УБИРАЊЕ (НАПЛАЋИВАЊЕ) ПОРЕЗА

Како се наплаћивао порез, говорио ми је Милосав Петровић, предратни деловођа:
„Пре рата порез у селу је наплаћиван на основу катастарског дохотка, по основици, по класи земљишта. Прво би се урадио општински порез, а на основу одлуке одлуке постојеће управе-одбора. През на земљу никада није био велики, већ они други збирови (дажбине) као на пример: за епархију (цркву), за патријаршију, свештенички бир. и друго.
Одмах по завршетку рата почело се са убирањем тзв. агресивног пореза, дакле по могућности домаћинства и следећих категорија: I, II, III и
IV. На инсистирање тадашњег активисте из Великог Поповца Милете Милетића, 1948. године дошло је до промене наплате пореза и већих наплата. Са њим се нисам сложио и тада сам поднео оставку на поменуто место. Јер на семинару који је одржан у Рашанцу било је другачије речено, али сеоски активисти Рада Милић „Ћопа“ и Душан Митин (Нунин) вршили су разрез „прогресивно“, тако да је народ „пиштао“. Одмах затим избио је ИБ и многи из среза су „попадали“, а ја због непослушности и нелојалности одмах бивам отеран 60 дана на вежбу у коњички ескадрон у Смедеревску Паланку. Одмах после тога почеле су ствари нормалније да се одвијају и да се пропусти отклоне, а порез реалније и правилније наплаћује и слива у сеоску касу.“
Ово тешко време многи су хтели да искористе у разрачунавање и подмиривање старих и личних зачкољица и дугова. Сам принудни откуп и целокупна ситуација свакако је отежала живот сељака, а и подгревала политичку ситуацију у селу, тако да се он и данас памти у не баш лепом светлу, а тадашњи активисти се и сада прозивају на одговорност.
Омладинац, борац НОР-а, резервни официр, тадашњи одборник Божидар Милосављевић, сада познатији као деда Божа (ловац), прича:
„Једном приликом ушао сам у месни одбор и затекао Словенца, порезника Војчета, како листа пореске књиге. На моју примедбу да треба неког, не сећам се кога, ослободити пореза, да му је крава угинула и да је сиротиња, он се брецнуо: „Шта се то тебе тиче?“ Изашао сам напоље љут,
почео да претражујем по свом новчанику, пронашао сам решење сеоског одборника и поново се вратио и показао му га, рекавши: „Прочитај сада ово, Војче. Дај овамо ту књигу.“ Вођен неправдом, наредио сам да се попишу они богаташи који су уживали привилегије тадашњих руководиоца. Нешто касније, на инсистирање виших инстанци, ово пописивање је сторнирано. А баш они што су их чували и склањали, много су лошије прошли и то од својих штићеника...“
На крају нам деда Божа наводи следећи пример: „Једном приликом пронашли смо у кући Мире Душановог Филиповића (закопано) пуно буре жуте ракије, које је неко сакрио, бојећи се откупа. Нико се није јављао, бојао се казне. Ми смо мислили да је буре припадало оцу Томе Ристића „Вла“, али старац је категорички то одбијао.Не знајући правог власника, ми млађи, предлагали смо да се од продате ракије купи једна нова писаћа машина. Предлог је био усвојен, али тадашњи челници су мало по мало попили сву ракију и од машине није било ништа.

 

АТЕНТАТ НА БРАНУ ЗОКУ

Сигурно да и тадашњим активистима и руководиоцима није било лако спровести све постављене задатке од виших органа. Објективно треба сагледати и целу политичку и економску ситуацију и све остало што се догађало у време ИБ, као и последице рата у тадашњој ФНРЈ.Било је и оних других снага које су се тешко мириле са насталом ситуацијом и који су желели на било који начин да се освете. „А ко ће коме, ако неће свој своме“. Тако је једна група испланирала атентат на Брану Милорадовића „Зоку“, скоро његове комшије Кућиштанци.
„Због млађих, имена нећу да им помињем. То се догодило с јесени 1949. године. Враћао сам се са састанка касно ноћу. Као да сам нешто слутио. Наишао сам од пољанице Мисином њивом. Чим сам у кући упалио лампу, запуцало је. Кућа је била од тврдог материјала (цигле), одмах поред данашње колибе. Њих двоје били су у рупи где су данас оне врбе, непуних педесетак метара. Пуцали су целих 2 сата из карабина. Сва прозорска окна била су разлупана, а зидови избушени испалили су преко 150 метака. Увиђајем је то касније УДБ-а утврдила. У кући смо били сви. Љубиша је био мали. Полегали смо на под. У помоћ ми је дотрчао низ Мике Ђокином браник Жива Савић, пуцајући из пиштоља, а нападачи су се повукли низ Ћелије. После тога позван сам у УДБ-у и од тадашњег шефа Ђинића добио сам пиштољ за личну заштиту. Тада ми је саопштио имена нападача. Питао ме је шта да ради са њима. Одговорио сам му: „Ма пусти их“. „Како, бре, да их пустимо, кад они пуцају на народну власт?“ Много касније, на казану, једном док сам пекао ракију, једног од њих (жена ми је то потврдила) ја сам се само насмејао. Сви су они пре мене помрли, неки пре 20 година, а неки пре 15, и свима сам им, без обзира на све, однео свећу... Такође ме је једном на путу у потоку испод куће Душана „Ћелијаша“ Станоја Животића, чекао са секиром неко од мојих ближњих, али ми је чика Лука шнајдер рекао: „Не иди ноћас туда, настрадаћеш“.
По селима су општине, као извршни органи власти, постојале до 1953. године. Тада је у Срезу млавском било 35 општина. Душан Станковић Љубин дошао је у село за секретара општине 1950. године. Пре тога је радио у Петровцу у Среском комитету КПЈ као активиста, да би на крају радио у Управи прихода у Петровцу.“ - завршио је Брана.
Председник месног НОО био је после рата Драгомир Стојановић (Чеда Кршић) са којим такође није било „хоћу-нећу“ већ „морам“.

 

ПРИНУДНИ ОТКУП

У периоду од 1947-1950. спровођен је принудни откуп вишка пољопривредних производа. Баш кад и стварање СРЗ. Откуп је био обавезан за све мештане. Ко није испоручивао одређенеи тражене количине сигурно да би му се одузело имање и поседи. Многи су баш из тих разлога (и бојазни) одлазили у поменуту задругу. Самим откупом руководило је повереништво за набавку у Петровцу, и то под непосредном командом Леке Јовића и Буцета Марковића. У Каменову је за то била задужена партијска ћелија КПЈ и општина. У том периоду председник општине био је Брана Милорадовић. Од производа давано је: кукуруз, пшеница, пасуљ, маст, вуна, дрва и сточни фонд такође. За предате производе давани су бонови. Друге врсте плаћања није било. Количински је давано од 1. до 7. категорије. Обухватани су имаоци имања од 10 хектара па на више. Такође је постојала 0 категорија, која није давала ништа. Сигурно да је било неразумевања за потребе државе и насталу ситуацију у којој се налазила ФНРЈ, али је било и неразумевања од стране општинских и сеоских активиста за поједине сељаке.
Тада је у селу формирана помоћна сеоска милиција која је спавала у старој општини, а као извршитељи Доситије Сталеић-Сита Сталетин и Станоје Милорадовић Дзалин. Тада су сигурно предњачили активисти Душан Митин Милосављевић, Радомир С. Милић и Жика Благојевић Радојичић. У том периоду у село су чезама и коњима, као јединим превозом , долазили и на спрату Дома културе заседали Здравко Николић, председник суда и Вука Живковић, јавни тужилац. У вези принудног откупа у Каменову није било конфискације (одузимања имања), мада је било у другим околним селима. Међутим, било је проблема који се и данас препричавају и у једном и другом светлу и који се памте. Као анегдота, често се може чути у МЗ: „Нико сада не пита за село, а некад кад добијеш позив, а оно на њему пише ’Рад. С. Милић’ и три пута подвучен потпис

