Школа

Прва школа у каменову била је смештена у згради првог учитеља за кога се зна, Лазара Пантелића. То је била друмска механа, која је остала још од Турака. Лазар је био поп, умро је 1889, пренешен у садашњу црквену порту. Школа је имала три разреда. Касније је исту зграду син Лазарев, поп Пера, продао општини каменовској за 770 дуката. У једној просторији се смешта и почиње са радом школа, а у другој је била књижница и читаоница.

У књизи „Статистика деце за школу одрасле“ у краљевини Србији, по попису становништва од 1874. године, коју је саставио Богољуб Јовановић, издату у Београду 1883. године на страни 74, за срез Млавски се каже, поред осталог, да је имао 3084 мушке деце, 2996 женске, тј. укупно 6010. Од тога: „На крају 1875. школске године било је у свим сеоским основним школама свега 419 ђака и то 413 ученика и 6 ученице. Кад овоме броју додамо још 38 ученика, који су учили школу у Петровцу, а из других су места, онда број ђака у овом срезу износи 457. Према томе школу је учило од 100 за школу дораслих њих 7,6%“. У истом делу за Каменово се каже да је имало 178 кућа и 233 пореске главе, становника мушких 604, женских 577. Укупно 1183. Мушке деце дорасле за школу 113, женских 122, укупно 235. Поређења ради - Петровац је тада имао 304 куће, пореских глава 380, са укупно становника 1708 (иста књига прим. аутора текста). Овај податак сигурно распршује све сумње у непостојање школе у Каменову пре податка изнетој у доњој књизи Педагошког музеја.

Напротив, потврђује да је школа постојала и знатно раније, међутим, оснивање и полазак прве генерације као и првог учитеља за сада се не зна. Из пописа становништва од 31.12.1890. године у Краљевини Србији (Књига Сумарник, чува се у Архиви Србије Бгд) број кућа у Каменову био је 228. Број мушких становника био је 742, женских 694, што износи укупно 1436 становника. Од овога зна читати и писати мушкараца 158, жена нема таквих, само зна читати једна жена, број неписмених био је мушкараца 577 и жена 690.Поред ових података каже се, како слепих у селу нема, лудих такође, само једна жена глуво-нема. Поређења ради са горњим показатељима у којима се вели да је у том периоду „учило школу од 100 одраслих свега 7,6% ђака, узећемо дупло више овај податак, ако је 15 ђака завршавало школу годишње, од броја 158 писмених, потврђује да је школа почела са радом седамдесетих година 19. века у Каменову.

Такође један од писаних података је да је у школској 1879/80. години школа у Каменову била у мрежи школа у тадашњој Србији у 19. веку (види „Школство и просвета у Србији у 19. веку“, изд. Педагошки музеј, стр. 128).

Међутим, то не значи да раније није постојала школа у селу. Један податак који нас наводи на сумњу је да се из тапије (коју чува Душан Станојевић) од 19. марта 1874. године која говори о купопродаји, да је сведок и учитељ Здравко Петровић. Шта је тада Здравко радио у Каменову, кад није родом из овог села? 1907/08. године помиње се учитељ Гвозден Величковић, учио је рођене 1900. - Милићеву генерацију.

Здравко се помиње и 1903. године као учитељ 5. групе. („Школство и просвета“, Педагошки музеј). Ранији моји саговорници, битољски регрути Милан Радосављевић говорио ми је да их је учио Здравко. Крајем 19. и почетком 20. века у селу је ђаке учио Здравко Петровић.

Један од првих учитеља кога је имало Каменово сигурно је Стева Гојковић (стриц Ђеке Радојковог) рођен је у селу 1860. године, са 17 година завршио је школу Препарандије у Београду и постао учитељ у Азањи. Касније је добио премештај у Јасиково код Деспотовца, где се разболео и умро веома млад 1892. године. Док је био болестан, мајка Смиљана ишла је из Каменова пешице преко планине да га обиђе. После девет година пренет је у сеоско гробље и сахрањен код ближе фамилије. Имао је две ћерке.

