У селу, поред данашњих уобичајених имена, крајем 19. века, помињала су се имена која су данас веома ретка. Као ретка, лепа, стара имена највише преовладавају женска. Можда из разлога што су жене (природним путем) више усмерене миграцији - удаји. Доласком из других места доносиле су и свој идентитет. То су: Алексија, Анђелија, Будимка, Босанка, Вемија, Витосија, Веса, Добрија, Достана, Ђурђија, Ђука, Ева, Загорка, Иконија, Илинка, Јована, Јелисавка, Јанојла, Јерина, Јаника, Јагита, Јаглика, Јевра, Калина, Катарина, Кона, Круна, Коруна, Кумрија, Латинка, Лата, Лила, Магда, Милунка, Мисирка, Мага, Миљана, Миленија, Николија, Огњана, Обренија, Петра, Павлија, Перуника, Персида, Рајна, Рокса, Ристосија, Сеферинка, Станица, Симона, Севдија, Смињана, Сиба, Синђа, Селинка, Софија, Тајдија, Тодора, Тиосава, Угринка и Убавка.
Код мушких имена занимљиво је да бар двадесетак њих, која су заступљена у селу, или су давана ранијих година, као други део речи, слогана, завршавају се на -мир. Вероватно у бити и подсвести сваког Србина и Каменовца је бојазан од рата и страдања, који су веома ретко заобилазили овај народ, а то су: Богомир, Бранимир, Будимир, Велимир, Витомир, Владимир, Властимир, Војимир, Градимир, Драгомир, Живомир, Јездимир, Лепомир, Љубомир, Миломир, Миомир, Радомир, Светомир, Станимир и Чедомир.
Од старих мушких имена, као ретка су: Арса, Алекса, Богосав, Богић, Берјан, Влаја, Василије, Вуксан, Гвозден, Гвозда, Добросав, Игњат, Јосиф, Јеремија, Јосим, Мата, Марјан, Милић, Максим, Настас, Новак, Обрад, петроније, Ранислав, Раица, Стојић, Степан, Софроније, Тодосије, Угљеш и Хранислав.
Надимци
Веома је интересантно да скоро сваки човек у селу има и свој надимак. Неки од њих осликавају личност и карактер тог човека. Мањи број људи се у свакодневном комуницирању зове по имену. Један број људи поред свог имена обавезно носи име деде или оца, као на пример: Зоран Коле Мићинем, Мића Коле Срејинем, Коста Миле Поповем. Најређе се по фамилији распознају: Вељковани, Пајићи, Миши, Шорићи, Кутрићи, Војинци, Цигићи и други.
Жене носе надимке својих мужева, или се уз име додаје име оца. Деца носе надимке очева. Неки се на своје надимке љуте, а неки не. Од њих се побећи не може. Без обзира да ли су лепи или ружни, они прате човека. Почињу још из основне школе, али се преносе са генерације на генерацију, а то су: Броска (жаба), Буљуна, Бире, Белорепа, Беља, Белац, Врана, Вуга, Видра, Вештина, Голуб, Галов, Глиста, Гусан, Грудоња, Гркљан, Гица, гера, Жуна, Зец, Зоља, Јарац, Јаза,вац, Канаринац, Кљундер, Косов, Кеча, Коњ, Коза, Клича, Карабаш, лабуд, Лисица, Липа, Мечка, Маче, Минче, Миш, Мечак, Муња, Нос, Пујан, Пискавац, Петао, Пућан, Пацов, Пуга, Пуза, Плован, Пасуљ, Пананај, Пака, Паћа, Сокол, Сврака, Тропа, Тото, Ћита, Ћурак, Ћулума, Царић, Чавче, Чубика, Чуља, и многи други.
Све Каменовце у Петровцу зову „Дрче“, што би значило „љутити“, људи који се веома брзо наљуте. Међутим, ранијих година на спортским такмичењима нарочито је долазило до изражаја задиркивање. Прави ривалитет водио се између околних села. Кнежичани су чак испевали песму
о Каменовцима: „Каменовци, диљжи пловци,
нит орали, нит копали,
за Младенце дабогда жабе клали.“
Али ни Каменовци нису остајали дужни Кнежичанима, већ су им узвраћали:
„Кнежичани суруткари,
Трновчани купусари.
Свака рђа из Забрђа“ и слично.
