Одбојка има богату традицију у селу. Одбојкашки клуб „Јединство“ сигурно је био једно време и најстарији клуб у Републици, који је више година репрезентовао Млавски крај и своје село широм Србије, па чак и бивше СФРЈ (поједини играчи су учествовали у разним такмичењима у току служења војног рока у ЈНА).
За овај спорт се први пут сазнало маја месеца 1947. године када се са ОРА „Шамац-Сарајево“ вратио сеоски шнајдер, тадашњи омладински руководилац Драгољуб-Драги Радовановић Броска. Он је донео прво скромно знање о овом спорту и лопту, а омладина из села је нешто касније прихватила овај спорт. Почетком педесетих година, на трибини иза садашњег Дома културе преко фудбалског гола, почела се рукама играти „нека чудна лопта“. Прво знање употпуњују од официра гарнизона ЈНА у Петровцу. Наредних година дошло је до „тршћанске кризе“ 1953. године. Тада је у каменовским „Јасењима“ смештено преко 4000 војника и официра који су на коњима свако вече долазили у центар села и узимали учешће у игри са сеоском омладином. Временом, почели су се одржавати и први сусрети, па је оформљена и прва екипа. Први тим су сачињавали: два брата Радовановића, два брата Милојевића и два Јовановића. Дакле: Драги и Милутин „Броска“, Влада и Лала „Тисин“, Илија и „Теча“. Да је одбојка била популарна говори и податак да је и Петровац имао своју екипу. Они су се окупљали око доктора Гиге Чулихијана и ветеринара Рајка.
7. јула 1954. године одржан је одбојкашки турнир у Петровцу. За прво место награда је била лопта и мрежа за одбојку. Одбојкаши из Каменова пласирали су се у финале пошто су победили „Рудара“ из Стамнице и Гарнизон ЈНА Петровац. У финалу такође је савладана екипа „Радничког“ из Петровца и тако освојена прва вредна награда, која је још више мотивисала омладину села.
Крајем пролећа1955. године у основну школу стигао је допис од тек формираног одбојкашког савеза Пожаревац-Смедерево, у коме се обавештавало како ће се основати одбојкашка лига на нивоу ова два округа. На инзистирање тадашњег учитеља Перише Јовановића, Каменовци прихватају позив. Оснива се одбојкашки клуб „Јединство“ по угледу на већ формирани фудбалски клуб из села.
Већ од 07.06.1955. године одиграно је прво коло горе поменуте лиге. У Каменову су се састале екипе „Јединство“ и „Металац“ из Младеновца. Победа је припала Каменову (резултат је био 3:0). Од тога дана почели су сви успони одбојкашког клуба са Млаве, који су трајали до пре неколико година. Почетком оружаних сукоба на територији бивше СФРЈ (1991. године) клуб је престао са радом.
Тада су наступали: Драги Броска, Теча, Пера и Партизанче, Браца, Тола, Зена и Стојанче. До 1962. године клуб се такмичио у Среској лиги. Од 1962-1969. године у београдској зони, лига Београда и уже Србије. Увидом у дкументацију може се констатовати да је клуб од постојања па до задњих дана увек био у врху табеле, без обзира на ранг такмичења. Тих година „увек на врућем терену“ у Каменову падали су на колена многи клубови широм Србије. Тада се играло са „Металцем“ из Смедерева, пожаревачким „Партизаном“, „Железничаром“ и „Младим Радником“, Моравом“ из В. Плане, „Студентом“, „Раковицом“, „АОК“, „21. мај“, „Обилић“, „Пролетер“, затим седамдесетих година са „Тимок“ и „Политика“ из Зајечара, „Ђердап“ из Кладова, „Еи“ из Ниша, „14. октобар“ из Крушевца и многим другим градовима.
1961. године у Пожаревцу је одржано Првенство уже Србије. Каменово заузима треће место поред екипа: Љиг, Крагујевац, Смедерево, Костолац, Крушевац, Лесковац, Светозарево, Зајечар, Пожаревац и на крају списка једно село -Каменово.