Оно што је најважније, учитељ Стева је морао школу да заврши у Каменову или неком већем месту. У петровачким школским архивама нигде се не помиње. Самим тим све податке које је аутор нашао о каменоској школи, говоре да је основана нешто касније, међутим, овај податак баш као и претходни, наводи на претпоставку да је школа постојала још раније и да је он у немогућности запослења у ближој околини, морао у Азању.

1908. године учитељ у Каменову био је Драгољуб Филиповић „Фића“. Пре тога је био учитељ у Ждрелу, а истог у Каменово колима коњским сели Војин Стојићевић, коме овај учитељ крсти сина Мику у Животу Стојићевића. Касније исти учитељ на Крфу, написао је чувену збирку песама „Косовски божури“, за коју и данас кружи прича „да је за сваки написани стих Фића добио од регента Александра по дукат као награду“. (То ми је потврдио Младен-Млађа Владимировић, аутор многих књига и стручних радова пожаревачког краја).

Према подацима које је забележио проф. С. Стојановић у својој „Народној енциклопедији“ Филиповић је рођен у селу Лужници, крагујевачки округ. Учитељску школу завршио је у Алексинцу где је сарађивао у књиж. дружини „Будућност“. Учитељевао је по разним местима Србије, нарочито у околини Пожаревца. У време анексионе кризе 1907-1909. јављају се његове песме у „Босанској Вили“, „Ангора“ и „Из песама кроз векове“. У то време је овај песник био у Каменову.

Наступајући Балкански ратови, као и Први светски рат, избрисали су многа сећања а и документе једног времена. Нажалост, тачан податак када је овај велики стваралац и учитељ отишао из Каменова и где, не зна се. Али старије генерације га запамтише као „јако финог и доброг човека и учитеља“.

1920/21. помиње се наставница Зорка Јеремић, 1. разреда и 3. течаја за старија годишта, који су били необавезни, али су желели да се описмене. У то време помиње се учитељ Ђорђе П. Јеремић, родом из Забрђа.

Исте године децу учи и учитељ из села, Живота Станојловић „Жика Белорепа“.

Лука П. Рамовић, учитељ 1. и 2. разреда намесник, а онда га је заменио 18.10.1920.. намесник гос. Франо Жиц (учитељевао у селу само једну годину) који је био решењем 23703 Министарства просвете и образовања тога времена, оцењен одличном оценом. Франо Жиц је био Србин са Крка из места Пунат, католичке вере. У село је дошао са синовцем Љубинком Љубом Карабајићем (он је највероватније пре примио српску православну веру) и који је рођен 1908. године. Много се дружио са Чедом-Бором Петровићем („Партизанчетовим“ оцем). Учитељ је отишао за Пожаревац. Занимљиво је поменути следеће: поменути синовац Љубинко, после 54 године и у старости, пожелео је да обиђе каменовску школу. Био је директор једне од основних школа у Ријеци те 1962. године.. „Прво је познао моју баба Кату у комшилуку школе. Стара школа била је срушена и сазидана нова. Пожелео је да га баба одведе код попа Пере, јер се сећао капије и звона које је служило за обавештавање. Такође је пожелео да види каменовску цркву (исто ми је говорио Љ. П. који је чак био у Пунату).

1921. године као испитивач поправних испита у каменову помиње се Наталија Рајчевићева, а 1922. године помињу се Ђорђе и Јелисавета Божиновић.

У развоју културе, унапређењу села, развоју спорта, веома велики допринос у каменову баш су дали учитељи. Они проносе и доносе многе новине и идеје које су биле и остале прихваћене од људи. Човек који је поставио прве темеље и оставио дубоке корене у свему овоме је учитељ Ђорђе Божиновић и његова супруга учитељицаЈелисавета, родом из Куманова, о њима се каже у извештају школског надзорника за срез млавски за 1922. годину. „На пољу народног просвећивања истакли су се Ђорђе Божиновић који је за годину дана свога рада основао у Каменову Ђачко позориште, Дилетантско позориште, Певачку дружину и Народну читаоницу“ (Петровац, Перуничић стр. 385.). )Опширније види поглавље „Култура у селу“).

