заједно, само да је проговорио. (То су ми тврдили четник Влада Танасијевић и Жика Живојиновић још 1991. године.) Изгледа да је код Лемајића било, како наш народ каже: „Савест је највећи прогонитељ, а душу ништа тако не разара као кајање...“ Када сам поменуо Дробеж, тамо је стално за време рата била партизанска база и прихватница, никада за 4 године рата ни од кога није била откривена, а прихватала је и чувала многе партизане и руководиоце НОП-а округа Пожаревачког, захваљујући домаћину Стојану. Она се водила у шифарнику Окружног комитета КПЈ за Пожаревац као Ђ 4/1. Прве базе као Ђ-4 биле су у Лисичићима, Дзибанској и Цигицкој мали, само оне су биле проваљиване.
Из једног извештаја штаба НОП-а Одреда од 02. 03. 1943. године Главном штабу Србије о непријатељским снагама у округу Пожаревац каже се: „Окупационе трупе за сада се налазе у Пожаревцу, Кучеву, Петровцу, Жагубици, Марковцу (одакле прелазе на нашу територију) Костолцу.
Љотићевци се налазе у Марковцу, Рановцу, Каменову и Купиновцу. Задњих дана, већи број стигао је у Пожаревац и отпочео претрес оближњих села ...(па даље исти докуменат)... Дражини четници распоређени су у 10 група по читавом округу...“ па нешто даље исти документа... „Подофицир Прица је истурен више према Стигу и обухвата села: Кобиље, Манастирицу, Рашанац, Старчево, Дубочку, Трновче, Каменово, Црљенац, Кулу, Божевац, Шапину, Смољинац, Батушу, М. Црниће. Капетан јагош је са једном групом испод Мајдана Кучајне и креће се око Кладурова, Мелнице, Брезовице, Претрже, Каоне и Кучајне...“ (Оригинал се чува у ЗРПС, рег бр. 359 или Зборник докумената НОР, том 1., књига 20., страна 321 и 322.)
Партизана, по разбијању одреда, заиста је било много мање. Рад је био потпуно илегалан. У поменутом периоду немачке снаге имале су премоћ, како у људству тако и у наоружању. О редовном снабдевању, храни, одећи и муницији да не говоримо. О том времену говори Костић Владимир: „Једном у пољу сретох до зуба наоружане људе.
Били су у разноликој одећи са брадама; били су то четници. Мали чији си ти? - запитао ме је један. Ја сам Које деловође унук, одговорио сам. Мали, да кажеш твојима да вечерас спреме вечеру за 8 људи и да ти донесеш код те и те куће; ако нисмо тамо ти нас потражи у Дзибанској мали. Није било другог а ни поговора, моји су морали да поступе по нарећењу...“

КАМЕНОВЦИ У ЧЕТНИЦИМА

Сви су били мобилисани. Неки на смену, а неки у оперативну војску, углавном млађи, на 15 дана. По потреби дуже. Мобилизацију су спроводили четнички команданти села Драгољуб Обрин Шпигел и Драга Грујић Дилин. Прво су били смештени у Кнежици на месту Клокочару, у Рановцу у школи; затим у Кобиљу и Манастирици. Као кадровци били су Жика Стевановић „Лимин“, Михајловић Бора „Јањић“ (који ми је ово говорио), Драга Костић Тота, Власта Љубисављевић „Ћулума“, Илија Јовановић, Божидар Ивић.
Наиласком Црвене Армије, повлачењем Немаца од Кучева као и одступањем четника према Соко Бањи, Каменовцима случајно запада да остану у обезбеђењу - чувању одступнице својој команди. Командир им је био такође Каменовац Драгољуб Угринов (дошао у кућу код Љубице -Радин отац Траиловић резервни наредник старојугословенске војске, погинуо у НОР-у у Босни као партизан). У истој чети било је преко 30 људи, задатак - чување пута Петровац-Жабаре.
Од старих четника остао је Мита - Комита, четник из Великог Орашја, поред личног наоружања имали су и два тешка - „Бреду“ и Холанђанина „Хортиса“. Свих 30 заклело се да ће примити борбу са првим који наиђе. Боље је часно погинути на

