ЦРКВА

Као што се може видети из постојећих докумената и летописа, каменовска црква и парохија у свом раду и постојању, имала је велики број свештених лица. Сваки од њих остављао је за собом неких специфичности, ангажовања и утканог рада на ширењу и чувању српства уопште.
Поједина времена нимало нису била лака, за било какав рад. Ратови су ову установу такорећи рушили до темеља, али она се увек уздизала и увек је била са народом. Конкретно за Каменово, што туђину није пошло за руком, хтео је једаред један од чланова НОО Каменова, после једног збора, повикавши: „Шта чекате, што не рушите, ’ајдемо!“ Вероватно понет и занесен тренутним стањем и сличним ситуацијама у источним земљама Европе, па и Југославији. Присутни су се само немо погледали и разишли, као да је међу њима проговорио Исус: „Господе, опрости му, не зна шта чини“. Остао је сам, а црква недирнута, као нешто свето и поштовано.
Свакако треба споменути свештеника Бранислава Лукића, протојереја, рођеног 1914. године у суседном Забрђу, са службом од 1935. прво у Везичеву, да би рат провео у служби у Петровцу, а од 1953. дошао је у Каменово, заменивши попа Миливоја Радивојевића. Својим ставом и понашањем увек је деловао достојанствено и гордо. Био је јако цењен и поштован од народа, уважаван и од самих тадашњих политичара, чије су се две идеологије разликовале по много чему. Подсетимо се, неколико година после Другог светског рата, српска православна црква је била стављена у други план. Тачно су се знале многе ствари, било је тешко стање и није билошале. Поменути свештеник добро је знао докле се смело ићи и где је била граница. Вештим дипломатским путем превазилазио је многе препреке, очувавши тако од заборава многе сеоске обичаје везане за ову установу и српство уопште. Вероватно је за то имао прећутну наклоност тадашњих сеоских политичара.

Поп Брана је први превео Требник са црквено-словенском и певао на српском. Занимљиво је да се црквени летопис многи свештеници нису водили или су загубљени у сеобама или премештању цркве. Међутим, остали историјски извори казују нам да је каменовска црква била од велике важности за шири крај око садашњег Петровца на Млави, али пођимо редом.

 

ЋЕЛИЈЕ

Из првог пописа становништва „Браничевског тефтера“ аутора М. Стојаковића на стр. 96, поред осталог становништва, помиње се поп Тодор и његов син Добривој, на самом почетку књиге, на стр. 15, аутор помиње цркву и попа Тодора и његов феуд, који је улазио у састав Браничевског субашилука. Пошто није прецизно навео где се он налази, увидом у књигу можемо утврдити да се поп Тодор спомиње у попису изКаменову. У Каменову, на месту ћелије, помиње се да је постојао манастир. Прецизнијих података о подизању манастира, и његовом ктитору, немамо. Клизиште или неки други разлог овај манастир су срушили до темеља. Његових остатака сигурно има, али ширем грађанству нису познати, као ни место где се налазе темељи. Неки пронађени предмети и народна веровања везана за ово место упућују на то да је заиста ту постојао манастир. Путујући Србијом, путописац Милан Ђ. Милићевић, на стр. 1032 у делу „Кнежевина Србија“, Београд 1876, за Каменово каже:
„На источној страни села Каменова су Ћелије (манастириште) кажу да је ту био манастир који је збирао бир чак до Костолца и Госпођина вира. Ту има једна стара липа под којом кажу да је био бунар, па у њега спуштено манастирско звоно, пуно новца, мисли се да је то било у време „Проклете Јерине“. Једна од многих претпоставки је и та, коју је аутор чуо и забележио од Младена-Млађе Владимировића, поповог зета из Каменова, историчара и хроничара пожаревачког краја: „Могуће је да је на том месту била испосница или манастир са ћелијама, која је припадала Витовници и Горњаку, за старе и изнемогле, у којима су се одвијали многи црквено обреди...“

Недавно су се у селу појавили „дивљи археолози“ тражећи од аутора ове књиге да им открије локацију старог манастира. Након тога су, у својој грамзивости за златом, отишли сеоском попу Миодрагу, са истим захтевима. Ово помињем зато што су ми саопштили да они знају тачно, из својих извора, да је „манастир изгорео од Турака 1464. године“. Ни они нису хтели да саопште извор податка. Поменути манастир и „црквено звоно пуно новаца“ поменуо је и Феликс Каниц у свом делу изданом у Лајпцигу 1904. године (већ помињано у монографији), што је многе подстакло да трагају за златом.