1923. и 1924. године одмах после Ђорђа Божиновића, појављују се две сестре: Зорка и Загорка, које раде само 6 месеци и којима презиме није запамћено. Њих замењују учитељи из села: Светомир и Љубица 1924/ 25. годину. 1928/29. умрлог Светомира замењује учитељица Даринка све до 1933. године.

1926/27. године у селу су учитељи Николић Светомир и Љубица. Светомир умире веома млад 1928. Имао је два брата наредника у чувеном Скопском Ђачком батаљону: Светолика и Божидара као и сина Микицу који ће покушати 1943. да изврши атентат на гестаповца. Уопште кућа Које Микаиловог Николића дала је много за Каменово. Поменути учитељ начинио је прву фотографију „Кир Јање“.

1928/29. год. из извештаја Министарства просвете Југославије за Каменово поред осталих Млавских села, каже се: број књига за наставнике у књижницама је 245, за ђаке 210, за народ 55, као и то да у селу има домова 329 као и 1401 становник народности Срби...“ (Види Перуничића стр. 415).

Жугић Радосав и Катарина-Каја, син Бата, који се родио њиховим венчањем у Каменову запамћени су и помињу се још од 1934. године. Жугића је народ у селу много волео и ценио. Знао је сатима да стоји на зиданом мосту и разговара с окупљеним светом о свему и свачему. Пажљиво су га слушали. У то време становали су у школском стану при школи, као и многи учитељски парови. Њугић је био покретач разних течајева и предавања, био је резервни официр. Две године пред рат више је проводио по вежбама но у школи... „Молили смо бога када ће да се врати“ прича данас тадашњи ђак Витомир Тома Димитријевић-“Миш“. „Јер Каја је нас мушке немилосрдно тукла за најмању ситницу. Тада је Добривоје Милосављевић „Жућа“ Станојлов, узвратио учитељици добијене батине. Побегао је из школе. Жугић је по доласку ишао у Дробеж код колеге са вежбе наредника Станојла и изгладио ствар“.

Од 1937. године школа у селу носила је име „Краљ Петар ИИ“ (младог краља који је касније умро у Америци сина убијеног Александра Карађорђевића). По отварању нове школе први управитељ 1934/35. био је Радосав Жугић. 1935/36. - Петар Николић, већ 1937. до 1940. поново Жугић.

У школској 1934/35. помуњу се следећи учитељи: Николић С. Љубица и Николић А. Петар... (исто дело стр. 423), као и у школској 1940. године помињу се учитељи Жугић Радосав и Жугић Катарина. (Исто дело стр. 431). Вратимо се мало уназад - почетком Балканских ратова млавски крај добија много, отворена је пруга уског колосека: Дубравица-Пожаревац-Петровац-Ждрело. Тако је Хомоље било повезано и са речним саобраћајем. Почетком рата из села одлазе многи регрути. Неки су се вратили из тог рата, а неки заувек остали. Дошли су нови ратови, и нове жртве, патње. Аустро-немачке трупе и офанзиве тутњале су овим крајем. Учитељи и школа имају једну од главних улога у том послератном периоду. Њиховим утицајем у селу почињу да се шире идеје социјалдемократа. Село добија новији изглед, а и прву месну задругу, за пољопривредни кредит (тако се звала у прво време). Мало затим појављују се као странка и републиканци, а почињу трвљења и подметања између радикала и демократа.

Већ 1931. године почиње се са зидањем нове школе (садашње). Послове воде радикали. Завршена је за годину дана 1932. и у њу су први ушли ђаци рођени 1925. године као „прваци“. За то време школа је радила у кући Тисе Марковог (Влада Милојевић).