црвеном мастиљавом оловком, знај, ту није било шале...“
За вино и ракију није важио принудни откуп, али је зато била уведена тзв. „трошарина“ која се плаћала преко дозвољеног лимита који је могао да поседује појединац.
Сабирни кошеви били су распоређени по селу и малама: на Кућишту код Милојковић Витомира и Вујичић Душана, у селу код Властимира Миле Живановића и Николе Миле Поповића, у Острву код Живојиновић Томе, као и код деда Жике, „Партизанчетовог“, ондашњи Стари друм код Николе Савић Коле и код Коле Микаиловог Николића на салашу.
Што се тиче свиња, оне су биле даване на чување код појединаца који су имали боље и чвршће (зидане) оборе. Међутим, пред полазак и преузимање, појединци су, на нечији миг, знали да испуштају ноћу свиње из обора и истерују у поље.
Када је на крају требало крунити кукуруз, из Војводине је довезен велики круњач на парну машину, који је код многих изазвао знатижељу.Кукуруз је без мерења прослеђен возом даље. Главни магационер за кошеве био је Воја Стокић „Дрца“ из Петровца.
У том периоду, рекох, продаја и куповина се одвијала на тачкице и бонове. Редови су били велики. Занимљив је следећи податак: месним органима морала је да се пише молба ако је појединац требао да купи гумене опанке (пироћанке) које су у то време биле модни хит. Сви моји саговорници се слажу у једном: „Било је тешко време, дабогда се никад не повратило...“
Један од најтежих удараца који су задавани сељаку, свакако је принудни откуп у послератном периоду изградње. По много чему био је сличан хајдучији, која је била јако развијена у млавском крају. Најопаснији су били јатаци и доушници, који су својом сплеткарском мрежом могли нанети свако зло. Тако и овде - људи из сенке били су најопаснији. То су најбоље осетили њих неколико, док су тамновали у окружним, сеоским или општинским затворима.
Вео заборава већ је прекрио ово тешко време, зараслих рана има подоста, које овим писањем не треба никако отварати.

 

ИНФОРМБИРО У СЕЛУ 1948. ГОДИНЕ

Из опште историје и свакодневних признања, сведочанства, која се могу прочитати данас, познато нам је шта је све проузроковало, а и последице ИБ. У самом селунико се званично није изјаснио, а ни у партијској ћелији. Међутим, у припитом стању, сеоски шнајдер Драги Радовановић, рекао је: „Што не дођу Руси, да их ја сачекам са заставом на мосту.“ То се одмах чуло у одређеним круговима. Мишљење партијске ћелије било је да је то учинио како је учинио и у каквом стању, као и то да је био „неинформисан о свему“. Међутим, једно је било истина, а стварност ситуације се парирала следећом чињеницом, да је чика Љуба „Броска“ Радовановић, један од чланова првог НОО, прво у рат у Босну послао своја два сина Драгита и Милутина. Драги је био рањен, тако да се ствар заташкала. Драги се неприметно повукао из чланства без икаквих последица. Касније је био један од бољих спортиста и велики спортски радник у Каменову и овом делу Србије.
У односу на многа друга места, где су исти за најмању лојалност Стаљину и њиховој политици људи евидентирани, хапшени, у Каменову се преломило на обострано задовољство. У већини случајева, како моји саговорници данас причају, у политичком животу села постојале су две струје мећу тадашњим руководиоцима - „тврђа“ и „мекша“. Тврђа се држала строго партијских директива и одредница, док је у мекшој донекле било толеранције.

 

ТРШЋАНСКА КРИЗА 1953. ГОДИНЕ

Да је владала напета ситуација код народа и бојазност од евентуалног упада СССР после саме Резолуције и у време Тршћанске кризе, доказ су бункери за евентуалну одбрану и склањање, који и данас постоје у каменову. Један већи, на сначајнијем месту, био је у воћу, на брду, код Драге „Липовца“ Филиповића, из кога се као на длану види цео млавски крај. Туда тече река, све подно Сопотске греде. Ту је и други бун-кер код Кнежичке ћуприје у Бабићевом имању. Такође су много копани ровови те 1953. године, праве траншеје и земунице, којима је био такорећи опасан добар део оближњег града.

ПРВО ЧЛАНСТВО КПЈ У СЕЛУ

Прва партијска ћелија, касније организација, формирана је у селу маја месеца 1948. године. Сви састанци су одржавани тајно. Пре тога је постојао једино СКОЈ. Први партијски секретар КПЈ за село био је Милосављевић Душан-Митин-Нунин (Миленцетов отац), да би после њега био учитељ Јоксимовић Стојан. Ћелија је бројала око 7 чланова. Чланови су били, поред наведених: Добривоје Алексић „Фора“, Драгутин Миловановић „Црња“, Драги Радовановић „Броска“, Јелена Милетић Сосина, Милорадовић Брана „Зока“, који је тада био и одборник у Срезу.
Први јавни састанак одржан је јула 1948. у школи. Тога дана била је и слава Петровдан. Код „Форе“ из Петровца били су присутни: секретар Општине-среза Сима Јовановић, секретар Комитета КПЈ среза млавског Добривоје Милетић и као члан Обласног комитета Александар Саша Трајковић, који је био један од виђенијих бораца НОР-а и који је једно
време деловао и радио у Каменову.
Било је чланова КПЈ који су долазили из рата, ЈНА, и који су тамо заузимали одређене позиције у КНОЈ-у, КОС-у и сл. али који нису касније јавно деловали. Један од таквих био је сеоски берберин Илија Јовановић, који прича: „У КПЈ сам примљен још 25. 05. 1945. године и као такав први сам дошао из НОР-а, да би касније ишао у војску. Том приликом сам био унапређен у чин водника-делегата. По одласку припадао сам, пошто у селу није била формирана партијска ћелија, петровачкој. Зашто сам напустио? Као прво, нису ми се допала нека подметања, а и нисам хтео да учествујем у принудном откупу, јер се то највише од нас чланова захтевало и очекивало. Било је то тешко време, нисам хтео људима да истерујем стоку из авлије и празним амбаре. Не кажем да та акција није била добро замишљена од самог врха и да земљи (држави) заиста није била потребна таква помоћ. Сигурно да је са самог извора текла бистра вода, али док је стизала до нас доле, многи су је мутили у жељи за личним доказивањем...“
Крајем седамдесетих у селу је било 73 члана СКЈ; жена нешто мање у чланству. У радним организацијама у оближњем Петровцу било је још 79 чланова, што је укупно 152 Каменовца.
Већ 1986. године на евиденцији у сеоској организацији било је 33 члана. Запошљавањем, многи су одлазили у партијске организације при ООУР. У том периоду из сеоске организације скинуто је са евиденције око 10 чланова, углавном због неизвршавања статутарних одредби, док је исто толико било пасивно, јер су се налазили на раду у иностранству (лична архива аутора, који је у то време био сеоски партијски руководиоц).
Одласком млађих у град, запослењем, свака њихова активност у СКЈ престајала је у свом родном селу.Сеоска организација у последње време била је кадровски јако слаба, у сваком погледу немоћна за спровођење многих сеоских активности.
Чињенице говоре да је из самог села било много чланова СКЈ који су били на челним функцијама у појединим предузећима, или су пак били чланови Општинског комитета СКЈ, односно секретари партијских организација по ООУР-има. Многи за село нису ни питали.

