Деспота Стеван Лазаревић, који је био јако добар ратник и владар, био је и страсан ловац. Лов је волео толико да је у њему и умро. У његово време, поред стрелаца и коњаника који су носили мачеве, појављује се прво ватрено оружје - ручне пушке. (Види Константин Јирачек: „Србија“, стр. 429) При опсади градова и утврђења коришћени су први топови. Појава „xебане“ (барута) у многоме је допринела бржем развоју војне силе, али и ловства. Добро набивена пушка почела је заустављати средњевековне јунаке, али и истребљивати многу ситну и крупну дивљач.
Као и код других, оружје је цењено и вољено код многих мештана, нарочито ловаца Каменова. Као мода, долазило је прво од Турака, па затим од Аустрије и „преке“ Мађарске и Пеште или Русије. Многи ратови доносили су и односили многе пушке, ножеве, стреле, сабље, копља, пиштоље, а данас и атомско оружје. Од памтивека коњ, седло и оружје се ценило и означавало и означавало положај, старешинство и част. Многи Каменовци су баш због тога били регрутовани касније у коњичке јединице или трупе.
Први ловци Каменова подвлаче да су ловили са пушкама направљеним код ковача, ређе је било оних фабричких - кремењаче и каписларе. После Другог светског рата и ослобођења, тачније од почетка шездесетих, почеле су се куповати „двоцевке патронаре“. До тада се ловило прављеним патронарама од цеви волана.
За снабдевање муницијом било је тешко. Почетком века у Петровцу се за то у својој бакалско-колонијалној радњи побринуо Адам Илић, тзв. „Туцар“ (радња је била на месту данашњег млечног ресторана „Хаваји“). Врло је интересантно да је он поред муниције продавао и кафу и то неколико врсте. Кафу је пржио у долапу који се ручно покретао. Кафа се прво туцала, тек касније, доласком струје у Петровац, почела се млети. Тада се помињу и први млинови. Најбољи бели хлеб коштао је 2 динара, а килограм кафе 40-60 динара. Карта за воз Петровац-Пожаревац у то време (почетком ратова) коштала је 16 динара.
Што се тиче лова и муниције, тадашњих ловаца, нерма више живих у селу, тако да нам тај однос цена није познат. „Адам је дошао са женом и ћеркицом егзодусом почетком овог века, који су Турци покренули још у
19. веку над Јерменима“ - говорио ми је његов унук др. Гига Чуликијан, познати петровачки доктор и спортски радник.
ЛОВ У КАМЕНОВУ
Наши први ловци помињу се још половином прошлог века. Мада су се лобом бавили од памтивека, нешто из користи, а већином ради заштите својих стада и торова од разних звери. У народу се причало: „Водиш те пујке као Степан Илин“. Степан Илијин рођен је 1839. године, Илији Јездимировом прадеда. Он је стално водио керове са собом. Ловио је каписларом једноцевком. Затим се помињу још Драга Милорадовић „Врана“ - Иванов деда; Милић Милорадовић Дикин (и он никада није био без керова, имао их је увек по пет-шест и увек је био критикован од оца „Милиће, проклет да си, вежи те сковле, поједоше ноге гостима“. Једно време је био кмет у Каменову); Пера Савић (са Белог Брда, каписларом убио Швабу 1915. на „седалу у кочини“); Милан „Буцин“ и брат Драгутин Митић (Љубивојев деда) ловили су пре Другог светског рата. Познато је да је и њихов отац Алекса Митић ловио још пре Првог светског рата, живео је сам на салашу у Прегодову и ловио; Душан Филиповић (Мире „Јунету“ отац); Милић Ангелинин Душан (Бране Кајином деда); Милић Живко „Карабаш“; Мика Крунин (Томић Михајло); Николић Стаменко -Драги Мулка; Милосављевић Божидар и Стојан, Љубисављевић Власта „Ћулума“; Љубивоје Митић. Садашњи ловци су чланови ловачког удружења „Трест“ из Петровца, секција каменово.
За ловце се некада није говорило баш лепо и добро; сматрано је да се тим послом баве бадавxије и лењивци. Како би данас рекли - тада су били под ударом критике од старијих укућана а и од оних вреднијих. Што се тиче самог лова било је много интересантних и истинитих прича, као и оних смешних ловачких причица и анегдота. Једна од њих казује да се догодила пре Другог светског рата, тридесетих година. Враћајући се тако из лова, свратио је у општину Драгутин Буцин и развезао своју причу како је уловио зеца тешког 12 килограма. „Ма, нећете да ми верујете, кмете и ти ћато, препео се на једну криву врбу и ту у крошњи направио логало, ја ти наиђем, а он скочи; ја му дадох фишек кроз цев и он се преврну. Колико је тежак нисам могао да га носим, еве га носе моји на колима...“ „Добро, добро Драгутине“ - прозборише ови. Опет ће он: „Нећете да верујете, бре људи, уши му биле све избушене од драмлија...“ „Де, бре, Драгутине, посоли мало...“ рече му кмет Божа Јовић - Урсан (Витин; био је инвалид из Првог светског рата).