1962. године јуниори Каменова предвођени несрећно преминулим капитеном Зораном „Зоретом“ Дамљановићем (он је погинуо у саобраћајној несрећи 1975. године поред самог игралишта, после утакмице са Крушевцем). Они тада освајају друго место на јуниорском првенству Србије са аутономним покрајинама, одржаном у Сремским Карловцима, савладавши тада и београдског „Партизана“. Тада је остало запамћено и то да су капитен и тренер „Партизана“ из Београда пришли „Зорету“ и питали га: „Сине, хоћеш ли да нам покажеш, под којим углом тако сервираш преко главе?“ Зоре се насмешио и одговорио: „Не знам ја шта ви мене питате. Ја само скупим циганчиће иза нашег дома, бацим лопту у вис и ударим је преко главе, а она оде код противника и они ми враћају лопту, а ја вежбам самоук.“ Људи су остали у чуду пред овим великим спортским талентом и срцем.
Исте године у истом месту одржане су квалификације за попуну Прве српске лиге. Каменово заузима 4. место.
1969. године исто такмичење је одржано у Зајечару, а Каменовци заузимају 3. место. У том периоду наступају: Коста, Зоре, Аца, Јовица, Љубиша Савић, Теча, Миша, Тола и Партизанче.
Потом је наишао период затишја, тачније, у селу није било новца за овај клуб. Сви играчи колективно прелазе и играју за новоосновани „Трговачки“ из Петровца 1971. године. За овај клуб играју две године, који такође због недостатка новца престаје са радом.
Захваљујући несебичном залагању наставника Љубише Партизанчета, одбојка се поново враћа у село. Клуб поново почиње са радом 1974. године. Овде је веома важно напоменути следеће: без обзира што се званично клуб није такмичио годину дана, то не значи да се одбојка није играла у селу. Напротив, играла се и увек се чекало на једно слободно место у ред. (Док ове редове исписујем, потпуно је иста ситуација. Одбојка се много игра лети.)
Реорганизацијом Друге српске лиге група „Исток“ Зајечар, где је Каменово играло 7 година, почетком осамдесетих, клуб игра у новоформираној лиги Пожаревац-Смедерево. Тада су почели веома велики проблеми по каменовску одбојку, новаца за такмичење налазило се, али сала за игру не. Није се имало потребних услова, а забрањивало се играње на отвореном терену. То је потпуно уништило каменовску одбојку. Без обзира на то у веома малој и непрописној сали гимназије у Петровцу, „Јединство“ опет бележи успехе. 1981/82. као новајлије у истој лиги освајају прво место. Самим тим стекло се право на разигравање за „недостижну“ Прву српску лигу. Нажалост, тада (1982. године) на Бановом Брду у Београду није се успело. Каменово је изгубило од „Колубаре“ из Лазаревца и КТК из Зајечара.
Следеће и наредне три године „Јединство“ бива „вицешампион“ Регионалне лиге (друго место осваја три пута). Да би реорганизацијом 1987. године поново враћено на стари систем такмичења, „Међурегионална лига“ - Исток (некадашња Друга Српска) и поново стари знанци из Кладова, Неготина, Зајечара, Светозарева, Параћина, Смед. Паланке, Кучева. Од половине седамдесетих за „Јединство“ је играо подмлађени нови тим: Буца Брауновић Жола, Мандов, Мачак, /реxић, Бане, Сава, Xуле, Маза, Гера, Чубика, Пљоска; да би се много касније укључили: Лека, Буцко, Грицко, Лацко, Бамбалићи, Донче, Француз и други. Наравно, то је чињено постепено. Окосницу тима чинила је старија генерација -Колетова и Партизанчетова.
Један од већих успеха сигурно су ОСИС 1978. године у Шапцу.
Каменовска одбојкашка екипа, победник региона, бива 4. у Републици, да би у Кладову 1980. освојена „бронза“ и 3. место на истом такмичењу.
