СТАРА НАСЕЉА
„... Да ли је кастел ипак припадао станици Iovis Pago, коју Тab. Peut. ставља на 12, а Итин Хиер. на 10 миља од Муниципијума (данашње Калиште, прим. А.Ж.) и да ли је она стајала на месту севернијих рушевина код каменова на Млави, што би било у потпуном складу с горњим удаљеностима, то питање остаје отворено...“! (Ф. Каниц, стр. 228 поменуто дело). Каниц помиње тврђаву, сигурно из доба Римске империје, међутим за данашње историчаре и археологе такође ово остаје непознаница и отворено питање, јер Каниц је исту поменуо узгред, пишући о Великом лаолу и Бусуру. Међутим као прво не зна се на ком је месту био кад је ово записао, ако је из Петровца или лаола онда северна страна не може прецизно да се утврди о коме се топониму-потесу ради, а ако је исто писао силазећи путем из Панкова, онда је то потес изнад Рата и Бучине, преко потока, од данашњег салаша Бране Ранковића-“Мирије“, а на месту где је данас салаш Јове „Шуреса“ Милића, тамо се приликом орања проналази много цигала, црепова и кровног шута. У непосредној близини, преко пута који даље води за Ружицу, испод Беглука су и сами стари Цигићки салаши, старо насеље Грабово.
Ових дана аутор је случајно у разговору са Перицом Драгомировићем, некада узорним пољопривредним произвођачем из села, а данас успешним предузетником, сазнао да је исти пре десетак година, орући на месту изнад Трске и старог рудника у њиви Милосављевић Милована из Рановца, коју је купио од Дамњановић Ивана у потесу К.О. Каменово, плуговима закачио у дужини од 80 метара темеље непознатог града, који је ишао у полукруг. Исти је више пута добивао савете од власника да не спушта плугове дубље, и да не оре близу одређеног места јер ће наићи на камење. Перица такође изричито тврди да је његов деда Драгомир Петровић шездесетих година орао воловима исту њиву и плуговима закачио и скинуо камени поклопац од извесног гроба, саркофага. Исти сада служи за појење стоке-корито, појило у Рановцу код Милована Милосављевића. Поред свега, изоравали су цигле и опеке, међутим детаљних истраживања и ископавања није било осим овог случајног налаза, који је захватао простор неколико њива у кругу и до 500 метара.
Поменуто место заиста се налази на узвишењу испод саме данашње рановачке Карауле, а изнад самог рудника Трска, испод самог Влашког друма. Једно је сигурно, оба поменута места, а за које није имало времена потпуније да се истраже (јер књига је већ ушла у штампу кад је аутор сазнао и обишао иста места. А.Ж.) да су била на веома стратешком месту са којег су контролисане важне долине и путеви. О калини и Црквишту, стручњаци су рекли своје, међутим за ова два места сигурно да ће неко некад од млађих вршити истраживање (аутор је исто забележио као путоказ млађима за детаљнија и будућа истраживања).
Деда Милосав Петровић 1912. годиште, наводио ми је податак да је одмах после Другог светског рата много вађено камена „пешчаника“ у Падинама (потеси око Калине), а који је коришћен за изградњу кућа-темеља. Том приликом налажени су веома очувани скелети и поједини делови костију, као и предмети који су припадали умрлом. Све то наводи да је ту било римско гробље смештено 300 метара источно од Калине. По причању, то су биле веома велике наруквице („гривне“) „које су све биле плаве - оксидисале“. У причи са колена на колено пренело се до данашњих дана да је ту Јелинско гробље. Као и то да су исти били јако високи и да су се исти клели: „...тако ми мог саплетенија...“ јер при паду су се увек повређивали.
Такође ми је тврдио Живота Милосављевић, чије је имање у близини Калине, да је и он приликом вађења камена наилазио на људске кости. Као и то да се једном једва он и син Србислав спасли од одрона. Живадин-Жика Станковић „Ресимкин“ изорао је у Смокви - Мачков камен -после рата, неколико већих цигала (римских) и више парица-новчића. Тада је открио гробницу, коју из сујеверја није желео да откопа, већ је исту поново прекрио земљом (исто ми је говорио његов син Станиша).
Много је и других примера где су дивљи археолози, пирати или копачи закопаног блага, вођени причама, легендама и некаквим мапама прекопавали сав крај око црквице. Народно веровање казује да се само на трећи дан на Богојављење може наћи благо, тада се види у поноћ како гори - сија из земље (?). Вероватно овим вођени, њима само знаним оријентирима, прекопавали су по целом каменовском атару, свуда где су постојале и најмање сумње о неком ранијем животу. Занимљиво је следеће да је пре две и по деценије при орању плугом и воловима Микајло Боркин Ракић ископао баш поред Калине, неку статуу. Не знајући шта је по среди, исту је продао неком путујућем трговцу, откупљивачу старог гвожђа. Много касније у село је „стигла“ прича како се исти откупљивач хвалио да је статуа била „јако скупоцена и да је на њој зарадио добре паре“ (исту причу испричао ми је син Драгиша и унук Миле Ракић).
Једно је сигурно: Калина је значајно место, које по црквици носи име и слави светог Калиника (монаха и дипломату из почетка 14. века са двора краља Милутина, види опширније Енциклопедија, Ст. Станојевић, свеска бр. 10, стр. 223, 1926. год.) или по Праисторији, као и по римским остацима и близине Виа милитариса. Каниц тврди да је поменута тврђава у каменову била веома важна повезујући тако: Виминацијум - Костолац, Муниципијум - Калиште, Иовис Пагус - Каменово са тврђавом у Великом Лаолу и даље са самим Бусурским кастелом (види Каница, исто дело).
Што се тиче потеса и топонима Мачков камен, он се протеже од данашње фарме свиња - Петровац уз Црвени-Кнежички поток, преко Стевине Смокве до Белорепских браника и даље до Вељкованских доњих њива, где се такође налазе делови опека и керамике.
Падине је коса која се протеже у дужини од 2 км, а почиње од Костићевих винограда, преко калине, Мачковог камена и Смокве до Трскиног потока, о којима ће тек наука рећи своје.