кућном прагу него бежати. Неколико дана нико није наилазио. У међувремену дочули су за позив који је упућен од Врховног штаба НОВЈ о амнестији и позиву у њихове редове. Када су партизани заузели Петровац, четници су били у Жабарима. У колони по један спустили су се са оближње косе мечу збуњен народ у село Забрђе, да би продужили до засеока Дробеж и Каменова. Разоружали се и дали две бомбе Мити и испратили га самог за своје Орашје. Наоружање за пун колски лес оставили су код Драге Алексића „Чивтаре“. Било је 17 људи, неки су отишли још од Забрђа сваки својој кући. Извесно време нису смели да се врате кући, крили су се по копамакукурузовине поред Млаве: „Кући смо долазили ноћу, за храну, гледамо сваки из своје копе како Немци одступају поред Млаве на неколико метара од нас. Крв нам се ледила, имали смо само по неки пиштољ. Било нам је драго, иако се нису повлачили од нас већ од Руса“ говорио је Илија Јовановић.

ЧЕТНИЦИ НАПАДАЈУ

„Јова Лемајић и његов брат Јоса Никола, говорило се, избеглице су однекуд из Босне“ присећа се Бора „Јањић“ - „Јоса је погинуо зато што је нагињао ка партизанима, баш као и брат Јова. Ми Каменовци, примили смо прву борбу против Бугара и једну чету немачке „Шулц-полиције“. Друга борба нам је била такође 1944. нападом на Пожаревац, тада су Немцима блиндираним возом стигли у помоћ љотићевци из Смедеревске Паланке. Нас су разјурили на тенковима, у паници смо се повлачили ка Трњану.
Трећа борба коју смо водили била је напад на Велико Градиште. Тамо смо водили борбу са Немцима и Белом руском гардом, а стигла им је помоћ од речне флотиле са Дунава, која нас је тукла лаком артиљеријом. Четврта борба била је она са кнечичког гробља са Немцима када је њима (четницима) пришла Недићева срспка стража. После тога дошло је до одступања и наиласка Руса - завршио је Бора. Од командног кадра који су помињали каменовски четници су: Синиша Оцокољић-Пазарац, командант за Источну Србију, Божа поп, био им је командир бригаде.
Официри, који су били по четама у бригади: Шкоф Никола - Словенац у Забрђу; Богдан Прица - командир Рамске бригаде (чете), говорило се да је Хрват, и то Сремац, умро од тфуса са четницима у Босни у Снегову селу, сахрањен код цркве, причали ми, касније у Босни. Затим, ту је био и Душан, звани „Кум“ - Славонац који је баш Каменовцима био командир чете, по презимену Јуришић, јако фини човек. Такође, ту је био и капетан Јагош Живковић, жандармеријски, који је био задужен за Млаву; као и наредник Топић, наредник Илија Стојановић „Шкемба“ који је био чак 13 пута рањаван, касније снабдевач.
Ту је био јагошев брат од стрица, потпоручник Мира Живковић. Обучавао их је Влада Јаћимовић из Кнежице, активни наредник (у Босни му се губи сваки траг). Одело су имали сељачко, ко шта има; наоружање - пушка петометка „Маузерка“.

