Код садашње школе на потоку Грабовцу нико не памти тачно када је зидан. Међутим, запамћено је да су у исто време исти мајстори зидали и две најстарије куће. Садашњу Радише Петровића „Мазе“ и Милића Радосављевића, резервног официра и председника села. „Партизанчетова“ баба Ката причала је за своју кућу да је зидана у периоду 1885-1890. и да су исти зидали неки Врцани. Такође остало је у сећању да су исти кували одмах ту поред моста необични „ћеремиxијски пасуљ“ у земљаном грнету. Један од зидара био је задужен да по цели дан ту око потока и будућег моста хвата змије за реп, пошто их је прво вешто штапом за врат убијао и за реп спуштао у врелу воду одвајајући тако, одмах, кожицу и костур. Војин Стојићевић оставио је праунуку у аманет причу, како је главни палир лично прегледао и сваку циглу квасио у бурету са водом. Подизао у вис и нешто само њему знано добро гледао. Лоше је одвајао на страну, а добре додавао помоћницима да их уграђују. Чињеница стоји да је мост заиста добро грађен, чак је одличног квалитета, стручно направљен, одолева времену и терету без иједне поправке. На њему су 1944. године Немцима постављене барикаде, које су они тенковима као од шале разрушили, а Каменовцима поручили, преко тумача, „да се држе добро само ако се врате“. За исти мост везане су многе приче и на њему као месту окупљања многи говори. Легенду коју ми је испричао (умро новембра 1997.) 97-годишњи Драга Гилин Миладиновић, слепи старац, каже да су остала два зидана моста. Мост код Геxине куће (садашњег Црвеног потока) и Кнежичког потока код Љубише шнајдера куће, направио је извесни сиротан дечкић, који је случајно пронашао много дуката, прозвали су га „Дукатић“. А пошто је постао неко и нешто, желео је свом крају да се реваншира. Народ гфа је у знак захвалности тако прозвао. У поглављу занати - каменоресци поменуо сам одакле се користио камен. Исти каменовски пешчаник помиње и Каниц. У својим „путешествима“ по Србији стр. 223, Лајпциг, 1904. он помиње нови мост у Старчеву.
Без обзира на све то, мост је прављен у време радикала. И данас кружи прича да је на њему лично више пута био присутан сам Никола Пашић, по струци грађевинар, човек који је имао јако упориште своје политике у селу.( Види пашићеве радикале)
Син Милића Радосављевића, деда Жива радосављевић „Ламашина“, човек који је дубоко зашао у девету деценију, тврди: „Јесте, моју и „Партизанчетову“ кућу зидали су исти мајстори, када не памтим, отац ми је причао да су то били неки „Бугараши“. Секли су прво циглу и пекли на црквишту, па зидали касније дуплим зидом и покрили црепом“.