Пошто је саграђена нова школа, у село су стигли и нови учитељи (горе поменути) а по неком неписаном правилу доносе у село и неку новину. Овог пута то су ЖугићРадосав и Николић Петар, који су одмах основали Соколску чету, у којој тадашња школска младеж, а и старији, проналазе своје место. У једној од учионица, у оној највећој горњој, смештају се гимнастичке справе, на којима се по први пут вежба. Тада се ствара први фискултурни актив са помоћницима из места: 1. Мита Милосављевић-Владин, и 2. Тома Николић „Којин“. Сви марљиво вежбају, њих четрдесетак, за слет који је одржан у Београду и на коме су заједно били са Бугарима. Сви чланови добијали су лист „Соколић“ за соколски нараштај. Што се тиче саме организације Сокола у њој су предњачили у самом врху, Словенци и Хрвати. Код нас у селу младеж је вежбао старији учитељ Петар Николић, док је Жугић био задужен за административна питања. Вежбали су такозвану светску гимнастику.

1937. године један од најбољих соколаца у својој класи био је Никола Савић-Кола, који је на поклон добио књигу „Велики ратни албум“ (отомонографија Српске војске). Соколска чета била је веома јака и активна. Тако су њени чланови у школи организовали и неколико течајева за остале мештане. 1939. године одржан је течај за негу одојчади и матере. Течају су присуствовале многе младе жене и девојке. Предавање је држао доктор Момчило Ивковић, који је био симпатизер и везан за соколе. 1938. године такође је одржан течај прве помоћи -“Самарјански течај“ - болнички, који је био обострано прихваћен. Такође су организована и два течаја само за мушке, за пчеларе и виноградаре. Наставник течаја био је Миливој Бугарски, а одржан је у јесен 1938. год. Године 1939. одржан је за женску младеж и „Сингеров течај“ за кројачице - шнајдерке. Ишло је преко заступника Владе Илића из Петровца.

Поред многих ученика и генерација које је описменила каменовска школа и који су касније својим радом допринели развоју села, незаобилазни су и први гимназијалци. То су била годишта од 1912. - 1915.. Школу су завршили у Петровцу. Из Каменова је било 14 полазника, али успешно су школовање привели крају само њих 5, било у Петровцу, било на страни. Тада су пошли: Љупче „Куза“, Властимир Мила Живановић, Мила Стеванов, Бора Милић (Партизанчетов), Влада Ивановић „Фархаxин“, Драги Радојковић „Меримин“, Љуба Стаменков Павловић, Мерима „Бецина“ Петровић и Воја „Трта“ (презиме непознато).

Само су завршили: Драга „Којин“ Николић, Која „Шена“ завршио у Пожаревцу, Милош Јовановић „Мирин“ (подофицир), Љуба „Јеличин“ Томић и Милосав Петровић.

 

РАТНИ ПЕРИОД

 

А онда је поново наишао рат, 1941. године. Поновно зло, многе војске, избеглице, глад. У село и школу долазе нови учитељи. Овога пута помиње се учитељица Душица Глигоријевић, која је највише радила на културном плану, припремању са децом приредбе и фолклор. Влада Пешић, учитељ (Црногорац - Мијајлу млинару зет) ступа у везу са пожаревачким НОП и Јованом Шербановићем, чланом ОК КПЈ за округ Пожаревац, слушајући радио „Слободна Југославија“ исти учитељ на сугестију Шербана, покреће гласило билтен „Недељни преглед“, који је стизао до Космаја и Јагодине. (О овоме више у даљем тексту).