 

ПАРТИЈСКИ СЕКРЕТАРИ У СЕЛУ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

1 Душан Милосављевић Митин, пољопривредник
2 Драгутин Мартиновић, учитељ из Пирота
3 Јоксимовић Стојан, учитељ из Ћовдина
4 Драгутин Јовановић, учитељ из Вржогрњаца код Зајечара
5 Радомир С. Милић, кројач
6 Брана Милорадовић, завршио школу за управнике задруга

1 Добривоје Алексић, пољопривредник
2 Драги Радовановић, кројач
3 Периша Јовановић, учитељ из Петровца, рођен 1921.
(Ово је био период до почетка шездесетих)

4 Света Савић, учитељ
5 Милорадовић Љубиша, Средња економска
6 Живковић Станоје, краће време као заменик, пољопривредник
7 Љубомировић Станиша, тада пољопривредник
8 Станојевић Душан, тада пољопривредник
9 Станковић Предраг, тада пољопривредник
10 Раденковић Живорад, КВ продавац
11 Драгомировић Перица, у то време пољопривредник
12 Радосављевић Томислав, пољопривредник
13 Костић Бобан, пољопривредник
14 Животић Аца, КВ продавац

(Ово су били секретари до трансформације СКЈ у Социјалистичку партију. Због непотпуне документације можда је редослед нешто измењен, или неко случајно изостављен. Међутим, многи су водили организацију по два и више мандата, неки су били учесници и полазници разних школа, конгреса.)

 

ПРВО ЧЛАНСТВО СКОЈ-а

У послератном периоду било је оно исто из партијске ћелије КПЈ Каменова, заправо секретар Душан Митин, а чланство исто које је колективно ушло у КПЈ.
Док је рат још беснео западним деловима Југославије, на формираној слободној територији функционисали су НО одбори и друге организације. Претходница СКОЈ-у био је УСАОЈ. Први председник у Каменову био је Властимир Милојевић - Влада Тисин, а секретар Радојковић Боривоје - Бора Богољубов, који мало касније прелази на рад у рудник на Крсту. Само после неколико месеци заменили су их: као председник Радомир С. Милић „Ћопа“ и секретар Драги Радовановић „Броска“, који је враћен из НОР-а као рањен, на кућну негу.
Нешто касније из НОР-а и војске долазе многи млади и кадровски оспособљени Каменовци. Међу њима су били зет и шуракДраги Митић „Шена“ и Илија Јовановић „Јездимиров“ и по причању требало је да они оформе прву партијску ћелију, али су они то препустили сеоском руководству, које је то и учинило нешто касније.
Што се тиче других председника омладине, сви су радили волонтерски. Аутор је по сећању бивших председника успео да донекле сачини редослед и списак председника омладине, што не значи да је он у потпуности тачан: Петровић Петар - Перица, Стевановић Стеван -Стевица, Живановић Драгутин, Јовановић Милутин неколико мандата, Љубисављевић Добривоје и Милисављевић Жикица, били у селу а и у Петровцу срески, затим Станојевић Душко, Љубина Станковић, Живадиновић Мирослав, Новаковић Милисав, нешто касније Милојевић Зоран, Животић Биља, Њубомировић Мирко, Животић Аца, Костић Бобан, Голубовић Драган, Зоран Савић, Јелица Рајић, Милић Владан, Светлана Животић и Радојковић Слађан. Ту су и многи заменици и секретари.

 

ДОЛАЗАК СТРУЈЕ И ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈЕ СЕЛА

Крајем 1951. године почело се са подизањем бандера за нисконапонску мрежу, којом би се довела струја из Петровца и то поред тадашњег старог друма Петровац-Пожаревац. У одбору за довођење струје били су Милош Славнин Милановић, испред сеоске задруге, затим Мика Војинов - Живота Стојићевић и испред КПЈ Радомир С. Милић. У самом старту наишло се на проблеме. Жицу су уплатили у Београду, али дошло је до манипулација и хапшења извесногтрговца и целе његове групе.

Да би се село спасло, а и поменути одбор, поменута тројка одлази за Бор и тамо купују ужад. Досетљивошћу, касније су је распростирали и помоћу круњача распредали од пекаре до Милине бандере, тако да су из једног ужета добили неколико добрих и употребљивих жица.

Главни мајстор био је Београђанин Милан Михајловић, инжењер, јако способан. Главни помоћници били су му Драга Костић и Аца Димитријевић, а као ученици Душан Живановић (коме ће ово бити главно занимање у животу) и Милан Милановић „Шрафцигер“. У недостатку прекидача, за постављање на зидове, мајстор Власта Љубисављевић их је правио од дрвета.Драга је радио на бандерама, а Аца уводио по кућама. О том времену и овом догађају говори Драга Костић: „Нисконапонска струја дошла је први пут у Каменово још 1952. године с пролећа, а на Кућиште и у друге делове села 1953. године. Много сам научио од инжењера Михајловића. Био је то веома способан човек. Знао је голим рукама да уђе у високи напон. Био је родом из Шапца и тамо је имао свој приватни биоскоп. Жена га је за време рата пријавила Немцима и он је тако дошао у рудник Стамницу. Из централе из Стамнице снабдевали смо се ми и Кнежичани, сигурно и Петровац и други.На стамничку струју ми смо се прикључили код данашњег биоскопа „Дело“. Тада се Кнежичанима у селу десио несрећан случај, због кога је Михајловић много био утучен. На бандери је погинуо калфа Немања Ђорђевић, родом из Полатни. Он је у жељи да покаже тадашњем председнику села Животи Станојевићу, довикнуо: „Баја, види, хватам живу струју“. Рекао је то и остао на бандери мртав. Несрећник није видео да му леђа додирују нулу“ - завршио је казивање чика Драга.

„За Дан републике 29. новембар 1952. године, на три сијалице, прво је струја стигла у Дом културе“ - почиње своје казивање Дула електричар (Душан Живановић) - „па даље селом за општину, која је тада била смештена у старој задрузи у плацу Драгита Милановића Путара. Заједничком акцијом са селом Трновчем прављена је 1958. године трафостаница за високонапонску мрежу, која никада није прорадила.

ПРВИ РАДИО АПАРАТИ

Први радио који је радио на „нову струју“ био је „Космај“ и смештен у Дому културе.

Пре Другог светског рата било је радио апарата, али на батерије, и то код попа Пере Поповића, те у кафани код Љубе Добриног Станковића. По завршетку рата су радио апарате (истог напајања) имали Милош Славин, Мика Војинов (Живота Стојићевић), а на Кућишту казанxија Буда Милосављевић, који продаје (Филипс) Милосаву и Дракчету.

Појава првих радио апарата и разних емисија, нарочито спортских, побуђивале су много пажње, нарочито код омладине, а самим тим почели су да се запостављају детекторскипријемници, којима су били једини прозор у свет. Антене и антенска мрежа над Каменовом почеле су дасе заборављају. Још као деца хранили смо свилене бубе, брали смо дудов лист са учитељем Драгутином Јовановићем из Вражогрњаца код Зајечара. Он је купио први радио за школу 1949. године и пионирске реквизите:мараму, трубу, заставе, тибиш, дресове и први кожни фудбал. Замислите, први кожни фудбал, па то је било тек нешто за нас децу! Тада смо почели да пратимо фудбалске утакмице и квалификације за светско првенство. Такође се сећам, пошто уча није био ту, 1950. године нисмо могли да пратимо пренос. Неко се досетио да Милош Славнин има радио на батерије у Дробежу. Нисмо много чекали; Драги „Броска“ је појурио низ поље и кукурузе до Млаве и Дробежа. Та два-три километра, колико ли већ има до тамо, претрчали смо само да би чули шта се ради у Бразилу на првенству...“

РАЗГЛАСНА СТАНИЦА

Прорадила је у селу 1954. године. Звучници су били инсталирани на бандерама по свим раскрсницама, где су се слушала разна обавештења, говори и радио емисије и преноси. На њој је у почету радио Душан

 

Живановић, а касније Јеремић Станоје - Тане.

