Не само што су пајићи, Вељковци и Мишићи најстарије породице у селу, водио је разговор са старијим жудима крајем 19. века (Љубомир Јовановић у „Млава“ антрополошком проучавању, књига ИИ, издата у Београду 1903. године, стр. 359-364) утврдио је да су оне староседеоци и да су исте основале село. За место Трновче причао је старац од 100 година, Степан Војиновић: „Село није било на овом месту, него у селишту Црквишту, заједно са Каменовом. Тамо је био неки Станоје Мустађило, који је ту на селиште дошао са Косова, заједно са Каменовчанима, те су основали село. То је било нема ваљда 300 година. Али кад их Турци одавде растераше и порушише цркву, ови се разбегну. Станоје утекне на ово место, а сви остали отидну код Ћелија у каменово.“
Исти аутор у истој књизи тврди да је после насељавања, које је било у две етапе (види поглавље Фамилије у Каменову) село расло више прираштајем него досељавањем, што је у сваком случају тачно. Аутору ових редова нико од старијих људи у вођеним разговорима није исто негирао, већ потврдио. Дакле, насељавања за последњих 150 година и одласка из Каменова било је веома мало.
Поред осталог Љубомир Јовановић наводи и: „У Мидарској мали има темеља и (тегула) тугала и нађе се и по која парица...“ Нажалост, наводи „тугле“ значе тегуле, присуство Римљана, аутор ових редова није могао данас утврдити где је, исто као ни стручњаци Народног музеја у Пожаревцу (које је доводио аутор).
Веома је занимљив податак о старим гробљима. За Јелинско је утврђено да је било у Трскином потоку, али зато „старо гробље каменовско и трновачко налази се и сада у средини села каменова. Ново каменовско гробље је испод села, поред друма“. (Исти аутор, исто дело)
„То гробље је било у Шеницком брду, ка потоку окренуто“, тврдио ми је Александар Ивановић-Аца Ванча, коме су старији причали да су на поменутом месту налазили мале камене плоче и људске кости, а њему говорили његови старији.