Школу је зидало село, каменовска општина, а као последња рата плаћена је 22.11.1943. године Државној хипотекарној банци у износу од

360.000 (документ чува у личној архиви Душан Станојевић). Председник општине био је Живота Стојићевић и у сећању је остало да је та задња рата била више него симболична, инфлација је учиниула своје. Помињала се вредност једне кокошке. Освећење и полагање камена темељца за нову школу било је 1930. године уз много званичника. За време рата „Шпигел“ је на једном збору завео допринос за отплаћивање заосталог дуга за подигнуту школу. Поред горе поменутих учитеља, помињу се још 1942/

43. Бранка Јеремић и Драган Јевтић из суседног села Забрђа. Драган је био управитељ школе.

 

ШКОЛСТВО - ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД

Одмах по ослобођењу у селу је почела да ради школа са четири разреда, нешто касније се уводи осмогодишња. Обухваћена је генерација рођених 1038. године. Сва годишта рођених пре ових ишла су само 4 разреда и то пре и после поподне. Ко је желео више образовања морао је у Петровац, где је завршавао још 4 године са малом и великом матуром. Школа се звала Реална државна гимназија, или краће Реалка. Због недостатка наставника за језик, осмогодишња школа траје само једну годину. 1939. године, пошто су сви завршили 4 разреда, а због горе поменутог проблема, полазе у 5. разред у Петровац; неки завршавају, а неки не.

Годишта 1940. и 1941. нису била обавезна да иду у осмогодишњу у Петровац, завршавају по 4 разреда у селу, а ко је хтео могао је наставити у граду. Ова два годишта је, дакле, закачило школовање по старом.

Годиште 1942. било је већ школском реформом и законом обухваћено да мора ићи у осмогодишњу. Те, 1953. године, прорадила је по други пут осмогодишња школа са потребним школским кадром. Исто годиште по први пут - деца су почела долазити из суседног села Трновча.

Генерацији ђака рођених 1938. учитељи су били Мартиновић Душан и његова жена Бранка. 1945. године само један месец у школској години ђаци су носили дрвене таблице, прешло се на свеске.

Од 1945. до 1948. године помуњу се и раде учитеЉи Драгутин Јовановић из Вражогрнца и Драгутин Мартиновић, Црногорац, који је био мало хром. Такође у селу раде Петар А. Николић, предратни учитењ, и Десанка М. Радивојевић. Почетком педесетих година у основној школи ради Нада Јовановић (1952.). Школске 1953-54. прорадила је по други пут Државна осмогодишња школа. Први директор је био учитељ Сава Петронић, родом из Ваљева, и предавао је немачки језик и математику.

1956/57. године као директор основне школе у селу помиње се Ћовдинац Јоксимовић Стојан, а жена му је била Каћа.

1956/57. помиње се проф. Даринка Тошић, Влајкова жена, предавала је немачки. Као наставници у истој школској години раде: Влајко Тошић, који је предава српски, физику и певање. Јако је добро играо фудбал. Јордан Јовић - Јоца био је хром, а играо је веома добро шах, предавао је географију, лепо писање и цртање. Због недостатка наставничког кадра у послератном периоду, одељења су била састављена из разних годишта и генерација: 1942, 1943. и 1944. Школске 1958/59. помињу се и раде нови наставнички кадрови: учитељица приправник Милунка Станојловић, као и биолог и хемичар Милан Марковић, затим Михајловић Цана, хонорарни наставник. Емило Костић је предавао ликовно и српски, Радош Радивојевић „Раша“ српски и математику, Периша Јовановић ОТО, Милан Луковић - наставник познавања природе и музичког, Велимир Радосављевић, Учитељ.

1959/60. као наставник географије и историје ради Олгица Луковић.

Као учитељи и предавачи у нижим разредима од 1958. до 1962. године раде: Миодраг Павловић - учитељ, Велимир Радосављевић и Љубица Павловић, Драгиша Јовановић, Десанка Стевић и учитељицаприправница Јелица Благојевић.