СЛУЧАЈ МИЛОША СЛАВНИНОГ

Воденичар, по политичком опредељењу борбаш, једини у Каменову није био члан КПЈ, када би лумповао или се веселио, Тихомир је обавезно морао да свира коло Радикалку. Био је учесник априлског рата 1941. године. Проводи 4 године у немачком ропству. Још пре тога, кадровски рок служио је у Београду у Краљевој гарди. Висок, писмен и отресит, оштроуман и тврдоглав сељак. По доласку из ропства, активно се укључује у акције око развоја села. Највећу активност показао је у Земљорадничкој задрузи, у којој је променио све функције. Толико је био ангажован да је чак и своје кревете донео од куће где је понекад спавао у Дому културе (за потребе електричара) и надгледао посао око струје.

Такође је волео и помагао развој спорта. Он је тај који је 1932. године донео прву фудбалску лопту у село. Форсирао је одбојку а из средстава Земљорадничке задруге купио је сталке и прву мрежу, дресове и лопту.

За време електрификације села захтевао је прво да се струја води низ село, до општине, па онда сви остали. На његово инсистирање направљена је пекара. Покренуо је млекару у селу и производњу путера. Млекара је била смештена у некадашњој свлачионици фудбалског клуба, до саме продавнице „Млава“ и дечје радионице за општетехничко образовање, на месту данашње самоуслуге. Тада је у сеоској продавници радио Жива Живковић Лолетов.

Смењен је после једне олујне вечери када је рекао: „Што не падне киша да опере то и то са спрата.“ Његова жаока односила се на дојучерашње другове и сараднике у селу, а и на судије које су често долазиле и заседале у селу. У судском процесу заслужио је 2 године затвора. Провео је 50 дана у затвору у Петровцу, чистећи по цели дан снег испред воза пругом, све тако до Рашанца. Те 1954. године била је јако велика зима са много снега. Милош се тада повукао и никада се више није ангажовао, није питао за село. Док је могао бавио се пољопривредом и воденицом, а на крају није марио ни за себе.

Из извода из оригиналног записника (који данас чува син Милан), каже се, између осталог:

„... 7. редовна седница управног одбора земљорадничке задруге у Каменову 26. 10. 1953. године у задружној канцеларији у Каменову...

4. тачка дневног реда: Никола Николић (Кола Милошев) предлаже да се размотри понашање друга Милоша Милановића које штети угледу и раду задруге...“

Милош је тада био секретар задруге, председник је био Милутин Миловановић „Црња“ а записничар Властимир Живановић - Мила Богданов, књиговођа Која Живановић и чланови одбора: Брана Милорадовић, Радослав Милић, Љуба Радовановић и Никола Николић. Једини против смењивања био је Љуба Радовановић „Броска“. На крају су правосудни органи изрекли Милошу пресуду и поправно-васпитну меру.

ИГРАНКА ЗА БОЖИЋ

Да ли је била 1954. или 1955. године, нико се не сећа, али председник Дома културе био је Добривоје Љубомировић Ленкин. Омладинци, момци тога времена, предвођени Стевицом Стевановићем, Томом Радосављевићем и Милетом Алексићем, хтели су да направе игранку у Дому. Учитељ Периша, као секретар партијске ћелије, дозволио им је, али нерадо - казивао је Добривоје. „Он је омладинце послао код мене по кључ од Дома. Сишао сам са њима код Дома. Кад смо хтели да отворимо врата“ - казује Стевица - „неко је у браву поставио „лептире“. Мучили смо се и на крају смо нас тројица-четворица разбили врата. Свирао је Милан Лешин са својим ученицима. Повели смо и одиграли неколико кола, а онда је на инсистирање Станковића Љубиног прекинута и народ се разишао кућама. Наравно, ми смо били много љути. Знате каква младост. Тада нас је Душан повео у сеоску кафану, у коју сам ја ушао први пут, уз пиће, које смо јавно први пут пили. Сигурно се за то чуло у Петровцу, али се ћутке прешло преко тога“ - завршио је Стевица.

ОМЛАДИНСКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ

Одмах по ослобођењу многи из села, старији и млади, мобилисани су на акције. Оне су извођене у Кучеву, Мајдану и Кукоју, у планини. Секло се, утоваривало и превозило дрво за огрев за веће градове, до прве железничке станице, дакле у самом Кучеву. Старији са коњима и колима, неко са воловима.Чак и ако се имало само један брав (краву или вола), морало се ићи у спрегу, иначе би следио општински затвор у селу. Расправке са Душаном Митиним није било. „Мог оца Милутина ухапсили су уочи свадбе код Јовице Живановића Рајиног, иако је био подрумxија, иако је имао једну краву“ - прича деда Божа Милосављевић.

Те прве акције биле су јако тешке, извођене су по цичој зими, а температура је више била испод нуле, него у плусу. О смештају у баракама и бољој исхрани да не говоримо. Најстрашније су биле вашке којих је било свуда по баракама - досада жива.

Многе акције које су организоване почетком педесетих у односу на ове прве биле су права песма. Нажалост, о њима данас немамо

 

потпунијих података, као ни о свим учесницима.

1946. ОРА „БРЧКО-БАНОВИЋИ“

Драги Радовановић „Броска“ био је у првој и у другој смени ове акције. Био је помоћник у чети. Командир Друге млавске, Пера Јовановић (касније афирмисани политичар у Већу Србије) из Рановца. Такође у другој смени из Каменова су били Радомир Костић „Браца“ и популарни голман Бранко Владисављевић Тинин „Жаба“. Смештај акцијаша друге смене био је у Букињу код Тузле.

1947. ОРА „ПРУГА ШАМАЦ-САРАЈЕВО“

Из Каменова у првој смени ове акције били су Радомир Костић „Браца“и Предраг Николић (Драга Колин Милошев), а били су смештени код Добоја. У Првој млавској чети био им је командир Мира Савић из Петровца, а командир бригаде Мирослав Јовић из Великог Лаола. Браца Костић је био исте године и у трећој смени са Драгитом „Броском“ Радовановићем, који је тада био фискултурни референт бригаде. Он је тада донео у село прву одбојкашку лопту и мрежу. Ту су ударени темељи спорта који је ово село касније прославио, тако да се у шали говорило: „Петровац? А... То је поред оног села где се игра одбојка...“

Радомир „Браца“ са трасе одмах одлази у војску, тако да није присуствовао свечаном отварању пруге и станице у самом Сарајеву. На завршној свечаности из Каменова једино је био присутан Драги.

ОРА „КУЧЕВО - ПОПОВАЦ“ лето 1948.

Радило се 2 месеца на утовару дрва и крупнијих балвана. Требало је одабирати квалитетно дрво за целулозу. На овом послу радили су старији и озбиљнији људи. Пошто су тако схватили и посао одрадили људски, до краја, пуштени су са акције 15 дана раније, пошто су план више пута пребацили. У акцији су учествовали (прича Љуба „Чила“): Дамљановић Славољуб „Чила“, Љубисављевић Властимир - столар, Томић Михајло -Крунин, Добривоје Каражић, Боривоје Радовановић, Богољуб Радојковић

-Меримин, Стојадин Вујичић, Душан Радојковић Ицин, Јова Миливојевић „Дрда“, Иван Милић „Карабаш“ и други којих се не сећа мој саговорник Дамљановић Славољуб „Чила“.