Када смо код овог манастира у Ћелијама, занимљиво је да нико од путописаца, шпијуна који су ходили овим крајем, који су описивали цркве (о којима ће више бити речи у даљем тексту) није, осим Милићевића, поменуо црквена звона само у Ћелијама. За њих се зна да су уведена у СПЦ још пре доласка Турака и падом Смедерева и Ђурђа Бранковића. Прва звона се помињу још у 12. веку у Грчкој, а у Србији нешто касније („Енциклопедија“ Ст. Станојевића, књига бр. 8, стр. 806, од Р.Г. до 1926.године).

Одговор се намеће сам по себи: Турци звона нису никако волели. Сматрали су да њихова звоњава призива саблазан и да су она у директној супротности са њиховом вером.Њихове јединице и хорде немилосрдно су уништавале и разбијале, претапале у топове многа звона. Говорило се међу турским војницима да сваки војник, по повратку из својих ратних похода, треба да донесе комад разбијеног српског звона (види опширније: „Наш народни живот“ Тихомира Ђорђевића). Народ (и помињани калуђери код Милићевића) је, знајући за ово, поучен ранијих лошим искуством са Турцима и њиховим бесним освајачима, склањао све вредности у црквена звона и њих акопавао за нека боља времена. Па тако и оно у разрушеном и за сада неоткривеном манастиру у Ћелијама. Манастирска звона и звона уопште заменила су после тога дрвена клепетала која су их позивала на збор, службу или упозоравала на опасност.

 

ЦРКВИШТЕ

На месту које се овако данас назива у селу, историчари утврдише да је некада било мало село и црква. „Са тог места, које се звало још и Селиште (имало је 6-7 кућа), Турци растераше мештане. Једни побегоше у Трновче, а други у Каменово на место Ћелије, где је био неки манастир...“ (Љубомир Јовановић „Млава“, стр. 362). Пожаревачким миром, склопљеним између Турске и Аустрије на брду Сопоту изнад Ћириковца, јула месеца 1718. године, доласком привремене Владе и аустријске војске донекле као граната, која је трајала двадесетак година, многе српске породице враћале су се из Преке, из сеобе Срба која се раније одвијала под Арсенијем Чарнојевићем. Млавским крајем преовладавају две струје: Косовска (пристигли из Хомоља) и она из Старе Србије (ту је и неготинска, што потврђују многи народни обичаји). Неки од историчара забележили су да сеобе за Каменово није било, „... да се народ од Чуме и Турака (увек) склањао у Грабово“. (Горе поменуто дело Љубомира Ненадовића.)
У сваком случају главни циљ им је био - формирање насеља и подизање цркве. Та хришћанска дужност извршена је 1730. године, а помиње се у делу „Извештај“ који је 1733. године написао београдски митрополи Егзарт Максим Радковић. Пролазећи млавским крајем, он каже: Црков Каменовска - Храм 40 мученика. Црков саграђена 1730. од чатме, покров од шиндре, духари неубелени, свод неимејет...“ стр. 165. приредио Гаврило Витковић.
Дакле, црква је била „чатмара“, покривена сноповима трске и шевара, као и куће тог времена, шиндром. Такав кров је могао трајати и до 50 година.
У том извештају помиње се да је сва парохија каменовска под Банатом, тадашњом управном поделом. За свештеника ове цркве каже се да је био „јереј Димитрије каменовачки, стар 25 љет, родом из Ресаве. Учили књигу ва монастирју ресавском, код покојног игумена Јосифа и код нинешњаго намесника Арсенија...) (исто дело стр. 148). Па нешто даље пише и ово: (поред инвентара који поседује црква)
„Парохија содержит 5 села. Прво. Каменово, имат црков, стојит между сими селами на средокраћи: хљебов 17, /сербли коморски. Второ. Пенавац, одстојит од Каменца једин фертал сахата, хљебов 20, људи Сербли под комором. Третије село Поповац, одстојит једин фертал сахата од Каменова. Имат в нем 24, Сербли под комором. Ражанци Шанац, одстојит од Каменова једин сахат, хљебов 30, дје потребовало би црков да се справит и свјаштеник да се наредит. Моштно и Калиште приложити, не одстојит далеко, точију пол сахата. Жабари одстојат од Каменова цјела 3 сахата. Хљебова 6. Ово село Хајдуци ни к једној нурији нест...“
Посебан и детаљан превод није потребан. „Хљебов“ означава број пореских глава, „Сербли под комором“ мисли се на Србе који обрађују земљу под управом Царске Коморе. (У другим местима постојали су војници, који су на позив власти бринули о безбедности и вршили војничку дужност). „Пенавац“, данашњи Петровац на Млави, „Одстојит једин фартал“ мисли се временски пешице колико је место удаљено (један фртаљ, данас се каже, или 15 минута). Примера ради, данашњи Петровац, крајем 19. века, постао је зидањем цркве и других институција варошица, а до тада је био под црквеном управом Каменова, што говори да је Каменово било једно од значајнијих места самим тим што је у црквеној парохији обухватало Рашанац, Поповац и Жабари у Морави. Црква је заиста била оскудно направљена, али је зато имала велику парохију и велики утицај и значај за Млаву, Стиг и Мораву.