1960/61. поред поменутих наставника и учитеља који су предавали вишим разредима, српски је предавала ЈовановићЈелена, М. Станковић физику и хемију, а М. Павловић математику (имена из дневника разредне наставе су нечитка)

1961/62. Станковић Бранислав је предавао хемију и биологију. Он је врло вешто препарирао све животиње које су се чувале до недавно у школским кабинетима. Затим Станисава Савић, руски, домаћинство и морално васпитање, Котри Хилда музичко васпитање, Олгица Матовић историју, Драгослав Ристић физику. Почетком седамтесетих раде учитељи Савић Светислав и Савић Станислава, касније долазе Илић Надежда. Милентија Анђелковић и Душица Бранковић.

У вишим разредима 1962. године предају Радисављевић Јаворка и Степановић Љубица. Већ 1965. појављују се као хонорарни Сузић Јелица, Димитријевић Милош и Поповић Константин - Коста Попов.

Пред Перише Јовановића сигурно велике заслуге око наглог развоја школе има и Драган Ристић, наставник из суседне Кнежице. Његовим ангажовањем у школи у Каменову основана је Пионирска ђачка задруга, која је живела и радила пуне две године. Преко ње су пласирани и продавани ђачки производи.

Све је почело 1962. године када је на поклон од Студентске задруге Београд добијена велика опрема за галванизацију. Том приликом је рађено никовање, хромирање, бакарисање, посребравање, кадмијумовање и други процеси. Ђаци су били обучавани на часовима ОТО-а. Своје производе су продавали „Сигми“ у Београду (или су то делови за сијалице), Индустрији прецизне механике, затим за ЈНА копче за заштитне маске и шрафове за „Раковицу“ Београд процесом кадмијум.

Да бисмо читаоцима приближили и осликали стање у тадашњој школи, набројаћемо неке кабинете и опрему која је поседована: фотолабораторија, комплет музичких инструмената и опрема, столарска радионица са комплетним алатом, хемијска лабораторија, кабинет за домаћинство са свим уређајима и средствима за обуку, затим комплетно уређена електрорадионица и многи други алати. У то време радила је ђачка кухиња капацитета 500 оброка дневно. Обуке вожње на бициклима, мопедима и трактору поменули смо у ранијем тексту.

Драгановим одласком наишао је потпуни крај, многи од ових алата и комплета су распродани у бесцење. Апарати за галванизацију нашли су се на отпаду одмах у продаји, а многи нису знали ни зашта служе.

1. октобра 1964. године за директора школе долази Ћирић Миодраг, који је преузео дужност од Милорада Милосављевића из Петровца, који је примио од Ристића, а овај од Перише. Од Миће директора преузео је Илија Јолић. Директор школе крајем педесетих и почетком шездесетих био је учитељ Периша Јовановић, а секретар Сава Петронић. Човек легенда за Каменово, чије име ће се с поносом још дуго изговарати.

Половином педесетих година, тачније 1954/55, организована је школа за пољопривредне произвођаче у виду течаја. Главни наставник и предавач био је Ацић Милутин. Школа је имала много полазника. Настава се одвијала на спрату Дома културе, а школа се распустила у 3. години јер нико није хтео да иде широм Србије 6 месеци на практичну наставу на економије. Од тадашњих полазника поменућу неке: Савић Љубиша, Милосављевић Томислав „Будин“, Петровић Видоје, Станковић Јаблан, Новаковић Божидар, Ивановић Ненад, Стевановић Стевица, Радосављевић Стојан, Живановић Драги, Ристић Томислав, Јовановић Душан, Сретеновић Милосав, Сталетић Бранислав и други.

 

ШКОЛСКО ЛЕТОВАЛИШТЕ

Летовање школске омладине из Вршца, Беле Цркве и Зрењанина у каменову, започело је још почетком педесетих година и трајало до 1965. Тада је прорадила приградска индустрија и учинила то што је учинила, што траје до данашњих дана. Све отпадне воде, канализације, усмерене су ка планинској лепотици - Млави. Међутим, остало је запамћено, њиховим доласком село је имало користи. Продавани су пољопривредни производи, па и предмети домаће радиности. Што је најважније, школска омладина се дружила, проводила време у једној здравој средини, ту на јазу и Млави. У вечерњим сатима то је било тек нешто посебно. Школска тераса од мензе била је место окупљања. Ту су по први пут игране поједине забавне игре. Омладина је играла твист и друго. Замислите крајем педесетих година такве игранке у овом селу надомак Петровца. Петровачка младеж бициклима је журила у Каменово на игранку, јер и они су ту нашли себе.