1950. ОРА „НОВИ БЕОГРАД“

Чланови Друге млавске бригаде, у којој су били Каменовци, била је те године два пута на изградњи - а два пута ударна. Тада су зидане зграде СИВ-а и ЦК КПЈ. Из села су учествовали: Дамљановић Славољуб, Николица Милојковић, Брана „Калопер“, Тома Јовановић Николин, Станоје „Бона“ Живковић.

Ова бригада била је састављена од бригадира из више млавских села. Тада су и девојке (другарице) почеле да учествују на радним акцијама, али у другим бригадама. Акцијаши су добијали у трајно власништво радничко одело, цокуле, капу - за разлику од оних првих послератних на сечи дрва, вашке су тада биле искорењене.

1951. ОРА „ПРУГА БАЊА ЛУКА - ДОБОЈ“

Акција је тада трајала два месеца по смени. Тада је ударник био Драгиша Милосављевић Станојлов из Дробежа. У другим бригадама било је другарица и почело је дружење. Николица је тада био фискултурни реф-ерент и јако популаран. Кад смо код њега, од тадашњих младих Каменоваца он је највише учествовао у радним акцијама, које су извођене широм порушене и опустошене ФНРЈ. Понекад је ишао и у две смене, с пролећа и с јесени. У то време није било никаквих курсева.Познато је да се на њима касније много омладинаца оспособило и усавршило за послове и занимања у грађанству.

У Петој млавској бригади у Бања Луци били су: Јовица Живановић Рајин, Драги Станковић „Чубика“, Николица Милојковић, Брана Јоксимовић Чедин, Жика Благојевић „Бабић“, Мита Рајковић „Бабић, Јеремић Станоје - Тане Лелењага, Марковић Михајло - Мика Бире, Коста Живановић „Лисица“, Жика Новаковић и Мијат Животић „Миш“.

Одласци су вршени преко /среског омладинског комитета, који је био на месту до данашње продавнице „Тигар“ и Пацикаса. Секретар је био Бора Стојићевић из Сибнице, а живео је у Петровцу.

Тога времена присећа се Николица Милојковић:

„Из историје сви знамо да је 1948. година била јако тешка. Имао сам 16 година када ме је ИБ затекао на акцији на радилишту у Новом Београду. Враћали смо се једног дана са трасе. Настала је нека гужва. Пронео се глас: наши руководиоци и Тито враћају се колима из Загреба. Тито се појавио пред нама и рекао ’Момци, молимо вас, разиђите се да прођемо, много журимо, јер знате у каквој је ситуацији наша земља?’ Наши старији бригадири можда су и знали, а ја баш нисам. То ме некако и није

 

интересовало. Ја сам волео спорт. Друга смена је одлазила на посао и певала „Београде, заставе те ките, Стаљинове и маршала Тите...“ А другог дана, ујутру, још нисмо ни устали, чујем галаму и мислим - сигурно то нека руља пева „Ој Стаљине, руски сине, узми мотку чувај, свиње. Доле Стаљин...“ и поцепаше оне његове слике. Леле, мајко моја, ал’ ће неко да надрља, помислио сам. Онда нас окупише, наш командант бригаде био је из Бусура, звао се Драгољуб Траиловић, он је већ био служио војску, озбиљан и смире, рече нам: „Момци, будите мирни, наши се посвађали са Русима. Ви радите ваш посао, а ми ћемо видети шта ће бити...“ Ни он није више шта да нам каже. Еј, што је то тек тешка година била (уздахну и повуче јаче дим цигарете), економска и војна блокада. Нек прича шта кој оће, али тада је наш сељак поднео највећи терет. Држава је била млада. Ране из рата нису још биле залечене, а претило је огромно зло...“

1969. ОРА „БЕОГРАД“

Очевим стопама кренуо је сам из села са непуних 18 година Љубомир Љубомировић на акцију. „Из села сам био само ја. Радили смо у Новом Београду насип на прузи Београд-Загреб. За тих месец дана у слободно време сам завршио курс за возача“ - присећа се Љуба - „само, то и није било тако тешко, велико другарство, чак и много лепо у односу на оне којима је био мој Брана... Било је примера да је на самом почетку неколико омладинаца отишло на пругу Београд-Бар, али под теретом посла нису могли да издрже, већ су побегли кућама.“

ЛОКАЛНЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ

Многе локалне радне акције, једнодневне или вишедневне, издвојене су на сређивању, улепшавању села, комуналне изградње, спортских терена, затим школе, Дома културе, парка испред Дома и споменике палим борцима и старим ратницима. Било је и засађивања садница око фудбалског и одбојкашког игралишта 1975/76 годину и многе, многе друге. Њема је руковођено из ООССОЈ-а или Савета Месне заједнице. Немогуће је све њих поменути или их се присетити. Али за сећање сигурно је остала једна од већих, изведена у потесу јасења, крајем педесетих година на ископавању пропуста и каналске мреже у мочварном делу, за ову акцију Омладина из села добила је од општинске конференције из Петровца признања.

 

ГЛАСАЊЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

На првом гласању за ФНРЈ или краљевину у селу се гласање проводило путем гумених куглица. Њих су гласачи нечујно спуштали у кутије, за своја опредељења. Занимљиво је то да је у оној „ћоравој“ кутији, како се тада називала, било доста гласова. Неки људи, који се у самом почетку нису слагали са новом влашћу, што је тадашњим активистима задавало главобоље. Такође је запамћено, на трећем гласању, почетком педесетих година, судија среског суда Здравко, као активиста, ишао је са Драгишом Ракићем, фијакером изнад Кршићке мале код Солунца, старца Филипа Милића „Шуреца“, који није хтео уопште да гласа на претходна два избора, на пријатељско убеђивање. Видевши их, старац се сакрио под кревет. У време спровођења радних акција и кулука, он је одмах продао волове и није их никад више купио, избегавајући тако обавезе.
Ни Никола Станојевић Кола „Жуна“ није хтео да гласа. Међутим, активисти из села заинат су му писали пароле по зиду. Много касније било је и других који нису излазили на изборе.

 

„КО НЕМА СРЕЋЕ У ЉУБАВИ, ИМА У КОЦКИ“

Догађај се збио почетком тридесетих, у Петровцу, а везује се за Каменовце. , Заправо, у кафани коју је држао извесни Брана у кући Милије Павловића, такође Каменовца, догодило се убиство. У питању је била

коцка, љубав и користољубље и шта још? Баш као у неком филму.
Поменути кафеxија имао је лепу жену у коју се загледао коцкар Лука Алексић, а и она у њега. Он је био прави господин свог времена, који се понашао екстравагантно и који је сломио срце власници кафане. Да ли је била љубав у питању или користољубље, то су само они знали. Али дознао је муж, кафеxија и позвао два другара Луку и Драгу Максића, такође из Каменова, као „да му помогну да окрене мало буре у подруму како би могао лакше точити пиће...“ А тамо потегао је пиштољ, Лука је потрчао, пуцањ је одјекнуо подрумом, и коцкар је пао међу буриће. Видевши да му је друг настрадао, Драга Максић „Мачка“, син Милке Миxине, потрчао је уз степенице, али и њега је метак сустигао и зауставио у трку. Остао је мртав на месту.
Када су се појавили жандари на увиђају, после извесног времена, Лука Алексић коцкар је „васкрснуо“, устао читав и неогребен, веома вешто је одглумио да је „смртно погођен“ лежао међу бурићима. Народ је говорио: „коцкарска посла“. Шта је даље било са љубављу и судским процесом, нико се у селу не сећа. Главом је платио Драга, оставивши загонетку да ли је имао и он удела у користољубљу. Лука је касније завршио неславно од Немаца. (Види списак изгинулих у ратовима 1941-1945.)
(То ми је испричао старац од 87 год. Драги Радојковић Меримин, 1996. године.)