У 1733. години парохија каменовска бројала је 116 домова и припадала је пожаревачком Егзархату (види Гласник СУД књига XXXВИИ, Београд, 1900, стр. 133, док 1734. броји већ 150 домова (Ил. Руварац: Митрополија београдска, око 1735. године, Београд, 1900. стр. 134).
Други извор казује да је каменовска парохија обухватала још и следећа села: Црљенац са 17 домова, Кула са 15 домова и Велико Село са 8 домова (Споменик СКА XXXVII, Београд, 1900, стр. 153).

ОКУПЉАЊЕ УСТАНИКА

Ова црква изгорела је приликом боја са Турцима у време Првог српског устанка. Устанике за Млавски крај пред њом је окупио војсковођа Петар Тодоровић-Добрњац.
Нажалост, о поменутом боју у Каменову, када је горе поменута црква изгорела, до сада немамо никаквих пронађених података о учесницима и свему другом. Једино га је поменуо путописац Феликс Каниц у књизи „Србија - земља и становништво“, Лајпциг, 1904, стр. 225).

 

ПОДИЗАЊЕ НОВЕ ЦРКВЕ

1865. године подигнута је нова црква у Каменову и посвећена цару Константину и Јелени. Новоподигнутој цркви припадале су тада три парохије: Каменовска, са 270 домова, друга Каменовска са 310 домова и Рашаначка са 220 домова. Село Каменово је 1874. године имало 143 куће. (Митрополит Михаил: „Српска црква у Књажеству Србији“, Београд, 1874, стр. 24.)
Прве поделе каменовске парохије започеле су још у првој половини 19. века. Доласком Арсенија Поповића, првог свештеника Друге каменовске парохије, који је умро 1850. године.
Арендацијом парохија из 1883. године, долази до поновних подела на две каменовске парохије. Од 150 домова Каменова и 160 домова села Дубочка, образована је Прва каменовска парохија, са укупним бројем од 310 кућа. Другу каменовску парохију сачињавала су села: 1/4 Каменова од 30 домова, Трновче са 150 кућа, Старчево са 140 кућа, што је износило 330 домова. (Види „Хришћански весник В“, Београд, 1883. година, св. XИ и XИИ, стр. 741-746.)

 

РУШЕЊЕ ЦРКВЕ

У ноћи 1883. године између 2. и 3. августа, срушила се нова каменовска црква, која је била подигнута 1865. године. То је црква била у Ћелијама и највероватније срушена је због клизишта. Део иконостаса премештен је још једном, да би се данас налазио у садашњој цркви. Када смо код данашње цркве, дрвене делове поменутог иконостаса радио је мајстор Миле „Тишлер“, ловац Рајковић, а помагали су му: Милосав Лала Сретеновић и Душан Милосављевић Живанов. Виша пута ју је кречио и моловао чувени мајстор Миле Новаковић „Номил-Мазало“, деградирани полицијски писар. Уметнички део иконстаса радио је академски сликар из Београда Никодим Бркић.

