Виа милитарис, римски пут који се протезао долином Млаве (један крак, а други водио Сопотском косом, чији се делови и данас могу видети у селима: Тићевац преко „Катуништа“ (Александровац Жабарски) и излазио на Полатну изнад Ореовице, а друга траса подно косе поред Вел. Поповца, каменова, панкова, Забрђа, Панарије и даље се спајала код Бусурског кастела). Исти пут био је прав, а ишао из Београда за Маргум, Виминацијум, Муниципијум, Јовис Пагус (Каменово), Валико Лаоле и даље за Равно (Ћуприју) и Константино поље.
Поред пута су биле мање посуде и утврђења која су имала за циљ чување пута, таква станица сигурно да је била у атару каменова, што потврђују и сами остаци из римског периода. Како су Виа милитарис користили Римљани, тако су га користили Мађари, Бугари (под чијом влашћу је овај крај био касније), користили су га и Крсташи. Многе војске су њиме ходиле и оштриле копља и мачеве за своје битке и бојеве. Тим путем кретао се и Фридрих Барбароса. Исти пут је коришћен и у време Српске средњовековне државе. Досадашња моја истраживања показују да су неки делови пута напуштени и да се мање користе тек почетком 16. века, у време турске окупације. Међутим, од почетка 15. века добијали су на значају друга два путна правца која су водила за Горњачку клисуру и овај део Хомоља; то је пут од Рановца до Ждрела, односно од Смољинца, који је једном трасом водио у долину Млаве и Стига. Као други сигурно је пут од Лучице за данашњи Свилајнац.
Крајем 18. века и Аустрија је као вековни интерес показала за овај део Балкана, који су насељавали Срби. Такав интерес посебно је био изражен после закључивања познатог Пожаревачког мира 1718. године. Тако је њихова држава слала своје људе у циљу прикупљања података сваке врсте. Међу њима су били и висококвалификовани стручњаци, који су по повратку са својих путовања подносили надлежнима исцрпне извештаје. Један од таквих (што би наш народ рекао шпијуна) био је и Франц Ксавер Покорни, иначе официр, који је свој „посао“ имао да обави у Источној Србији. Па и обавио је: његов извештај налази се данас у Бечком архиву, а о њему је још 1936. године писао др. Душан Пантелић у Гласу Српске Краљевске Академије наука CL III, а за нас превела Цита Пауновић у „Браничеву“ од 1971. стр. 302. у коме се за млавски крај и каменово каже:
„Даље води пут (од Црљенца) један и по сат до села Каменова, прво поред Млаве, кроз високу шуму, која има блатњаво тло, а затим преко поља и ливаде. Село Каменово се састоји од 40 хришћанских кућа, а изнад села на Млави изграђена је једна дрвена црква. Ово село налази се са друге стране Млаве, која се прелази без моста, али колски пут остаје са ове стране. Од овога села води колски пут 1 сат десно преко поља и ливада до дрвеног моста, широког 8 стопа и 5 стопа дугог, који је направљен преко поточића који тече од села Свине (Петровац на Млави). Од овог моста иде уназад десно један добар колски пут, који прелази преко два поточића
са пешчаним дном без мостова, а на треће је направљен добар дрвени мост и даље се спаја са пожаревачком цестом код потока Брезје...“ (Мисли на поток од Панарије и речице Бусур, прим. А.Ж.)
