ПРОЈА, ШТИР, ПЕПЕЉУГА И КОПРИВЕ
И данас се могу чути приче о сиротињским јелима. Нарочито су запамћена у Другом светском рату и страшне 1943. године (коју смо описали у поглављу Дирис) када се много гладовало. О том времену данас говори Николица Милојковић: „Тада је много наших Каменоваца копало, надничило за неколико килограма брашна у Рановцу код Санде Мијајловог Трује, или Милована и других. То брашно скувале би бабе заједно са копривама па би то јело стављале под вршник и лепо испекле. Млеко? То је била права реткост; баба би нам викала: „Једанпут угризни проју, а два пута кусни јело“. Та чорба, јело, било је од „пепељуге“ или „штира“ скувана у земљаном грнету...“
Штир и пепељуга расли су по ивицама сеоских башти, а доста је се јело и ливадско зеље, слично је било овом данашњем, само што је знатно ситније; било га је пуно по ливадама.
„За време рата се сејао јечам. Пописивач и нека врста власти за време вршаја био је Шпигел. Добар човек према сиротињи, иако је он био из богате куће, увек кад је могао делио је више. Хлеб и проја су се правили од јечма. Није било ни млинова, веома грубо би се млело на воденици на Млави.“
Црепуља је коришћена за печење проје. Прво би се у бакрач на веригама замесила проја, а онда би се стављала у тај земљани суд - црепуљу, затим би се поклапала вршником, лименим поклопцем и све то поклапало жаром и пепелом, где би се пекло одређено време. Кажу да је такав хлеб много укусан. У то време, у воденици се ишло скоро свакодневно. Ношено је преко рамена у торбу „клечаницу“ до десетак килограма јечма или кукуруза. Само би се за славу носило у Петровац у млин, такође само једна торба. Запамћено је да се у пекару носило жито, кукуруз, да би пекар заузврат дао поскур или славски колач. Много касније кренуло се са запрежним колима да се у xаковима носи у воденице или млинове. Од старих јела можемо поменути још и цицвару, која се припремала од чварака из саламуре, јајима, млеком, луком и кукурузним брашном, што се све уз одговарајући редослед пржило. Затим, много се јела тарана, а припремала се на два начина: са водом и са млеком. Замешено брашно у ваљушке кувало би се у млеку или води, могла се шећерити или солити, како ко воли. Ту су, затим, разне проје и пите зељанице, и на крају, новијег датума, попара. Њу су добро запамтили сви мушки који су служили војску.