Такође као један од старијих ловаца запамћен је и Рус Фурдуј, емигрант, из Петровца, белогардејац, полицијски писар. То је први ловац који је у Каменову ловио са птичарима, што је тада (пред Други светски рат) било интересантно, јер до тада су наши ловци ловили углавном са домаћим приученим керовима, зечарима. У поменутом периоду највише се ловио зец, јаребица, препелица, голуб и грлица. Лисица није било много као данас. А тада лов на њих није био популаран као данашње јамарење. 1941. године, дотеране ратом, први пут се јављају „гугутке“, дошле некуд са југа.
После Другог светског рата пришло се формирању првих друштава. Тако и у Петровцу. Ловило се свакодневно, ручно прављеним оружјем, најчешће код Станка из Бошњака. Територијалних подела међу секцијама
-селима није било. Могло је да се лови где ко хоће. Тако су Каменовци ишли према Забрђу, Панкову, Добрњу, Крвију, па окретали ка Бистрици, дакле, без одређеног правца и терена. После рата запамћен је и Карло Словенац, који је радио у Кожари у Петровцу, упорно је тврдио да има две врсте јазаваца, биљоједи и месождери, као и то да се биљоједи једу. Самим тим оставио је до дана данашњег недоумицу о томе. Али нико није користио ово месо за неки од специјалитета.
Фазан у млавском крају је почео да се лови и уноси у ловиште половином педесетих година. Срнећа дивљач се уноси у ловићшта почетком шездесетих година. Ловци су у почетку као вештачки узгој фазанских пилића добијали од Удружења јаја, која су морали да подмећу под кокошку, не би ли добили младе фазанчиће: „После смо морали да их захрањујемо са мравима. Само чување и прилагођавање - подивљавање -природи било је тек сама прича за себе“, прича Божидар Милосављевић најстарији и најпопуларнији каменовски ловац. Половином шездесетих година у млавски крај унето је нешто и јелена лопатара. Међутим, ловокрађом овај се фон скоро уништио. Небригом се ова популација уништила, такорећи није се ни развила, мада су сви климатски услови погодни.
Некад је доста било дивљих свиња, али у транзиту, које су прелазиле; понека се задржала ту и размножавала. Због великих снегова и недостатка хране аилазиле су и на терене које држи секција Каменово, у потесе Ружица, Голина, Бучина и Трска. У самом селу ловци је до сада нису уловили, само је пронађена једна мртва, тешка око 150 кг, вероватно рањена у ловокрађи, у потесу Голина „Ацин комби“. Задњих година примећени су вукови који су се спуштали са оближњих Хомољских планина. Почетком јануара 1997. године вукови су дошли у сам засеок Дробеж. Поред птица грабљивица, заштићених и незаштићених, присутни су и крзнаши: јазавац, куна, лисица, дивља мачка, а у реци Млави сада има нешто мање ондатри (бизанских пацова), а од недавно и неколико видри. Тренутно се лови срнећа дивљач, зец, фазан, јаребица, препелица, грлица и голуб.
Од пернатих (сезонских) лове се дивље патке, понекад падне и по неко јато дивљих гусака, нешто мало шумских и водених шљука. С јесени долете мања јата чапљи и корморана са Дунава. А не ретко може се видети и понеки галеб. Тренутно је међу Каменовцима најпопуларнији лов на дивље патке. Ово су и остали ловци прихватили. Али, било је примера када су Панковци похватани како пуцају на домаће пловке на салашу Милоша Славниног, не разликујући их од дивљих. Салаш је уз реку.Од птица грабљивица у већем броју су заступљене неколико врсте јастребова и кобаца, као и ветрушки, које потичу из породице сокола. То су сиви и јастребови мишари. Од осталих птица ту су још гачци, свраке, вране, креје, кукавице; од водених, ту су неколико врсте гњураца, затим славуји, сенице, детлићи, жуне, чворци, косови, сове, кукувије, гугутке и незаобилазни врапци - xивxани. Ловци лове и владају се у оквиру својих правилника и аката.
