ПРВА МУЗИКА У КАМЕНОВУ

Прва музика у селу помиње се још од 1880. године. Тада су свирали: Лука Милошевић - (сеоски ковач) на ћеманету (Побрин деда) уједно и шеф оркестра, затим синовац Стеван Радојичић и стриц Гаја Радојичић. Стеван на кланету (садашња кућа Бранка Цаке), а Гаја на тобошу. Живео је до 1934. и доживео стоту. Касније се јављају и други инструменти који постају популарни у селу: фрула и хармоника.

Међутим, памти се до дана данашњега свадба Станке (мајка Милутина без руке), када се музици није баш придавала нека важност. Заправо, музика је свирала под надницу и без хране. Храна код куће. Ту је мајстор Лука направио преседан. Када је требало да се крене за младу, он је рекао: „Добро, газда, идемо ми на ручак.“ Уследиле су молбе и преклињања газде: „Па где ћеш сада, мајстор Луко? Људи, свадба је, има шта да се једе“. И од тога дана музици је скочио углед.

На постављено питање професору етномузикологу Љубинку Миљковићу из РТС Београд, који је истраживао музику Србије и овог дела Хомоља, Млаве па и Каменова, у којим крајевима се горе поменути музички инструменти највише користе? Аутор ових редова нагласио му је такође да је Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији“ изнео претпоставку како је могуће да је већина овог народа дошла и подиче из Левачког краја. Љубинко Миљковић је одговорио:

„По играма које се играју у Каменову, врло је могуће, али не мора да значи. Међутим, сигурно је да се кланет и тобош користе у западној Србији око Драгачева, Чачка, а највише у Санxаку“.

ИГРАНКЕ

Почињале су одмах иза поднева, после ручка, и завршавале се оног тренутка када би сунце залазило за брег. Одлазило се и враћало у групама. Ако би то била свадба или крштење, гости (званице) би се повукли у просторије или под трем и уз светлост свећа или лампи остајало би се уз обилну трпезу „совру“ до сванућа.

На игранкама се играло : „Рузмарин“ - и то на посебан начин, затим „Бећарац“ - многи ће се питати одакле он у овом делу Хомоља. Једноставно, пренео се преко Дунава, јер многи надничари су га тамо видели и играли за време своје печалбе. Коло би се играло само уз музику, и то у пару, мушки и женски. У почетку се обавезно држало за канице - појас, да би се много касније играло подлакћено под руку, и много касније почело да се држи за руке. Засигурно најстарије коло у Каменову које се играло је „Поломка“ (тврдили су ми Милосав Петровић и Никола Кола Савић). Такође, сматрало се увредом да жена одбије да игра на весељу, а камоли девојка до момка на игранци.

Из извештаја школског надзорника за срез Млавски 1922. године, види се да је напредни учитељ Ђорђе Божиновић, који је школске 1921/

22. године основао Певачку дружину (Перуничић, стр. 385). Нажалост, живих учесника и потпунијих података о овоме немамо. Много касније је основан Црквени хор. Међутим, све што се певало, то је било појединачно или у оквиру оркестра који се везује за име Тихомира Дамљановића, хармоникаша, за кога се знало и много, много шире. Играло се у три корака и у шест, а као специфично за Каменово, поред горе поменутог, играло се и изводило:

1 Пожаревачко - кокоњешће
2 Ситница - коло налево
3 Мајданка коло
4 Жупљанка коло
5 Мито митанче
6 Заврзлама
7 Шабачко звонце
8 Моравац
9 Врањанка
10 Краљице Драге клоло (касније названо Радничко)

Играле су се и многе друге игре. Понекад се у колу играло са штапом (коловођа или кец); обавезан декор био је цвет за шешир, шубару, а жене за јелек. Углавном је то било мушкатло или царево око. Такође се играло уз песме које су донели стари ратници Солунци. Незаобилазна је била „Тамо далек, од мора“. И касније „Лепа Миро, због тебе сам дезертиро“. Тихомир је у селу свирао у тандему са Димитријем Циганчићем у тобош или Драгом Тининим, а касније и са другима. Сигурно је за на страну имао комплетнији састав који је чинио Жикица Огњановић, хармоникаш из Жагубице (Милатовац) и Марко Алексе Ђурића из Петровца, који је својом фрулом свирао и пратио неме филмове пре Другог светског рата у Београду.