ПОМОЋ НАРОДУ

Преко општинске управе села, за време Другог светског рата, грађанству и многим домаћинствима дељене су, по приоритетним списковима, шине за поткивање говеда, потковице за говеда и ексери, црне мараме (Каменову следовало 6 комада), гумена корита (делови спољних аутомобилских гума) која су коришћена за прављење познатих „бошњачких опанака“. Подужи је баш овај задњи списак са гуменим коритима и гасом (петролејем) за осветљење. (Ови спискови се чувају у породичној архиви Душана Станојевића Микиног).

 

ЗА ВРЕМЕ РАТА „БИЛИ“ РИБУ

Пред крај рата 1945. године, преласком на хрвтску територију, многи Каменовци били су рибу, на тај начин што би загазили у воду у време мрешћења рибе, потопили цев карабина и опалили метак док је цев у води. Од детонације рибе би одмах испливале, други би их покупили, и ето богате трпезе на жару. Само, дешавало се да понеки карабин није могао да издржи притисак па је долазило до пуцања цеви, а онда - сналази се за пушку како знаш.

 

СЕОСКА ВЛАСТ УВЕК НА КУЋИШТУ

По традицији, друга по дужини улица (мала) - Кућиште, давала је представнике за сеоску власт. Многи и данас у шали кажу: „Тако је и дан данас“.
БИЦИКЛИМА ИЗ КАМЕНОВА НА МОРЕ
Брачни пар учитеља Периша и Јелена Јовановић су почетком шездесетих година на новим бициклима, са ранцима и опремом, кренули на море. Део одмора провели су низ пут, а део на Јадрану. Вратили су се возом.

 

ЂАЦИ НАРЕДНИЦИ

Два брата Николића:
Николић Божидар - рођен је 01. 01. 1891. године (на фотографији кратко ошишан), студент филозофије Београдског универзитета, погинуо 1915. године у Липама код Смедерева. Гроб му се не зна ни данас.
Николић Светолик - свршени ђак Ратарске школе у Шапцу, рођен 1893. године, обоје из среза Млавског, Моравске бановине, два дана по погибији брата тешко рањен, између Смедерева и Смедеревске Паланке. Подлегао ранама. Знало се да је у животу био до Смедеревске Паланке.
Оба брата, Божидар и Светолик, били су у 1. чети 1. батаљона 19. пешадијског пука, Шумадијске дивизије, 1. позива. (Види Скопски ђачки батаљон 1914. - 1300 каплара, стр. 503, Београд, 1941. год.)
Владимир Павловић - син попа Пере, звани „Рала“, такође студент филозофије, рођен 1893., ђак наредник 2. чете, 4. батаљон 11. пешадијског пука, 1. позива. По издржаним 5-месечним борбама умро 1. априла 1915. године у Београду од пегавог тифуса, такође у 23. години. Владимир је био први глумац из села, био је члан београдске путујуће дружине која је давала представе широм Србије. Мештани су се чудили: „Добро дете из попове куће, а циркуза се. Како то?“ Нису то разумели, а само после 7 година у Каменову највићенији људи ће се бавити глумом.
Каменово је имало још официра, подофицира и редова. (Види

списак ратника од 1912. до 1918. године.)
Хладнокрвно убиство заробљеника у школи у Каменову
Једна група старојугословенских официра, подофицира и војника (резервиста), која је била прикупљена на Ђурђевданском збору на старом вашаришту, потерана је у заробљеништво. То се чинило по групама. Једна мања група, чекајући на експердовање, била је смештена у школи у Каменову. Брату, који је био ухапшен, други брат је хтео преко ограде да добаци на растанку кесу са дуваном, у којој је било и нешто новца. Да се нађе уз пут. Заробљеник се није јавио стражару, пошао је да узме кесу, угледавши рођеног брата који му је добацује, са слободе. Немац је хладно подигао пушку и опалио у њега, мислећи - ко зна шта му онај дотура. Или по наређењу. Можда нико није смео да се издваја из строја. Тада је убијен Манојловић Миле, из села Крвија. Био је ожењен, није имао деце. Кесу му је добацио брат Благоје, а трећи брат се удавио у врелом бакрачу. Мобилисани тумач из села био је Никола Мита Костић „Тота“, заробљеник из Првог светског рата, из лагера Источне Немачке.

ДРАГИН ВИНОГРАД

Говорило се да је био јако леп, „калем“, изнад Поповог браника, западно од Светлице. По цели боговетни дан га греје сунце, грожђе као шећер, а вино тек, да се пије па „да се човек исцепа“. Био је то један од најлепших винограда пред рат. Стаменковић је уживао у њему, баш као и у свом сину јединцу, свршеном студенту права, једном од најбољих фудбалера пожаревачког „Младог радника“.

 

КАТРАНXИЈЕ

Почетком овога века, а и касније - до краја педесетих годна, у селу су се с времена на време појављивале катранxије. Ишли би са малим брдским коњима, на самару натовареним врећама, или запрежним колима, оделом и шајкачом изазивали би знатижељу. Повиком „Катрана, восковарина“ давали су на знање да врше продају својих производа. Народ их је још звао ерама. Носили су спас, катран, који се користио за мазање стоке у циљу заштите од голубачке мушице, које је било много. Била је то права напаст за стоку. Катраном би мазали стоку око очију, врата, ногу или вимена.
Тако је једном један катранxија, након далеког пута, легао да одмори, а коњ да пасе траву, ту крај пута у воћанцецу поред сеоског гробља. Наишао је власник „Берља Новин, из засеока Дробеж. Захтевао је да за глобу плати. После дужег натезања, платио је.
У другој причи увод је сличан, место догађаја је пут у Јасењу који води за Велики Поповац, на месту код данашње Јовичине колибе. Сео мало путник да одмори и да мало замезети, распростро на траву, а коњу бацио пласку тек покошеног сена. Наишао је власник ЖИван Станојловић „Белорепа“ и он затражио да путник плати глобу ни мање ни више него дукат. Настало је препирање, много пара, али шта се ту могло. Катранxија је морао да плати, продужио је пут за Поповац.

 