СТАРИЈА ГОДИШТА У ЧЕТНИЦИМА

„Четници су у више наврата спроводили своје мобилизације старијих годишта: мене и кума Милосава Петровог мобилисао је (пренео наређење) Станимир Гаљина Милић, јавили смо се у Витовницу, Милосава су после ослободили, а ја сам остао опет на митраљезу.“ Говорио ми је Божа Танасијевић „Дика“.
При опсади Петровца, четници су били на кнежичком гробљу. Божа је свој митражез поставио код реда багрема, тако да је могао лепо контролисати друм Петровац-Пожаревац изнад данашње фабрике намештаја „Јавор“ и лево ка Расаднику, све до начелства. Божа ми је сликовито описао како је Душан Станковић „Чубика“ пошао са колом Милошевим Николићем и још једним низ Кнежички поток до саме ћуприје (код данашње куће - стоваришта Жикице Геxе). „Договорили су се да пресретну колону аутомобила која се извлачила из Петровца који је био опкољен. Душан је истрчао на пут, зауставио немачку луксузну лимузину, није се окретао, стајао је сам, она двојица су остала сама у потоку. Заробљенике и много камиона отерали смо за Кнежицу. Тамо смо тражили шофере да кренемо у борбу на Пожаревац. Ја сам почео да косим, наставља Божа, одједном је и Душан зауставио колону, те смо зауставили преко 20 камиона. Био сам похваљен, а за награду добио паклу цигара.“
После рата у кафану коју је држао „Шљива“ Миливоје, у кући код „Чубике“ свратили су неки људи, тражили су Душана питањем: „Ти си тај Душан?“. „Ја сам“ одговорио је насмејано. Одједном га један крупан човек ухвати и подиже на сто. „Онда, за време рата, кад си ме зауставио на ћуприји, био си ми много већи, као планина, а гле ти њега“. Био је то банатски Немац, кога је Душан зауставио у лимузини.
Смејали су се заједно. Душан је једно време помагао Панти Јововићу, четничком благајнику у обављању тог посла. Од поменуте колоне једна луксузна лимузина - ауто успео је да се пробије ка Пожаревцу, да би нагло скренуо ка Млави, путем за Забрђе. Насукала се на речном прелазу. Мештани Каменова су је воловима одвукли до села. Војнике су отерали четници. Поред Боже били су Душан, Кола, Буда казанxија, Драги Меримин, Жика Живојиновић, Тихомир, Душан Раваш. Они су се срећно извукли. Према Рановцу их је скоро сустигла немачка казнена експедиција. Немци су били јако љути због претходног напада четника на Пожаревац, када су им припомогли љотићевци да ин разбију и потписну.
„У тој гужви изгубили су потпоручника Поповића торбу са преобуком; умало их није после због тога стрељао“ - настављао је причу Дика. „Када смо се прикупили у Фику, Душан Раваш је рекао: - Људи, иде Црвена Армија од Дунава, закрчили цео пут. Официри се ускомешали, чусмо да су то Руси. На спавању смо били увече у Вел. Лаолу. Исте вечери почело је осипање и бежанија из четника, које је завршено у Жабарима, када су побегли сви Каменовци. Иначе, сви стари и млади били су мобилисани у пролеће 1944. године.“
Божа је касније са партизанима отишао у Босну, где се такође веома добро борио. (Постоје монографије 18.19.НОУ Бригаде.)
На питање да ли су четници сарађивали са окупаторима - Немцима, љотићевцима и другима, говори ми Илија Јовановић: „Ми то нисмо знали; ако су то радили, били су то велики официри и на другом месту, док смо ми Каменовци углавном били мобилисани од пролећа до јесени 1944. године, нисмо могли чути нешто више о томе. Па зар би они пуцали на нас? Ако је та сарадња била, као што питаш, а наши војници губили главе за бадава, xаба ти било таквих официра и њихове заклетве и официрске части.

МИКИЦА НИКОЛИЋ

Гимназијалац, рођен 1924. године, син учитељице Љубице и учитеља Светомира из Каменова, из фамилије Које Микајиловог-Николића. По угледу на своје стричеве који су били ђаци наредници у чувеном Скопанском ђачком батаљону 1915. године и који су дали животе за ослобођење Србије, тако ће и он из патриотских побуда покушати да изврши атентат. Ни мање ни више - на гестаповца Владу Јанковића из Рашанца.
Извештај који је из села упутио учитељ Влада Пешић Јовану Шербановићу и Окружном комитету КПЈ за Пожаревац (у документу: 347/Д-ИИИ-342 од 16. 11. 1943.) за ону другу страну, поред осталог се каже: „Прошле среде је овде погинуо један гимназист из Каменова, син неке учитељице, који је повремено био четник. Неки тврде да је био послат од Ловрића да убије неког гестаповца Владу из Рашанца (то тврди и тај Влада) а други верују да је Влада њега препознао и убио га. Са убијеним био је још један младић, све се одиграло у кафаници, коју држи поменути Влада.“
Микица је у акцију кренуо са другом Драганом Калцаном. Када је поменути гестаповац кренуо у ЊЦ Микица је устао, машио се за xеп и кренуо полако за њим, потегао пиштољ који се баш тада заглавио. Гестаповац се окренуо, потегао свој пиштољ и на лицу места припуцао на Микицу. Микица је био тешко рањен, потрчао је иза кафане у жбуње, нашао га је бугарски војник који га је порбо бајонетом, то је било у Луке Коцином виру. Неколико Бугара су га рањеног приметили да се сакрио у умеру (врбаку), прескочили су га намерно. Правили су се да не виде рањеника.
Наиласком Црвене Армије, Влада Јанковић из Рашанца скочио је на њихов тенк и кренуо са њима на Берлин. У Пожаревцу бива препознат и скинут са тенка; од снага НОВЈ-а бива стрељан.