Много су се певале и компоновале песме специфичне за Каменово и Каменовце, а уз звуке Тихомирове „Лубихове“ - ЧССР хармонике.

 

Тихомир је рођен 1914. године и учио занат и хармонику код мајстора Љубе Стокића, хармоникаша из Петровца.

Тихомир је био веома способан писац и композитор. Једна од најпопуларнијих песама била је „Убићу те, мангупе“ (многе песме отпевао ми је Тихомиров синовац Славољуб Дамљановић-Чила):

„Убићу те, мангупе, ко у шуми зеца,
хај, хај, мангупе, ко у шуми зеца,
што гостираш, мангупе, целе ноћи кеца,
хај, хај, мангупе, ко у шуми зеца.

 

Твоју слику, мангупе, ставићу на груди,
нек се знаде, мангупе, да ја тебе љубим,
хај, хај, мангупе, да ја тебе љубим.“

 

као и ову:

„Ја сам Јовицу звала у кућу,
да ми чисти обућу.

 

Није Јовица обућу чистио
већ је мене љубио.

 

Ја сам Јовицу шарала, варала,
шећер њему давала.

 

Није Јовица шећер појео
већ је мене љубио.“

 

У нешто измењеној форми ову песму пева Гордана Стојићевић

Поред Тихомира хармонику је свирао и Радомир Бранковић, популарнији као Раде Дробежан. Он је дуго свирао са Љупчетом Радосављевићем из Великог Поповца. Заиста су били после Тихомира велики мајстори свог времена. Податак казује да су њих двојица могли истовремено да свирају на једној хармоници. Један би терцирао, а други восио прим.

Властимир Милојевић је често уживао са Стевом Митиним -

Стојимировићем. Њихова најдража песма била је: „И последњи град се руши, само оста једна стена,

исто тако кад ја умрем,
остаће вам успомена.

 

Кад ми драга на гроб дође
и пролије сузу врелу,
место мене загрлиће
ту крстачу иструлелу.

 

Кад погледам с оног света
како драга с другим шета,
мој гроб кити,
тежа ће ми земља бити...“

 

Влада ми је ову песму казивао непосредно пред смрт.

Поред ових песама, између два светска рата певале су се у селу и играле следеће:

1 „Зрачак вири кроз гранчице“
2 „Мајка Мару преко плота звала“
3 „Сунце жеже, запара је љута“
4 „У шљивику скупила се дружба стара“
5 „Кад сиђем у стару воденицу“ (ову је такође компоновао и свирао Тихомир)
6 „Мој коњићу“
7 „Певај Босно, па се развесели“
8 „Девојчице мала“
9 „Зри, зри, тамљаника зри“

Интересанстно је да су тадашњи момци (или ожењени људи) имали „своју песму“, са којом су се посебно веселили.

Напоменућу још једном игранке. Одржавале би се светком за видело, углавном у школи или у Порти код Цркве, затим у време литија, под записом или на преславама, пољских заветина, по којима је Каменово у то време био сигурно први у Србији. Није изостајала ни кафана чубе Добриног. Да је музика била и остала у породици Дамљановић, о том времену говори Радомир Раћа Дамљановић: „Музиком се бавим још од 12. године. Она ми је стално свирала на чело још док сам био дете. Највише сам волео да запевам и засвирам на хармоници: „Ој, девојко, ашик душо“, „Мој чардаче“, „Што град Смедерево“... Много сам волео да се дружим са покојним Драгитом Станковићем-“Чубиком“, који је био одличан друг, а још бољи певач. Ја сам уживао док је певао „С оне стране барице“.