БИЦИКЛОМ ПО ЈАКОЈ КОШАВИ ИЗ ХОМОЉА У РАВНИ БАНАТ ЗА ГОЛУБА

Овако је хроничар Каменова записао у београдском „Зову“ почетком двадесетих за једног од сеоских голубара. Одгајивачи ових птица присутни су од давнина. У овој књизи поменуто је да у једној безазленој свађи потегнут пиштољ око голуба, пао је један од комшија и даљих рођака. Ради љубави према птици плавих висина.
Голубарство и разни голубови доношени су у село, а одгајивани су: српски високолетачи (којих данас има највише), писмоноше, превртачи, падати, типлери, гушани, кокошари, лепезани и многи други. Ранијих година неког удружења није било. Голубари су се надметали сами међу собом, ко има лепшег и издржљивијег голуба, чије ће јато дуже остати на небу и слично. Скоро свака друга кућа у селу имала је голубове као украс дворишта и кровова (украс дворишта преузеће ситна живина, која је у експанзији - кикирези и сл.). Било је старијих људи који су уживали у њима као што су Сретеновић Драгутин, Рада Јевремовић „Зефа“ или Милановић Богољуб, Петровић Драгутин, Пера Тасић и многи други.Кућиште је и овде предњачило. Први регистровани голубари појавили су се оснивањем голубарског спортског друштва „Млава“ YУ-350 из Петровца чија су четири Каменовца од првог дана активни чланови, тачније од 10. 10. 1984. године. Најстарији је био Драгољуб Драги Радовановић, вечити спортиста, са својим високолетачима, носиоц многих првих награда у оквиру општине Петровац, затим Антонијевић Саша, који се са лепезанима није такмичио, као ни Милић Ранковић са високолетачима. Аутор ових редова, веран породичној традицији, када је отац Дракче доносио јаја „под мишку из Крвија од бакараца, да не западну“ и производио младе, тако и он са поштарима освојио више првих и других места на општинским изложбама које је организовало поменуто друштво. Крајем осамдесетих учлањен је и пети Каменовац Берјановић Радомир „Тила Маза“, рођен 1939. године,који у својим кавезима увек има преко 250 голубова, углавном летача, разних боја и врста. Он је по броју апсолутни рекордер општине. Да је велики заљубљеник у голубове потврђује наслов ове приче. Бициклом је по јакој кошави и зими отишао у равни Банат, Гај и Баваниште, по голуба и вратио се другог дана. У гајењу му помаже 16-годишњи унук Миланче, само главни проблем су им најезда јастребова. Са храном се некако изађе на крај.

 

ОНИ СУ МОБИЛИСАНИ 1968. ГОДИНЕ

Упадом војних снага СССР на територију свог блоковског партнера ЧССР, у СФРЈ је завладала бојазан од агресије и на нашу земљу. ЈНА је спровела делимичну мобилизацију тако што су активне и резервне јединице биле истурене и окренуте ка Мађарској и Румунији, где су били по јединицама следећи мобилисани Каменовци: Јевремовић Живислав, Живановић Драгутин, Добросављевић Бранислав Брана, Кузмановић Љуба, Станковић Добривоје, Савић Љубиша и Берјановић Радомир.
РУДНИК УГЉА У ГАЈУ
Почетком двадесетих година овог века рудник су прво држали рођаци: Витомир Лукић „Кеча“ и Милан Гојковић из Петровца, на местима Гај-Трска. Нешто касније, у периоду 1930-1935. овај рудник су држала три ортака: поп Радивојевић Миливоје (Брзохођанин са службом у Каменову) Драга Стаменковић (Шпигелов отац) и кафеxија Љуба Добрин Станковић.

НЕМАЧКИ „ТОТ И ФУНКЕ“

Полувојна формација која је изводила радове на далеководима, путевима и трасирању деонице железничке пруге, кроз Хомоље, ка Жагубици и Бору. Главни задатак је био уградити пругу за бржи, краћи пут, ефикаснији транспорт руде из рудника. (Ова деоница ни данас није завршена, мада су многи тунели пробијени.) Били су смештени у магацинима на железничкој станици у Петровцу, као и у хотелу „Слобода“, бивши Дом ЈНА (за млађе генерације још и Дом занатлија). Многи из села, који су радили за њих, имали су минимална примања и одређене повластице, најважније је било добијање „аусвајса“ - путне исправе за слободно и несметано кретање. Остало је у сећању да су Вељковани и Шорићи радили на подизању и бетонирању металних конструкција за далеководе. Песак су у запрегама вукли са Млаве. „Беља“ (касније нестао у НОР-у у Босни) Милошевић Живота из ината је товарио песак на импровизовани лес од дасака, које је уз пут размицао, тако да на циљ није доносио ништа - испадало је низ пут. То је Немце љутило. Или, знао је да направи хумор стављајући „трн багремов“ на нос да засмејава Швабе. У „тоту“ су радили: Стевановић Радован, Драга Костић, Добривоје Алексић, Мика Радисављевић, Пера Тасић, Добривоје Јовановић, Буда Милосављевић, Михајловић Бора, Радовановић Милутин и многи други. Године 1944. Немце су напали и разоружали четници, у Петровцу.

 

ПРОДАО ЊИВУ ДА БИ КУПИО КЊИГУ

То је учинио почетком овог века Милисав Р. Милисављевић, како би завршио започете студије у Грацу. Милутин Милосављевић купио је њиву у дробежу од Раденка, оца Милосављевог (код кога је кући долазио Никола Пашић, радикал), који је имао више деце (4 сина и ћерку). Ово је изазвало право чудо и неверицу, али отац је тако помогао свом детету.
О доктору Милисаву Р. Милосављевићу морамо рећи нешто вше. То је човек који би ушао у десет најпознатијих и најписменијих људи из Каменова. Рођен је 1888. године у селу, умро 1953. у Београду. Био је на високим дужностима -цивилни лекар и добровољац у Српско-турском рату 1912., затим 1913. такође добровољац Српско-бугарског рата, да би 1914. накратко био у Бечу на дошколовавању. Почетак Првог светског рата затиче га у униформи на положају српске војске, у чину поручника. У Церској бици управник је пољске болнице. Приликом преласка аустроугарске војске преко Дрине, добија наређење да се повуче са болничким особљем. Према Женевској конвенцији, пољска болница бива прописно обележена. Аустроугарска војска упада у болницу и почиње да убија рањенике. Јединице које су то извршиле биле су састављене од Хрвата и Словенаца.
Са српском војском прелази у Албанију. По ослобођењу, излази у чину мајора и службује у Битољу и Прилепу. Од 1921. до 1927. године бива управник Дивизијске војне болнице. Затим, до 1929. године је референт Санитетске области. До 1940. године ради као пуковник у Војном министарству. Од 1. 12. 1940. указом постаје бригадни ђенерал и управник Војне болнице у Београду. Један је од 6 санитетских ђенерала на територији Краљевине Југославије. Априлски рат га затиче у Београду. За време окупације, Немци га шаљу у логор. Тамо бива лекар и лечи оболеле Србе. 1944. бива распоређен од стране НОП-а за управника рањеничке базе у Крагујевцу.После ослобођења 1945. године нова власт га ражаловала у чин пуковника, нуде му посао у болници. Милисав одбија, што повлачи за последицу губљења свих грађанских права (право гласа, право на помоћ, тачкице и бонове). 1946. такође од нове власти, препоручује му се да напусти Београд, конфискује му се имовина и кућа у Београду и Свилајнцу. Захваљујући својим везама са студија у Бечу 1944. године, успева преко Енглеске мисије да први добије пеницилин, како би олакшао многе операције наших бораца... (Податке о генералу Милисаву дао унук Владан Милосављевић, инж. геологије из Београда.)

 

ОВАКО СЕ ГИНЕ ЗА СРБИЈУ „ДУШОМ САМ ОВДЕ, А МОЈ ПЕПЕО ЈЕ РАСУТ ПО НЕМАЧКОЈ“
Србислав Срба Поповић, син Живота Поповића, поп Перин унук, једно време председника Апелационог суда у Новом Саду, као свршени матурант бива ухваћен у Горњаку код четника. Отеран је у логоре смрти у Немачку са многима из петровачког краја. Зла срећа и судбина тако је хтела да су немачки лекари смрти испробавали ињекције непознате садржине на овом младићу рођеном 1922. године. После једног убризгавања обратио се свом земљаку: „Чика Милутине, видиш ли како се гуне за Србију?“ (Ово је рекао Милутину Дулкановићу - Дулкану из Лесковца, који је и сам са 45 година био у логору. Недавно је умро - 1977.) Срба је спаљен у Матхаузену 6. јануара 1943. године.