Када смо код ове цркве, за њу такође нема тачних података на ком је месту та брвнара била подигнута. Једна од прича је и та да се у народу ова црква звала Црква Анђелија, да је улазни камен „басамак“ од поменуте цркве, поред кога је расла велика топола, изнет под запис на Бело брдо. Запис је до недавно био у имању Мике „Токалије“ Станојевић Михајла (пре тога њива је била власништво Душана „Ћелијаша“ - Станоја Животића). Некоме ће се учинити као сујеверје, али аутор је сматрао да ове приче треба записати.

Милосав Петровић ми је говорио да је на улазу у цркву била велика топола. Много касније њу је исекао деда Ленке Васелине Стева Вељковић Станојевић, а на њој, која је била јако велика, радили су сви Вељковани,у жељи да направе чамац, за потребе своје (ортачке) воденице, коју су имали на домак данашњег Петровца (некада Кнежички јаз). Чим су поменуту тополу изнели на брдо, деда Стева је напрасно умро, „црк’о као пиле“, а прича је остала „да не треба дирати црквено-манастирско“.

Друга прича сама по себи такође је занимљива, а испричао ми је ловац и пензионисани шеф ЗОИЛ „Дунав“ Љубивоје Мити“: „Мој деда Милан „Буца“ и још неколико њих извлачили су тај камен, од цркве у Ћелијама на Бело брдо воловима. Кад су га изнели, један во, који је био упрегнут, напрасно је угинуо. Посао су баталили...“ (Нико није знао да ми објасни зашто су улазни камен носили на брдо?)

 

ЈОШ ЈЕДНА ЦРКВА - И РУШЕЊЕ, ЈОШ НЕКЕ
ПОЈЕДИНОСТИ

Одмах затим започела је изградња нове цркве на месту код сеоске општине и суднице. Других појединости нема, осим да се она такође „срушила у земљотресу 1893. године, где се виде развалине...“ помиње Љ. Јовановић, „Млава“, стр. 364 од 1903. у Београду.

Српска православна црква у свом извештају из 1895. године закључује: „Село Каменово имало је цркву, којој је храм цар Константин и Јелена, направљену од слабог материјала... али је срушена.“ (СПЦ у краљевини Србији, Београд, 1895, стр. 60). Тада се помиње да је црква имала три парохије: Прва каменовска, део Каменова и Дубочке са укупно 340 домова 1797 душа; Друга каменовска, део Каменова, Трновче и Старчево са 380 домова и 2672 душе. Трећа парохија била је тзв. рашаначка
-Рашанац са 344 домова и 1882 душе.
Црква из 1865. године у Ћелијама подигнута је у време свештеника Гаврила и Лазара Поповића.
За цркву у Ћелијама каже се још:
„Село Каменово се састоји од 40 хришћанских кућа, а изнад села на Млави, изграђена је једна дрвена црква. Ово село се налази са оне стране Млаве, која се без моста прелази...“ (Франц Ксавер „Покорни“. Види извештај у целини у поглављу „Путна мрежа“)
Тај податак нам казује да се поменути аустријски официр овим крајем кретао почетком осамдесетих година 18. века, тачније 1784. године и да поменута црква није никако она коју је раније егзарт београдског митрополита Максим Радковић 1733. поменуо да је „... од чатмепокров од шиндре, духари неубелени...“ Дакле, ради се о две различите цркве.
Да је то тако, потврћује и Франц Каниц који каже (наишао путем од Панкова и Забрђа): „... На другој страни у Каменову које је чувено по каменолому пешчаника, виде се остаци цркве код које су за време устанка вођене жестоке борбе, околина села славе тамо св. Марка, са уобичајеном мешавином молитава и веселих игара. Источно од села су рушевине једног манастира, чију је величину превазилазио други, такође у непосредној близини, који је био овлашћен да у свим околним селима, све до далеког Костолца и Добре на Дунаву, сакупља од ожењеног мушкарца по 10 ока (22 кг) житног бира годишње.“ (стр. 226, у Лајпцигу, 1904, „Србија, земља и становништво“) „... У суседном Добрњу, у горњем току Чокордина, који туда протиче, Петар Тодоровић, звани Добрњац, дигао је 1804. године, народ овога краја против Турака...“ (исто дело стр. 225).

