Помињу се као новије радње, а као најстарија почела је са радом одмах после Другог светског рата на реци Млави воденица која је изграђена још 1906. године. Одмах по ослобођењу монтирана је турбинакоја је производила струју за воденицу и покретала стругару за резање разне грађе. На стругари су највише радили: Илија Јовановић „Јездимиров“ и Милош Милановић Славнин, те чича Ђока Живојинов - Ђорђе Милановић. Стругара је престала са радом почетком шездесетих година , а воденица је радила до 1970. године. А онда „чекетала, па престала“, као у оној народној, јер у селу је прорадио модернији млин код Неше Ивановића и Шандора из Петровца. А и по кућама почели су се куповати млинови чекићари на струју.
После тога држао је стругару Мика Војинов Михајло Стојићевић. Данас стругару држи Љубиша Милојевић „Зрика“.
ВОДЕНИЦА
На реци Млави направљена је, уз много мука и проливеног зноја, још 1902. године. Те године је добијена документација и дозвола од центра Бановине у Нишу. Правила су је на 72 ара земље шест ортака: Жика Живојиновић и Ђорђе Милановић, Ђорђевић Мирослав Јоца, Милош Милановић Славнин, Жика Благојевић и Кола Бабић (Рајковић Никола). Тиса Марков (Милојевић Властимир и Илија Јездимировић Јовановић.
После Другог светског рата, краће време воденица је била у саставу сељачке радне задруге. Није тајна интервенцијом некадашњих илегалаца, који су се за време Другог светског рата сакривали у Дробежу, протекцијом из Београда враћена је поменутим ортацима. Ђорђе Милановић, воденичар „Чича“, многе је „конце вукао из сенке“, био је веома загонетна личност, са доста пријатеља и на једној и другој страни (види Партизанска база у Дробежу и Хватање четничког благајника Панте Јововића).
Што се тиче рада воденице, сви ортаци су се по редоследу смењивали. Река је била јако чиста, са пуно врста риба. Живот који се одвијао око воденице, јаза, плаже на Млави, упамћен је као јако леп и занимљив. Многи мештани се још са сетом сећају тих давно прошлих и лепих дана. Тада се хватала и пекла риба на жару са пројом или качамаком, а као обавезно, салата од парадајза и прази лука. Дужином реке, обалама, са обе стране, биле су баште („баче“) са поврћем и „зеленишем“, бунарима и ђермовима. Мада се заливало кофом из реке кроз аду, која је најчешће била уоквирена разним цвећем: шебојем, каравијом, босиоком, латином, лепим човеком и обавезно шушкавац.
Поред воденице, башти, јаза и плаже ту је био и извиђачки дом. Почетком педесетих почело је велико летовање школске омладине из Војводине. Место окупљања било је на Млави и за старо и младо.
Воденицу су прво започели: Милан Нисин Станисављевић (Милошу
Славином деда) и Радојко Милосављевић „Ћулума“, који је после одустао и продао своју ливаду, на којој је саграђена воденица.
Каменовски бетонски јаз такође је направљен уз дозволу нишке Бановине, нешто касније, 1933. године. Почетком педесетих година на једном краку воденичарске јаруге, одмах уз саму воденицу, монтирана је мала турбина, динама, која је производила електричну струју напона 110 волти. Она је служила за осветљење воденице, а повремено од куће из Дробежа Милош је доносио свој радио, како би пратили важне спортске или политичке догађаје и вести.
Због правних регулација, воденица 1955. године прелази на Милоша Милановића Славниног као јединог власника, због лакшег плаћања пореза, мада у пракси ништа није промењено. Остала је истим ортацима, само што је свако остављао свој део за порез.
Млео се кукуруз, овас, јечам, раж, ређе пшеница. Као најбољег мајстора за откивање воденичних камена помиње се Станимир „Пућан“ Стојановић, мале „Маце“ свекар. Плаћени сајбија (воденичар) који је водио ред и узимао ушур, био је из Дробежа Тила „Маза“ Берјановић, као и Жике „Ћуле“ отац - Живојин Миленковић и поменути Станимир „Пућан“.
Јаз је одавно пробијен, не познају се ни уставе, река је пробила друго корито, а воденица ове, 1997. године, у лето - срушила се.
ВЕЉКОВАНСКА ВОДЕНИЦА
Такође са много ортака била је на месту где се атаришу два села: Кнежица и Каменово и варош Петровац, нешто даље. Била је то тромеђа, на месту где се данас улива Кожарски поток у Млаву, поред саме њиве Драгутина Илића „Тече“ из Кнежице, која је раније припадала Вељкованима, Животи Николићу. Осим ортака из Кнежице као трећи помињу се и Кршићи из Каменова. Свако од ортака имао је своје камење, тако да су истовремено могли млети. Било је на њој 8 витлова и толико камена. По подели само 1,5 камена припадала је Кнежичанима Воји и Блажи „Гоги“, Павлу, Милану, Мити (сва тројица Славкови), Јови, Младену, Гмитру и Илији „Жажинском“. Вељковани су имали 3,5 камена, а Кршићи 3 камена.
Остало је запамћено када би јаз попустио и вода пробила, ту је био момчић Живота, који се одмах с пролећа па све до јесени гњурао и зачепљивао рупе клобуцима од траве, које би неко од ортака припремао на обали.
Ову воденицу на Млави спалише Немци заједно са лисником, који је био припремљен за стада оваца, с јесени 1941. године, јер су мислили да се ту крију и хране партизани из Кнежице. Њихови ортаци и потомци из оба села никада је више не обновише, само оста понека прича која подсећа на та времена.
(Аутор ове хронике, пошто је из фамилије Вељкована, још 26. 01. 1987. године, објавио је следећи прилог на Радију Београд 1. програм у емисији „Драговање“.)