Веома важно је поменути ово: у периоду 1980-1987. године одбојкаши су вратили стари сјај. Донели су 24 пехара, диплома, похвалница и других признања. Свакако је најдража Октобарска награда СО Петровац на Млави, додељена 1984. године за развој спорта. Добро је споменути да су Коста и Гера у Савез Пожаревац проглашени за најбоље играче, као и то да су по повратку из ЈНА многи играчи „Јединства“ доносили медаље са армијских одбојкашких такмичења, а то су: Гера, Чубика, Пљоска, Гуцин, браћа Бамбалићи и други.
У лето 1987. године прослављено је у селу 40 година играња одбојке. Тада је одиграна пријатељска утакмица са првим тимом „Младог радника“ из Пожаревца, који је тада био у Првој Б лиги, предвођен државним репрезентативцима СФРЈ Томасовићем и Баланxићем. У веома тешкој утакмици Каменово је победило пред 500 гледалаца са 3:2, иако су Пожаревљани водили убедљиво. Спортска срећа се окренула, а у књизи утисака поменути репрезентативци, на изложби посвећеној одбојци, написали су: „Играли смо одбојку на многим местима света, овако мало место нисмо видели са више заљубљеника у одбојку...“
Заиста је то тако. То је најбоље знала многобројна публика која је увек била „Јединству“ седми играч.
КАМЕНОВО - СЕЛО ОДБОЈКАША
Овако је писало у наслову пожаревачког листа „Реч народа“ 24.
016. 1955. године у рубрици названој „Спортски живот“. Главни наслов био је „Каменово - село одбојкаша“ аутора Александра Цаптенића. Тада је у чланку поменут занимљив податак: од 200 одиграних одбојкашких утакмица, Каменово није изгубило ни једну...“ Одмах сутрадан 25. јуна, београдски лист „Вечерње новости“, у рубрици „Коментар“ такође је дао осврт на каменовску одбојку и одбојкаше и горе поменути рекорд. Чланак је потписао Д.Б. (Исечци из новина добијени од Драгета Радовановића Броске,, а чува их аутор у својој архиви.)
ДАН КАДА ЈЕ ПЛАКАЛО СЕЛО
Већина Каменоваца више се и не сећа тога дана; била је недеља 25. октобар 1975. године. Одбојкаши Каменова победили су тада екипу Крушевца. То и није тако важно, било је и других и већих градова који су губили у спотском надметању на увек „врућем терену“ у Каменову.
Из правца Пожаревца јурио је зелени „Њолксваген“, публика се још није разишла. Одједном се чула шкрипа кочница, тресак, затим је настала кратка тишина на асфалтном путу, поред игралишта. Кроз стотине глава неразиђених навијача, играча оба тима, звонио је нечији ледени глас: „Јао, погибе Зоре“. Онда разни коментари „Има шанси, преживеће, ама нека само остане жив, па макар и без ногу...“ Једна старица стоји у јарку поред пута, скинула мараму и јеца од бола: „Проклет да је тај што нам уби Зорана“. Селом је пукао глас: „Удес код одбојкашког игралишта, Зоран тешко повређен“. Народ трчи са свих страна, сви су на ногама, сви журе у центар села. Окупили су се неми и бледи, сви ћуте и гледају у правцу Петровца, размишљају о свом мештанину, одбојкашу, молеру, о човеку. Мало затим стиже глас: „Умро Зоран“. Сви плачу. Велики бол, јаук, онда изненада дуну јак ветар, као да поче носити поруку из Каменова ка Морави и Дунаву, ка градовима и селима широм Србије где одбојкаши представљаше своје село: „Нема више капитена Зорана - Зорета Дамљановића, погибе нам друг, пријатељ и спортиста...“
Каменово званично не игра одбојку, али зато још понекад у вечерњим сатима, када је лепо време, окупи се старо друштво и поигра рекреативно. Стану испод бреза, причају о свему и понекад се сете Зорета, свога друга, који настрада туђом и својом непажњом, занесен победом. Испраћао је судије, а онда је много журио тим комбијем Гута „Боксер“, спортиста из Петровца...