Такође ова црква коју као „дрвену цркву“ помиње Ксавер Покорни, никако се не може довести у везу са црквом коју помиње Љубомир Јовановић у делу „Млава“ 1903, у Београду, на стр. 364 ...“У самом селу код суднице налазе се развалине цркве која је срушена приликом земљотреса 1893. године.“ Из постојеће архивске и научне грађе, може се закључити следеће: Каменово је имало цркву у Браничевском субашилуку још 1467. године - манастир непознатог имена и ктитора, на месту Ћелије, затим цркву на садаћњем Црквишту, која је изгорела у жестоким борбама 1804. године. Потом цркву брвнару - дрвену, изнад села на Млави, коју помиње Ксавер Покорни, затим цркву која се срушила 1893. коју помиње Љ. Јовановић. И најзад нову, садашњу, грађену 1904-1907. године. Ту је и пожска црквица Калина. И ту је много непотпуних података. Збуњује податак о „грађењу нове цркве“, која је сигурно та поред суднице. Увидом у иконостас садашње цркве, на којем пише 1864. година и Антимис који датира из 1863. године, моље се са сигурношћу тврдити да је црква прављена 1863. године, без Антимиса није могла почети градња, тако да подата који је поменут за 1865. годину у делу „Српска црква у Књажевству Србији“, Београд, 1874, стр. 24, писан је са закашњењем или грешком од 2 године. Научним радницима и хроничарима остаје да сазнају нешто више о зидинама два манастира у непосредној близини и о „дрвеној, изнад села“, коју су поменули Каниц и Покорни. За садашњу цркву „Цар Константин и Јелена“, грађену почетком овог века, зна се засигурно да ју је зидао мајстор Љубомир Михајловић „Бебил“, „Бебе“ и други.

Аутор ових редова почетком осамдесетих година добио је Летопис цркве Каменово на увид, од тадашњег свештеника Бранислава Лукића, који је делом започео свештеник Петар Лазара Поповића са службом од 1880. до 1927. у Каменову и који је записао: Црквиште... „А онда је земљиште заузето од појединаца, који га засевају кукурузом, па због тога је све гробно камење повађено и нагомилано на једну гомилу. На једном камену може се прочитати запис: да је умро 1734. године, (чији је ово споменик, не зна се), па нешто мало даље: 1920 године, њих тројица који су то земљиште заузели, драговољно уступили су око 3 ара општини, управо рећи цркви, ту има запис орах и слави се 25. април, Марков дан, носи се литија, свети се водица и реже колач. Једне године били напустили преславу и страшно нас утуче град и сад се редовно слави. Раније тек - ја знам да су ту били столови и клупе и седам села се окупљало.

Сваке године бива колачар из једне општине, тако да се свакеседме године општине измене као колачари. Ту је у 11 сати увек као гост долазио игуман манастира Горњака - Алексије, пошто је родом из села Забрђа. То је место било с оне стране Млаве, али 1878. године Млава промени корито своје, продре поред Црквишта и оно остане са ове стране. Покојни поп Лука при поласку са ове свечаности кући, намери да коња на Млави напоји, па потом да га узјаши, али коњ као коњ, пошто је тога дана била несносна врућина, зажди, отме се, зађе усред Млаве, напије се и не мисли изаћи. Поп Лука, да би га домами к себи, скине читу и почне га вабити: „На, на Тршо“. Од гледаоца био је јак смеј, и ја кад се тога сетим, и данас се смејем...“

У овом краћем делу летописа-хронике, поп Пера поменуо је неколико важних података. Као прво, све суседне општине - села учествовала су у прослави, док сада то чине само мештани који тамо имају имања. Друго, река Млава је променила свој ток - ишла је мртвајом, тако да је Селиште-Црквиште на коме је била црква „Храм 40 мученика“ био са оне стране реке, тј. на левој обали Млаве, док је сада на десној.Веома велика је штета што се не могу пронаћи или што нису вођени летописи поменутих свештеника, који би сигурно открили многе појединости о селу, житељима и многим догађајима.

Комасацијом која је спровођена крајем осамдесетих година овог века, свештеник Миодраг Вукосављевић из Каменова, успео је да цркви врати, неправилно заузето земљиште од несавесних појединаца, које је поменуо поп у свом летопису. Ових дана покренута је акција код Народног музеја из Пожаревца, надлежних служби и браничевског владике, у сарадљњи са црквеном општином Каменова, како би се извршила рестаурација споменика који су били око записа разбацани, а уједно би се покушало са откривањем темеља цркве која је изгорела у боју са Турцима 1804, а која је зидана 1730. године.

