Јављају се крајем 19. и почетком 20. века, и то некако истовремено две, које су биле поред самог старог друма а пре и после зиданог моста на сеоском потоку. То су данашње куће Драгише Ракића, која је донекле изменила спољни изглед и која је пре тога припадала Милићу Радосављевићу. И друга кућа која је донекле задржала аутентичан и првобитни изглед је кућа Чедомира Боре Петровића („Партизанчета“). Њих су зидали Црнотравци.
Такође, једна од најстаријих кућа је сигурно на Кућишту у породици Костића. Њу је правио Станисав Момировић (Милићев отац) а за њу је утрошено 22000 ком. цигле, 6000 ситног црепа, 8 фата камена, 7 кубика грађе. Зидана је са малтером, без цемента и грама гвожђа и до дана данашњег нигде није попустила, „сецнула“. За разлику од других кућа, ова је имала већи број соба, а и зидови су били јако дебели, а зидао је чувени мајстор Љуба Мухајловић - „Бебил“. Тада је прављен и зод око куће у виду јако лепе ограде. Ту су још куће које су прављене у истом периоду: Николе Живановем Милосављевића, као и кош и зид Константина Поповића, који је зидао поп Коста. Почетком тридесетих јављају се и данас јако добро стојеће: Тисе Марковог (Владе Милојевића), Живе Раденковића, Драге Костића, Коле Срејиног (Мића Павловић) и друге.
Већина кућа имала и привремено боравиште на салашима, за себе и стоку. Неко их назива још и „Трло“. Они су били најчешће на периферији села, тамо где је било доста воде, а уједно и већа њива или воћњак, шума. Нису били прављени од чвршћег материјала, већ од набоја - паласата, мање собице за смештај људи и торове за смештај стоке од невремена. Понекад се могу чути приче да се стока ту истеривала са пролећа и да се није често обилазила, да се сама хранила житом и испашом. Крађа стоке била је права реткост. Бачије нису биле у селу. Али су зато терана стада оваца у планину у Мајдан или на Крст код другога...