Од наставника који су дошли и предавали од половине шездесетих до 1972. године, били су: Рада Јолић - српски, Илија Јолић - математику, Стеван Илић - физику и хемију, Драган Новаковић - историју и географију, Никола Јовановић - српски, Милица Јовановић Сека -биологију, Хилда Ристић - музичко, Драгољуб Ћирић - физичко, Слободан Јовановић - руски, Љубиша Петровић и Вера Стокић такође.

Школске 1972/73. по први пут су уведене и Поуке из пољопривреде, а предавао их је агроном Родољуб Миловановић. ОТО је предавао Александар Ставрић, ликовно Олгица, Вера Стокић и Живослава Радисављевић. За потребе школе, почетком шездесетих година, бисту Вука

С. Караxића, веома вешто направио је столар Слободан Симић „Колар“.

 

ШКОЛЕ У СРЕЗУ МЛАВСКОМ ДО 1972. ГОДИНЕ И ШКОЛСКА ТАКМИЧЕЊА

Почетком шездесетих и до краја седамдесетих много више се придавао значај школским такмичењима и културном и спортском животу. Она су утицала на откривање талената у разним врстама спорта, па су се многи ученици касније успешно бавили тим спортовима.

Основној школи Каменово, као матичној школи, припадало је Трновче и за веома кратак период Забрђе, Лопушник и Панково.

Реогранизацијом школства, фузијом многих школа на територији општине Петровац 1972. године Каменово има осмогодишњу школу, али као истурено одељење О.Ш. „Професор Бранислав Пауновић“ Рашанац.

ШКОЛСКА ТАКМИЧЕЊА

Такмичења су се састојала у спортским играма и атлетици или слету

-вежбама за 25. мај - „Дан младости“. Прави бој Каменовци су водили са Петровчанима. Иако много јача, школа из Петровца више пута је била побеђивана. То је било право ривалство и празник спорта.

Осневне школе из Лазнице и Каменова су се братимиле. Одржана је заједничка приредба и прослава у оба села, и на томе се завршило.

Ако би се анализирали најбољи школски резултати у спортском такмичењу, ипак су то они оз половине шездесетих.

Један од података веома вредних је из 1964. године: екипа О.Ш. „Вук Караxић“ освојила је прво место међу свим школама Млавског краја. Млађа Алексић чува фотографију из тог времена, а на њој су: Петровић Слободан, Сарић Љубиша и други. Овде је веома важно напоменути рукометно првенство основних школа женских екипа са дуплим бод системом. Од свих 12 тадашњих школа, Каменово је 1964. године освојило прво место.

ТРКЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ПЕТРОВЦА

Баш као и многе друге трке или „Партизански спомен марш“, одржаване су уз учешће школске омладине. 1964. и наредне године наставник физичког васпитања Коста Поповић водио је више такмичара, међутим, важно је поменути женску екипу која је учествовала у трчању на 3.000 метара, тачније од Каменова до Петровца, коју су сачињавале: Верица Петровић „Ћућина“, Драга Мишић, Лола Животић, Радмила Станковић „Чубикина“ и Мира Живановић „Пантина“. Екипа је две године за редом освајала прво место. На сва остала такмичења у околне школе децу су родитељи возили коњским запрегама, или су у оближња места долазили и враћали се пешице.