Каменовски ловци познати су и ван граница ловачког удружења „Трест“, друже се и шире дружељубље. Неки од њих били су награђивани вредним ловачким признањима, док јеучитељ Света Савић биран за потпредседника ловачког друштва „Трест“ из Петровца а Љубивоје Митић за секретара тог друштва почетком шездесетих година.
Задњих година евидентирано је много мање дивљачи у односу на ранију годину. Непланско газдовање, затим ловокрађа која је задњих година неконтролисана, као и многих пестицида, од пољопривредника не постављање плашилица у време косидбе или вршаја, односе многе младе, самим тим многе популације дивљачи су у опадању. Ту су сигурно и грабљивице, као и штеточине које добрим делом уништавају племениту дивљач, као и ловци ловљењем. У Каменову је 1990. године одржана скупштина ловачког друштва „Трест“ уз присуство 150 званица. Тада се званично одвојио „Крилаш“, ловачко удружење из Ћовдина.
Ловци каменова немају ловачки дом. Окупљају се у просторијама Дома културе или сеоског бифеа. Не ретко и по кућама и салашима одржавају своје закуске и прославе. Ловачка глава св. Јевастатије се не слави. Што се тиче вештачког уношења дивљачи и ненарушавања природне равнотеже. , као и да се не врши откуп коже. Највише се уноси фазанска пилад (годишње у просеку око 100 комада). Они се чувају у прихватилиштима и пуштају после извесног времена, по оној ловачкој: „Колико изнесеш из ловишта, толико би требало да унесеш“. У зимском периоду врши се прихрањивање дивљачи. Једно време каменовски ловци су били прави шампиони у лову на лисице, о чему је више пута писала ловачка штампа. Ловни туризам није развијен, а што се тиче извоза дивљачи, то је вршено раније, срнеће преко друштва, као обавезна акција, сваке године у просеку 3-5 грла срнеће дивљачи. А половином шездесетих хватани су и зечеви за извоз. Тренутно у селу има 27 ловаца.
На крају писања о ловцима испричаћемо једну истиниту причу из неких срећнијих дана, када је дивљачи било у изобиљу (почетком шездесетих): „Дошаптавају се стриц и синовац Живко Милић и Тола Милић „Карабаш“. Стриц ће синовцу - ’Иди горе на на чело потока, на онај ћепенак и стани. Ја ћу да терам уз поток. Чекај горе, има доста зечева да ти наиђу“. То је чуо Николић Драги-Милош и пошао неприметно за синовцем. Стао је нешто ниже од Толе и почео да скида једног по једног. Када су се ловци сакупили на предах, стриц је запитао синовца’Шта би?’ ’Ништа’ одговори му овај збуњено. Онда је неко запитао ’Па добро, ко је онда онолико пуцао доле?’ ’Ја’ јави се стидљиво Милош и показа руком да је уловио 5 зечева.“ Ову причу ми је испричао некадашњи ловац Томислав Ристић-Вла. Као ловац који је ловио, а уједно и правио пушке, помиње се Брана „Рајца“ Траиловић. Некада се ловило из користи, због крзна и меса. Било је и тада (баш као и данас) заљубљеника у ову врсту спорта, у природу и животиње. Сада се углавном лови из љубави према природи, а не из аристократских побуда или неког престижа.
Данас ловци имају много боље и модерније наоружање - ловачке пушке сачмарице и карабине. За овај веома скуп спорт треба и одговарајућа опрема и неколико врсти одеће и обуће, а обавезно и ловачки пас (кер). Ловити на неким местима где људска нога ретко залази, где су потпуно зарасле стазе, а овладали павитари и купињаци, ловити без „верног“ друга и помагача заиста је немогуће.
Приликом лова ловци нарочиту пажњу поклањају руковању оружјем, владају се дисциплиновано и извршавају заповести груповође. Међутим, увек има различитих ситуација које треба избегавати и увек бити на опрезу. Почетком седамдесетих година у лову је настрадао Станковић Младен - Дена „Метак“ тако што је прескачући поток упуцао сам себе.
САДАШЊИ ЛОВЦИ ИЗ КАМЕНОВА
Милосављевић Божидар, Милосављевић Богољуб, Милојковић Милош, Митић Љубивоје, Живановић Драгутин, Ивић Живомир, Живојиновић Бора, Животић Бора, Костић Срђан, Стокић Зоран, Милић Томислав, Живојиновић Мирко, Животић Аца, Траиловић Милан, Живадиновић Мирослав, Алексић Миодраг, Станковић Добрица, Лакић Драган, Караxић Петар, Ковачевић Слободан, Лекић Драгиша, Станојловић Саша, Ивановић Милунче, Милић Јован, Сретеновић Небојша, Стевановић Душко и Голубовић Мирослав.