 Ако би бирали, по Раћи, певаче који су још обележили период од 1950. до 1970. године, то би сигурно били: Љубиша Савић, Милија Мишић, Илија Јовановић (од старијих), а од млађих Жикица Милосављевић, Добрила Биба Ивановић, Мирослав Живадиновић „Боксер“, Добрица Станковић „Чубрика“.

Поред горе поменутих музичара у веома лепој успомени остао је Трновчанин Радомир Лукић Ћивра, који је учио „занат“ код Раде Дробежана, а много је волео да свира у тандему са Миланом Савићем -Лашиним. Радомир Лукић је пратио прве „Сусрете села“, културну манифестацију, која ће касније прерасти у републичку.

Милан Лешин је донео много нових песама из рата из Босне и јако добро их је певао. Био је добар друг, а заједно су певали и свирали: „Чувам овце у ливади сама“, „Чувам овце крај зелене јове“, ратне песме „Збогом остај бункеру на Дрини“, „Бања Луко ватром изгорела“, „У Босни гроб до гроба“...

Од кола, углавном су свирали: Радојкино старо коло, Савино коло, Параћинку, Циганчицу, Чарламу...

Као омижену песму коју је Милан свирао, а ја сам га пратио, била је са пуно осећаја, а певала се као обавезно на свим светковинама, свечаностима, државним празницима. Била је то „Босно моја, похарана“, и што је најважније, била је јако добро прихваћена и од старијих и млађих у селу.

Када говоримо уопште о народној песми која се певала непосредно пред Други светски рат, а коју је зуб времена већ одавно избрисао и потиснуо из сећања многих саговорника, биле су ту песме које су се рецитовале (декламовале) и које су биле шаљиве - „Удала се чума за вампира“, или оне озбиљније које су певане босанским стилом и верзијом „Пшеничице, ситно сјеме“ и „Ај драги, жељо жива“ незаобилазне су и прави су драгуљи у ниски бисера.

У сећању је остала и енглеска игра која је играна још 1939. у кафани Љубе Добриног Станковића - Паленглај, која подсећа на модерне окретне европске игре, са 5 мушких и 5 женских играча. Играло би се 5 корака напред, 5 корака уназад. Других окретних игара није било, осим кола и народне песме.

Поред горе поменутих музичара било је и других који су свирали јако добро. Један од њих је фрулаш Јовица Миладиновић - Јова поштар, чији су тонски записи отишли поменутом професору РТС за етно-музику Србије.

Био бих неправедан ако не споменем људе мање познате и музичаре: Богосав Станојевић - Бола Нунин, Сретен Ранковић - Среја Ранков (Брани Димитријевом деда), Јовић Светомир, Раде Борикином отац, Добривоје Јовановић (свирао у двојнице и његов брат Драга, што је отишао у кућу у Вел. Поповац), Љуба Чила - Дамљановић Славољуб, Драгослав Миљковић „Госа Црвењак“ био је један од бољих музичара (као војник свирао је уживо на радио Титограду).

Познати хармоникаши су били: Мита Владин Милосављевић, Боривоје Савић, Драга Илић - Гунетов, Милан Савић - Лешин, Јова Гилин Миладиновић, Ратко и Раница Милојковић (о њима нешто више на крају).

За обавештавање у селу се користио тобош. Познати тобошари били су: Анђелко Милорадовић - Ђека, Прока Максимовић „Мачка“, Стока Биров. За музику: Димитрије и Драга Стевић.

Најпознатији свирачи на контрабасу били су Брана Богосављевић

-Калопер и Душко Станојевић (за своје друштво). Виолинисити су били: Душан Миладиновић (Бране Ситином стриц), Мика Радисављевић и Иван Дамжановић.