 

СВЕШТЕНСТВО

За првог се свештеника зна да је био још 1733. године Димитрије Милорадовић, родом из Бобова у Ресави. Затим долази Аћим (негде се помиње и Антим Поповић) који ће образовати праву лозу свештеника и потомака. Дошао је у Каменово 1820. године. Његова свештеничка лоза потезала се преко стотину година на обе каменовске парохије(Љубомир Јовановић за њега такође каже да је дошао из Ресаве - види „Млава“ стр. 363). На обе парохије стајали су Аћимови синови Петар и Арсеније Поповић. Свештеник Петар Поповић није имао мушке деце. Умро је око 1849. године. Брат Арсеније продужио је лозу преко 100 година, тачније од 1836. до 1931. године. Ако би покушали да у непотпуној документацији направимо неки ред. То би било овако: Пароси од Прве каменовске парохије од Петра Антима Поповића:

1 Лазар Пантелић (1849-1889) чији се велики допринос бележи око подизања цркви које су се рушиле, као и поп који је 1880. био уједно и учитељ у селу. Много касније пренети су његови посмртни остаци и подигнут споменим иза садашње цркве. Поред њега такође су пренети посмртни остаци и подигнут споменик „Војинцу“ Стојићу Војиновићу, који је умро новембра 1869. године. И њему су припадале извесне заслуге. Постоје две претпоставке: једна је да је у материјалном погледу највише учествовао у изградњи срушених цркава, или да је садашње место (парцела) припада њему. С обзиром да је садашња црква грађена после његове смрти пуних 35. година, а он није могао знати и завештати, оставили у аманет садашњу Порту. Да је имао великих заслуга са свештеницима Гаврилом и Лазаром, потврђује и то да би заслуге нове цркве приписали себи синови или унуци.

2. Петар Лазара Поповић (1880-1927.) написао хронику цркве и пароније каменовске (оставио у рукопису, који се нажалост загубио) преписао осмогласник и страно пјеније (1910).
1 Миливоје Радивојевић (1928-1953.)
1 Милутин раденковић, 1933., био парох дубочке парохије.

1 Драгољуб Јовановић (1941-1944.) као избеглица у Дубочкој и Старчеву, парох.
2 Василије Цветковић (1941-1944.) као избеглица у Трновчу и делу Дубочке.
3 Борис Селивановски, прота-проф. (1942-1943.) као избеглица у Трновчу.

Друга каменовска парохија
1. Арсеније Антима Поповић (умро 1850.)
1 Гаврило Арсенија Поповић (1850-1873.). За његово време подигнуте су цркве из 1863. и друга срушена у земљотресу 1893.
2 Лука Гаврила Поповић (1874-1911.). За његово време подигнута је садашња црква из 1907.
4. Константин Луке Поповић (1911-1931.). Овде се прекида лоза Поповића; Никола Мила Поповић био писар.
2 Миодраг Вујковић (1931.)
2 Живојин Марковић (1932-1933.

Последњом регулацијом парохија из 1953. године образована је једна парохија. Садашња каменовска парохија обухвата села Каменово, Трновче, Дубочку и Старчево. (Свештенички родослов и парохијске поделе направио је Младен „Млађа“ Владимировић, поп Константинов зет, дао га као прилог цркв. летопису.
7. Бранислав Б. Лукић, протојереј 1953. дошао у Каменово. Радио до 1984. године (Види опширније почетак овог поглавља)
8. 1984. до данас (1997.) у каменову је јереј Миодраг Вукосављевић.

КАМЕНОВСКИ СВЕШТЕНИЦИ У ПЕТРОВЦУ

1 Бора Стаметић, рођени каменовац, 1921. годиште, на служби у Рашанцу, Поповцу, други део радног века провео је радећи у Петровцу, отишао је у пензију 1993. године као протојереј.
2 Мирослав Б. Лукић, протојереј и архијеријски намесник Млавски, са седиштем у Петровцу и општинама Жагубици и Мало Црниће.