 

ЋАЧКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ О Т О -а

Учествовали су ученици 7. и 8. разреда. Припремали су их и водили на такмичење Периша и Јоца, наставници. Тада, крајем педесетих, при школи веома активне су биле следеће секције: радиоаматерска, фотоаматерска и роботисти. Као податак појављује се такмичење 1959. године на Сајмишту у Београду, где су ученици каменовске школе учествовали у такмичењу горе поменутих секција. О том времену прича Милош Милојковић: „То је било републичко такмичење у моделарству. Неки од наших су били на Сајмишту, а ја сам био у Панчеву. Тамо сам са својим роботом освојио прво место и квалификовао се да исте године у мају месецу заступам Србију у Загребу на савезном такмичењу. Тамо сам са својим роботом такође освојио прво место у Југославији. Сећам се да сам се кући из Загреба вратио баш на своју славу Ђурђевдан...“ На питање да ли је могуће да је још у то време успео да направи робота, Милош је одговорио: „Сигурно без помоћи наставника Јоце и Перише Јовановића то никада не бих могао.“

Тада су деца из Трновча такође представљала школу Каменово. Из села су били: Љубина Станковић, Љубинка „Трлашева“, Станковић Станиша - Цане и други.

Директора Перишу Јовановића заменио је једно полугодиште учитељ Микаило Мика Милосављевић. Потсетимо се, тада се у школи одвијала кабинетска настава.

Учитељ Драгиша Јовановић данас прича: „Школа је трактор добила од среске управе, преко пољопривредне задруге „Борац“. Што се тиче дотација, оне су текле овако: два дела средстава давала је република, један срез Петровац и пола школа. Школу у добровољном раду и средствима заступало је село“. На сличан начин требао је да се изгради започети сеоски водовод. Канали за цеви били су ископани све до места Вража бара. Водовод је требао да води од извора на Калини, у парцели Живана Веселиновог.

„Средства је дао УНИЦЕФ“ - говори учитељ Драгиша - „и она су стигла код Службе СДК у Пожаревац. Међутим, Мика Жути није смео да настави са изградњом водовода. Зашто - ни данас није познато“.

Равно после 34 године од Перишиног одласка, околна села су повелаакцију довођења воде са Треста. Овим планом обухваћен је један део Каменова. Инвестиције су огромне, тако да ово остаје отворен проблем и питање да ли ће се акција спровести и вода потећи у Каменову.

Припајање каменовске школе рашаначкој изгласано је на некој од општинских седница Скупштине. Делегати из села тада су били Никола Савић и Стевица Стевановић. Учитељ Драгиша Јовановић ми је казивао како му је Никола Кола Савић говорио да је био надгласан. (Види опширније поглавље Школа.)

Многе Каменовце, тадашње ученике огледне школе, данас тишти сазнање и поређење ондашње и садашње школе, као и Перишине далекосежне идеје и потези на унапређењу животне средине и подизању личног стандарда. За крај, подсетићемо читаоце да је Периша хтео да изгради фабрику металних производа типа „шибичне производње“: игле, шпенадле, зихернадле, дрикери и рајснадле. Станови за особље су започети; ту се стало, крај знате, док већину набројаних производа и данс увозимо из иностранства.

МАМУТОВ ЗУБ

Учитељ Драгиша Јовановић, шездесетих година, држећи наставу из историје својим ђацима основцима, изводио их је у школски ходник. Онако мали и ситни, гледали су у зидне витрине, које су биле свуда по школском ходнику. У једној је добри уча издвојио велики зуб и рекао: „Децо, ово је зуб од мамута или неке друге праисторијске животиње, које су живеле у овим крајевима, а пронађен је у атару Каменова...“

Ових дана је аутор потражио тај зуб у школској збирци. Многима у данашњој школи је овај податак непознат. Међутим, многе генерације некадашњих ђака потврђују поменути податак, чак штавише тврде да је био тежине до 3 кг и да је пронађен у Гају.

„Тачно је све то, било је ту више предмета, сећам се да је био и део једног већег рога, величине до 80 цм“ - присећа се учитељ Драгиша Јовановић.