Када смо код музичких инструмената, има примера да су се користиле и гајде које је сам направио и на жима свирао Чеда Миладинов Вујичић, као и карабе, свира у њих Милић Милисав који је по њима добио надимак „Карабаш“. То је онај део гајди на којем се изводи мелодија, цев са рупицама. Гајде или карабе (то су два имена за један инструмент, само што назив „карабе“ користе Власи, којих има у околини. По први пут се такође гусле помињу у Дробежу, које је сам направио и на њима свирао Давид Новаковић.

Каменово не би било Каменово ако не би имало и своје шампионе, а то су у музици брат и сестра Раница и Ратко Милојковић, а да су то заслужили својим радом и умећем и вежбањем код чувеног Љубише Павковића, шефа великог оркестра РТС, као и потребним школама, потврђује башпрва хармоника Југославије (СФРЈ), дует Соко Бања 1989. године. Напомињу да им је први учитељ био Драгослав Живковић „Добрњац“, који их је научио првим нотама. Поменути брат и сестра сада су наставници музичке културе. Раница је основала и музичку школу коју похађа преко 20 полазника, од тога је десеторо из Каменова. Од ученика обећава добар успех и каријеру Вујишић Иван.

Поред песама које су певане и игране у колу, биле су и оне које су певане у рату. Многе од њих знамо, а и шире су познате. Међутим, има и оних других, мање познатих, које заслужују помен. Један од таквих стихотвораца, који је једну трагедију и радост више народа опевао, сигурно је био и ратни заробљеник старојугословенске војске, Игњатовић Стојан, „Мика Милевин“ из засеока Дробеж. Он је био у заробљеништву у Анте-Грабо лагер 11/А, да би се на крају нашао и у Аушвицу. Побегао је са Пољацима, придружио се Црвеној Армији и ратовао годину дана код Жукова, да би касније био у Малиновску армију. По доласку је био стражар на вршају или у сеоској милицији 1949. године (стихове није смео да ми саопшти, али су зато његове стихове знала сва Јелинска деца јурцајући Дробежом, а песму ми је саопштио Јевремовић Лаца).

ПЕСМА О БЕРЛИНУ

Браћо мила направте тишину,
да вам певам нешто о Берлину.
Кренуше се 600 авиона из града Лондона,
па гледају по мапи и тачку,
и одоше право на Немачку.

 

Кад пилоти на Берлин дођоше,
тад моторе погасише,
над Берлин се лагано спустише.

 

По Берлину бомбе побацаше,
од Берлина чуда начинише,
стаде јека немачких топова,
стаде јаук немачких синова.

 

Ој, Хитлеру, ти мучки душману,
што пороби земљу на Балкану,
Југославију узе за дванаест дана
јер је она нејака и мала.

 

Па ти крете даље на Русију,
Ал ти Стаљин стаде на капију.

 

Погледајмо са Карпата,
отворена руска врата.
Руска врата отворена,
ал германска разорена.

 

Разори их војна сила,
и Русија мајка мила,
Ојха, ојха, ха, ха.

 

За време рата и одмах по завршетку у селу је владало велико интересовање за културни живот. Многи су проводили време читајући многе књиге у новоотвореној библиотеци при Дому културе. Неки су и без тога веома успешно знали да напишу, испевају песму, говорио ми је Аца „Ванча“ Ивановић, састајали смо се и окупжали код оваца или на игранкама. Једна од њих је:

Продај Босо, то пиле Граорче,

сам да љубим то твоје девојче.

Изиђ мала, где си обећала,
иза штале, код капије мале.

 

Изашла би, луле, ал немам нануле,
напољу је роса, а јагола и боса.

 

Стани мала на опанке моје
да не каљаш беле него своје...

