Калина вода, лековити извор, који је удаљен од центра села 1,5 км југоисточно. Постоји веровање да лечи од „очију“. Старије жене излазе младом недељом на њега, као и млађи. На поменутом месту је мала зидана црквица која окупља неколико фамилија и славе Благу Марију и светог Калиника. Пре тога била је дрвена црквица. Око извора а и на околним њивама и данас се могу пронаћи, приликом орања, много кровног шута, цигала и другог. Наставник Никола Крстић који се после ослобођења бавио аматерски археолошким ископинама у својим белешкама сматра: „...да је име Кална настало од речи Кала-Калина ’Градина’“ . Док археолог Драган Јацановић сматра да је то биљка слична Лигуструму или како народ зове ’Сибовини’, док Калеа на латинском значи утврђење-тврђава.
Поменути стручњаци Народног музеја из Пожаревца такође су се изјаснили за предмете пронађене око Калине у некадашњој њиви Бране Милорадовића и Синише Петровића... „На поменутом локалитету, на природним терасама постоје остаци архитектуре, коју орањем изоравају мештани а коју претежно чини кровни шут (тегуле и имбрекси) на површини спорадично се могу наћи фрагменти посуда из ИВ века...“ тврди археолог Драган Спасић. Конфигурација терена упућује на стамбени део објеката веома могуће вила. Веома је могуће да је на Калини или у близини било римско утврђење Иовис Пагус које је штитило веома важне путеве који су водили долином Млаве, Виа милитарис или пут који је водио поред Калине уз „Трскин поток“ и излазио на рановачке „Беле Воде“ а одатле преко Стануловца до крста и силазио у кучајну где су били богати рудници.
Од путописаца, Каниц је нешто више поменуо рушевине у Каменову и који је једини сматрао у то време (крајем 19. века) римским, покушавајући да реши ову непознаницу која, нажалост, ни до данашњих дана није потпуно решена. (Види Каниц стр. 228. Србија, земља и становништво, Лајпциг, 1904.)