КО ЈЕ ШПИГЕЛ

Највећа непознаница и данас у млавском крају.
Живорад-Жикица-Стаменковић, звани Шпигел, свршени студент права, рођен у Каменову где је и завршио основну школу; гимназију у Пожаревцу. Тамо долази по први пут у додир са комунистима, преко њихове напредне омладине. Упознаје све пожаревачке активисте. Веома добро је играо центра у пожаревачком „Младом раднику“, где бива једне сезоне проглашен за најбољег голгетера. Био је члан СКОЈ-а и члан КП, а једно време и члан Окружног комитета за округ Пожаревац, у директној вези са Божидаром Димитријевићем - Козицом. Погибијом окружног секретара КПЈ Козице у Петки 1944. године од стране специјалне полиције из Београда, многи архиви бивају спаљени, а многи кључеви шифри и јавки и данас су непознати.
Званично - скренуо са линије КПЈ и стрељан у октобру (или новембру) од НОВЈ на Чачалици или Забели код Пожаревца.
Као омладинац учествовао је у акцијама које је у то време (пред рат и почетком рата) спроводила пожаревачка младеж. Одласком групе фудбалера „Младог радника“ колективно у партизански одред још 1941. године отишао је и он. Јасно се определио на коју ће страну. Тамо остаје до пада Кучева и целе слободне територије, коју је држао ОК Пожаревац. По разбијању одреда, Шпигел се враћа у родно Каменово.
У пар наврата (о чему постоје писани документи о сарадњи партизана са њим још 1942. и 1943. године). На притисак његовог оца Драге Стаменковића и четничког команданта Јагоша Живковића, Шпигел постаје командант у селу после смрти Драгољуба Обриног. Интересанстно је следеће: баш у том периоду највише сарађује са Шербановићем, чланом ОК КПЈ Пожаревац, затим Александром - Сашом Трајковићем „Спадом“ (о чему такође постоје многи документи; аутор многих хроника НОБ-а пожаревачког краја Саша Марковић у свим делима - за свих 8 општина помиње Шпигела).
У више наврата као командант села штити грађанство од масовних пљачки непријатеља (Немаца, љотићеваца, белогардејаца). Организације по селу страже на добро видљивим местима, раскрсницама и слично.
Под сумљом да је и даље „црвен“ Стаменковића мобилишу и четници, где бива од њих ухапшен и лежи у њиховом затвору у Шетоњу и Манастирици 20 дана (о чему су ми причали сви мобилисани четници из Каменова). Нико од земљака није смео везаном да му приђе. Строго су водили рачуна о њему. Једно време Шпигел се крио на Црњином салашу у Дробежу, повремено слушао радио пријемник. Драгутин му је из села доносио потрепштине. Од девојака забављао се са Десом поповом, због које је из љубоморе, по једној верзији, изгубио главу, а због љубоморе дојучерашње Пожаревљанке извесне Милке Милић, поштанске чиновнице. Не зна се шта је права истина.
Наиласком 25. НОУ Дивизије и Црвене Армије, Шпигел, заједно са осталима из Каменова бежи од четника. Бива обухваћен мобилизацијом у Божевцу и ппостављен најпре за четног писара у новоформираној бригади. Неочекивано је ухапшен од стране партизана и отеран у касарну Пожаревац; тамо је затворен са својим најбољим другом Ацом Воје Митиног - Димитријевићем. На наговарање многих да побегне, јер неко и није много пазио на њих тамо, говорио је: „Па зар сада да бежим? Од кога? Од мојих дојучерашњих другова? Ово је грешка, сигурно ће ме пустити!“
Нажалост, једном, у строју (изјаву ми је дао још 26. 11. 1983. године у Дому ЈНА командант Пожаревачког НОО Милоје Милојевић), присутни официри КНОЈ-а су рекли: „Стаменковић Д. Живорад“ „Ја“ - јавио се Шпигел. „Ајде изађи време је да на теби испробамо ове нове руске аутомате“ и стрељали смо га јер је издао наш покрет“ - завршио је Милоје.
Више пута сам водио разговоре са директором Историјског архива у Пожаревцу -Предрагом Јевремовићем, који је знао многе податке. Отац Шпигелов, Драга Стаменковић, није могао много да утиче на њега. Време ће решити ову мистерију око имена Живорада Стаменковића, Шпигела.
У разговору са Живом Гембешом Станојевићем, високим официром РВ ЈНА, који је познавао Шпигела и у младости друговао са њим, говорио ми је: „За Жикицу постоје многе претпоставке због којих је и стрељан. Он је издао борбу партизана, а причало се да је учествовао у ликвидирању партизанског курира из Кнежице и да је баш због тога осуђен. Све треба добро проверити.“ Ког курира? Листајући многе књиге и архиве аутор то није никада сазнао.
Његов најбољи друг Аца Димитријевић говорио ми је: „Први састанак КНОЈ-а за овај део Источне Србије одржан је у мојој кући. Председавао је Шпигел.“
(О смрти и стрељању Шпигела види објашњење у Зборнику докумената НОР-а Том 1. Књ. 4, стр. 99, докуменат број 32, у коме је кратко, у виду објашњења само дато: Жика Стаменковић, прешао на страну четника Драже Михајловића и истакао се у борби против партизана. Стрељан 1944. као народни непријатељ.)