  

МУЗИЧКА ТАКМИЧЕЊА

Прва емисија „Село весело“ одржана је у сали Дома ЈНА у Петровцу. У мешовитом програму учествовало је више учесника из Каменова. Натупали су Љубиша Савић и Раћа Дамљановић у дуету, са песмом „Дивни Мексико“, затим Драги Станковић - „Чубика“. Поменута тројка је више пута наступала и у другим емисијама („Микрофон је ваш“, „Путујући грамофон“, а више пута су ишли на снимање у Радио Београд). Тонски снимак је емитован у оквиру поменутих емисија Радио Београда. Драги је певао изворне народне песме „Ај касно пођох гором Романијом“, снимања су била у пратњи оркестра Жарка Милановића. Раћа је изводио песму „Лов ловио момак млад“, а Љубиша „Кад ја пођох из топла амама“. О том времену говори Љубиша Савић: „1967. године Драги Станкоић(из Каменова) и ја смо певали за „Путујући грамофон“. Од мушкараца сам победио ја, на нивоу општине, а од жена - Десанка Николић из Мелнице. Самим тим стекли смо право на учешће на такмичењу у Суботици.“

Љубиша Савић заиста је био и остао велики музички таленат, само из њему познатих разлога није снимио грамофонску плочу, мада је по свим могућим критеријумима и по квалитету одскакао од тадашњих а и данашњих певача. Још као војник 1959. године у Постојни (Словенија), певао је беспрекорно „Реку без повратка“ или „Гранаду“, а у оквиру емисије Радио студија Љубљана освојио четврто место. Замислите једно сеоско дете пева „Гранаду“, и то веома успешно!

Још један занимљив податак везује се за овог успешног музичарапевача народне музике: „...купујући једном 1964. године делове за свој комби у Београду случајно сам прочитао оглас за аудицију. Аудиција се одржавала на Коларцу. Отишао сам, отпевао и квалификовао се за сутрадан. Нисам имао где да преноћим. Касно ноћу вратио сам се у село возом. Ујутру сам сабајле изашао на асфалт и почео стопирати. Камионом из Борских рудника дошао сам поново у Београд. Тада сам певао „Чувар парка“ - Миње Суботе, и освојио сам прво место. Пратио нас је ансамбл „Искре“. Такмичење се одржавало под покровитељством „Дуге“, а уједно је требало одабрати 10 младих талената. Овај београдски лист о томе је детаљно известио своје читаоце. Гости програма били су Зафир Хаxиманов и Мики Јевремовић, тадашњи најпопуларнији забавни певачи.“

На овом такмичењу занимљиво је да је Љубиша најављен за наступ: „А сада, Љубиша Савић, земљорадник из села Каменова код Петровца“. Коларцем се заорио смех и понеки звиждук. Многи су се у себи запитали: „Шта тражи овај сељак овде?“ Али, није било тако. Када је Љубиша запевао, салом се прво осетио мук и тишина, а онда је неко од студената повикао: „Ајде куме, куме, куме“. И наравно, Љубиша је освојио прво место. Тада су учествовали и касније познати певачи: Тамара Павловић, Соња Обрадовић, Константин Симић и други.

У последње време музичких такмичења у селу нема. Међутим, и без њих снимио је прву плочу Благојевић Бранко - „Лепи Бане“ из Каменова, који се налази на привременом раду у Аустрији.

 ДЕЧЈИ МУЗИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

То су они инструменти које користе деца у свакодневној игри, али који подсећају на праве. Углавном су се овакви инструменти користили приликом чувања оваца или у време доколице на раскрсници.

Ћемане, врста гудачког инструмента који се прави од тулузине (шаше); врбова пиштаљка (правила би се с пролећа кад цветају врбе); труба од врбове коре био је дечји дувачки инструмент који се и дан-данас користи за сигнал у сточарству; лист (у Каменову се само свирало у багремов лист и то јако успешно. Најуспешнији је био Дамљановић Славољуб „Чила“). По овоме је Хомоље специфично. Свирало се и у чешаљ или лист од бундеве, али ређе.