 

САДАШЊА ЦРКВА

Подигнута је на иницијативу свештеника Петра и Луке Поповића, са пренетим темељима старе срушене цркве из 1863. године. Зидање је започето у јубиларној 1904. години у знак сећања на стару, са Црквишта, а уједно и 100 година од дизања Првог српског устанка. У то време у селу су на власти били радикали. Зидање је трајало 3 године. У првој години дошло се до прозора и стало се. Градња је настављена 1906. године, да би била окончана 1907. У нову цркву пренет је иконостас из старе, а по благослову београдског митрополита Димитрија, 29. новембра 1907. године, извршено је полагање св. Антиминса, такође пренетог из старе цркве, што је извршио намесник млавски прота Милан С. Радојковић. Цркву је нешто касније
(10. септембра 1912. године) осветио београдски митрополит Димитрије уз асистенцију окружног протујереја Живка Ивановића, намесника млавског Милана С. Радојковића, затим судије Духовног суда из Београда Владимира Петровића и протођакона Љубисава Петровића.

Црква у Каменову подигнута је добровољним прилогом народа. Посвећена, као и ранија, царевима Константину и Јелени. Она је правоугаоног облика у виду крста, димензија 17 х 6 метара, висине 6 метара. Кров је висине 3 метра и раван, без кубета. Олтарски део (апсида) није уобичајеног облика, већ правоугаоног, што је данас права реткост, што је веома зачудила владику браничевског Игњатија приликом посете Каменову маја месеца 1995. године.
Звона су одвојена од цркве, постављена на звонари (од недавно на електрични погон). Црква је снабдевена свим богослужбеним књигама и стварима.

 

ЦРKВЕНИ ХОР - ПЕВАЧКО ДРУШТВО

Пре Другог светског рата основан је црквени хор у селу. Основао га је и њиме руководио поп Миливоје Радивојевић. После Другог светског рата, доласком попа Бране Лукића на службу у село, тачније 1953., настављен је рад мушког црквеног хора. Чланови хора су имали редовне пробе, а више пута са њима је певао и поп Бора Стаметић. Ишли су и певали по литијама, за време богослужења у цркви и приликом сахрањивања (пратњи).
У хору су певали: Властимир Милојевић, Јова Лукић (ковач), Никола Кола Николић Милошев, Мира Филиповић Душанов, Драгутин Стевић Тинин, Миливоје Живановић „Лисица“, Дамљановић Славољуб „Чила“, Жика Станојловић Гвоздин, Љубиша Живојиновић „Метијус“, Прока Бранковић, Илија Јовановић Јездимиров, Бора Стевић Миленин, Душан Чедин „Кршић“ Станојевић, као најмлађи Добривоје „Бица“ и други.

ЈОШ НЕШТО О МАНАСТИРУ У ЋЕЛИЈАМА

Поред описаног у поглављу Црква, ових дана је аутор забележио неколико предања, о помињаном манастиру, непознатог имена и ктитора са непознатим темежима, које су у ранијем периоду видели путописци.

Данас постоји веровање да се поменута, затрпана звона могу чути како звоне суботом увече, али само понекад, уочи великих светака. Ранијих година то је било учесталије. Такође на месту разрушеног манастира, све док није направљена нова црква, садашња „Цар Константин и Јелена“, извесна птица, коју је народ Кућишта назвао Светиња, стално је кукала у овом делу села. Вила се око посечене винове лозе, која је расла уз саму липу и манастир. Та лоза, каже предзње, била је јако стара, дебљине руке; сваке године рађала је много грожђа. Њу је посекао брат, момак, Доситија Сите Сталетића, и одмах после тога умро веома млад. Данас влада уверење да је манастирско земљиште биле све лево од сеоског потока Грабовац до изнад Вељкованских кладенаца, испод пута који води ка „Бранику“, те да многе породице прати зла коб, пошто су у прошлости населили манастирско земљиште. (О томе су ми говорили Николић Стаменко и Миланка, као и Миша Милош Светозаревић, којима су то исто причали дедови).

Баба Наталија Милошевић „Бељина“ случајно је у Ћелијама пронашла манастирску чашу од стакла, која је била „дебела као прст“ и која је служила за причест. Чашу је предала данашњој цркви.
Многе природне непогоде, земљотреси и клизишта учинили су да од овог манастира данас нема ни камена.