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ
ПОСЛЕ ОСЛОБОЂАЊА (ДО 1947.)

У неким местима вођене су мање борбе и пушкарања; било је мртвих на обе стране. У Каменову је ухваћен четнички благајник учитељ Панта Јововић, који је за време рата био у јединици код капетана Јагоша Живковића (о томе су ми говорили Влада Милојевић, Милан Стевић и Мила Живановић Богданов). Пре рата учитељевао је у Бистрици да би, ухваћен у Каменову 06. 01. 1946. године у кући чича Ђоке Живојиновића. Милан Стевић „Миша“ описао ми је како је био дежурни у згради Команда места у Петровцу, када је кришом, за Божић, „клиснуо“ до својих у Дробеж. Тада се срео са чича Ђоком, који се стално колебао и гласно питао: „Ма дал’ да ти нешто кажем?“. То је поновио неколико пута, знајући да је Милан мобилисану партизане у Петровцу. Милан је одговорио: „Кад је таква ствар, ти немој ништа да ми говориш“.
Када се вратио на дежурство, где је те ноћи дежурао са Вучком Неготинцем и Крнетом, неко је упао у канцеларију и рекао: „У твом селу смо ухватили, код неког Живојиновића - воденичара, четничког благајника Панту Јововића“. Тада ми је било јасно чичино колебање. Милан га је описао као лепог и углађеног господина са шеширом, који је изјавио да је „приморао чичу да га чува“. Пошто није имао дела, осуђен је на дугогодишњу робију. Издржао је 7 година и пуштен на слободу.
Овде је важно напоменути следеће: Миодраг (Драги) Саве Срејиног - Новаковић из суседног Забрђа, организовао је четнички покрет у сарадњи са Живком „Ђаволашем“ из Црљенца. Потерама ОЗН-е и УДБ-е неки су похватани и осуђени, а неки побијени. Већину ће после неколико година издржавања казни у Забели и Нишу лично амнестирати и помиловати Јосип Броз Тито. Тада су одговарали многи Каменовци. (Ухапшени су на свадби Боре Богољубовог Радојковића 25. 10. 1946. године. Сви су осуђени на 10-15 година затвора). На издржавању казне било је страшних и смешних ситуација, говорио ми је Пера Тасић.

Они су се борили 1991-1992.

Као учесници оружаног сукоба на просторима бивше СФРЈ а у активној служби ЈНА, мобилисани са следећим задацима: Деблокирање касарни, ослобађање и чување српског живља од сецесионизма и израженог непријатељства. То су: Петровић Петар, Вујичић Слободан, Лекић Драган, Радојковић Горан, Миливојевић Миша, Петровић Синиша, Животић Аца, Добросављевић Јарослав, Милојковић Данко, Алексић Драган, Стевић Небојша, Поповић Никола, Митић Миодраг, Милосављевић Раде, Живојиновић Мирко, Кузмановић Горан, Благојевић Велибор, Недељковић Душан, Влајић Милан, Лукић Душан, Станојловић Саша, Живановић Синиша, Недељковић Раша, Ђорђевић Драга, Траиловић Љубиша, Милић Славиша, Стевић Владан, Милојковић Станиша, Милојевић Горан, Јевремовић Владан, Матејић Драгослав, Илић Живота, Станковић Живорад, Станковић Саша, Цветичанин Драган, Јовић Сима, Живадиновић Мирослав, Јоксимовић Обрен, Грујић Ненад и Елвис, Радосављевић Миодраг, Дамљановић Саша, Стојановић Дејан и други. Неки као редови, официри и подофицири у разним службама и различитом временском року, али сви су се одазвали мобилизацији и дали свој допринос српству.
Многи из села у време поменутих догађаја били су на одслужењу војног рока у разним јединицама тадашње ЈНА и директни су учесници оружаних сукоба.