ЗА КАМЕНОВО НЕМА ЖУТИХ ТРАКА

По примању једног од тражених извештаја сеоске управе Каменова током Другог рата, немачки шеф гестапоа Бауман у Пожаревцу се запањио и наредио да се позове председник каменовске општине. По доласку Жике Миловановића „Црње“ у Пожаревац, у команду, овај га је упитао: „Код вас нема Цигана?“ „Нема, господине“ одсечно је одговорио Жика (а уствари „тресле му се панталоне од страха“ говорио је касније меаштанима) „Само има ковача, занатлија“. Немац је ћутао и гледао, играо се оловком лупајући у свој радни сто. Сва околна села почела су поступати по наређењу, Цигани-Роми морали су бити обележени, морали су да носе жуте траке око рукава. У случају рације, били су први за одвођење. Жика је то знао и свесно је лагао. Том приликом прикрио је свог партијца Николу Јовановића, демократу. Он је био баш то што су Немци тражили - „Чергар“. Њих није занимало што је он био честит човек, био је црне пути и морао је бити забележен за одстрел.
Друго питање било је: „У акту видим да ви немате комунисте?“ „Немамо“. „Како то, па сви имају по некога?“ - запитао је и скочио одједном са столице, својим очима прострелио овог омањег човека. „Тога код нас нема“ - слагао је и овога пута. У село су илегално долазили и одлазили такви; били су ту Шпигел, Саша и Пешић и њихово друштво. Добро је што Бауман није проверавао Жику и исправност акта преко својих сарадника, иначе било би великог зла.
Што се тиче поменутог Николе, више пута је биран у одбор демократа; као цигански цар, био је најбогатији у оклини. „Сећам се још док су били код Трлашеве куће“ - прича деда Божа Милосављевић - „на неки њихов светак изнео је све дукате, били су на нискама, много њих било је окачено на улаз черге“. Као цар био је поштован од својих сународника, само што је за време рата морао са својом породицом да се склања и избегава гужве. Са жутом траком или без ње, наиласком Немаца чекала би га смрт. (О овоме ми је причао деловођа Милосав Петровић.)

 

ЗУБИМА ПОДИЗАО XАКОВЕ

Мијаило Станојевић (поменут у поглављу Хајдучија), рођен 1879. године, био је физички веома јак и крупан, издржљив. Xакове пуне кукурузом од 60 кг хватао је у зубе и могао да их носи, подижући их у висину груди, низ двориште. Погинуо је у 36. години (1915.) као пешак 3. позива.

ПРВИ САТ

„Још увек се памти оно тешко време, кад су у селу била само два xепна сата. Међу првима имао је Радосав Јевремовић, железничар.“ Говорио ми је Брана Чедин Јоксимовић. Иначе, људи су мерили време према кретању и висини сунца, или по писку возне сирене, најчешће по њакању магарца, јер увек је било по неког у селу“.

 

ПРВИ ШОФЕРИ И АУТОМОБИЛИ

Школски мајстор Станоје „Кеша“, родом из Великог Поповца, који је живео на улазу у Петровац, а радио у Ош „Вук Стефановић Караxић“ у Каменову, возио је први кроз село и у селу ортачки купили два Милана: Милановић „Шрафцигер“ и Милан Драгетов Радојковић, црни „Фиат“ 1400, Затим Душко Микин Станојевић са црном „Олимпијом“ и други са камионима „Опел блиц“ и тд.
Први трактор је у село стигао као власништво три ортака: Мише Милојковића, Томе Митића и Мила Стевано Радосављевића.
Од првих шофера помињу се они са Солунског фронта - Димитрије Бабић (види списак Солунаца), као и Драга „Чивтара“ Алексић, који је носио камионом пошту за Жагубицу, још пре рата код Милана Стојићевића

из Петровца. Затим, као трећи, Драга „Трлаш“ Радосављевић и остали.

 

МЛАДОЖЕЊА ЗА СВА ВРЕМЕНА

Драга Илић Гунетов, рођен 1923. године, пре рата фудбалер, после рата једно време активан подофицир у Крагујевцу, радник и надничар. Човек који се највише пута женио. О својим љубавима хтео је само у „Веселом“ стању да прича, давао обећања, али никако није то чинио.
Комшије и село бројили су до 70 бракова, што званичних, што незваничних, на дуже или краће време. После то више нико није бележио; ни најближе комшије. Навикао човек на „промене“, говорило се. Сада живи сам са својим успоменама. А ко не верује, нека преброји црте зарезане секирчетом испред куће поменутог, које је он сам забележио. Ако га Драга пусти у двориште.

 

КАМЕНОВЦИ У ВЕЛИКОМ ОКТОБРУ

Ратни вихор нанео је у царску Русију два Каменовца: Милића Петровог Петровића и Ђорђа Лукиног Миловановића (таст Милету „Тишлеру“ из Дзибанске мале). Из ИX пука код Прокупља отерали су Бугари многе, као ратне заробљенике. Радили су у Смедереву, као и Срему, за изградњи пруге. Беже за Румунију и Ердељ, па за Бесарабију. Тамо је беснео рат. Црвеноармејци у грађанском рату ратују против присталица цара Николаја. Милић је радио у некој ковачници. Кући су се вратили 1921. године, кад су га укућани били прежалили, мислећи да је негде погинуо у рату. По нашим обичајима, баба Дада намењивала за душу и покој. Од 1912. године о њему се ништа није знало. Оставио је сина Милосава од 6 недеља. Појавио се на кућном прагу у руској народној ношњи. Изазвао је праву недоумицу. Са козачком шубаром, јахаћим чизмама и великим брковима деловао је опасно. Дете је одмах стругнуло и сакрило се иза бабе. „Ма оће бити, неће бити наш Милић? Па зар је могуће да је мртвац васкрснуо?“
Милић је тврдио да је Ђорђе Лукин био нишанџија на тешком митраљезу, који је био уграђен на крову трамваја и да се борио на страни Црвене Армије. На питање где је био он. ћутао је, никада о томе није хтео да говори. Када су 1944. наишли Руси и Црвена Армија, немилице их је чашћавао, отварао бурад са најбољим вином и ракијом, са њима на руском „перфект беседио“.

 

СА РАДИО СТАНИЦОМ КРОЗ ЧЕТНИЧКЕ РЕДОВЕ

У Босни, у НОР-у, Никола Кола Савић, коњаник, пренео је са својом групом коњаника радио станицу тако што је непримећен (прерушен у четника) од Зворника, преко Шековића (где су били четници) пренео у штаб бригаде. Опрема је била натоварена на самарима на два коња.

ЗА МУЖЕВИМА У БОСНУ

Одласком многих мушких у рат у Босну, жене са Кућишта су се организовале и кренуле (њих 15) саме, пешице на Дрину. Дошавши на Дрину, са скеле их је вратио Каменовац Кола Милошев Николић, на кога су биле много љуте, који је био стражар и није хтео да их пусти на босанску страну. Преко курира, мужевима су доставиле преобуку, чарапе и допуну за зимску одећу. Не видевши их, вратиле су се кући.
НОВО ГРОБЉЕ
Место је поклонио Милан „Исин“ (Милошу Славнинем Милановићу деда) седамдесетих година прошлог века. Први је на гробљу био сахрањен Деспот (Љупчету Станковићу „Лисици“ деда). Њега је неко убио на салашу, пронађен је мртав. Два најмодернија споменика почетком
20. века, који су били направљени од мермера, за разлику од раније прављених од пешчаника, била су председника села Косте Максимовића и поп Константина - Које Поповића.
ПРЕПЛИВАО ДУНАВ
Као од шале, још 1935/36. године Милојко „Пуза“ Радосављевић. У младости је био јако висок и крупан, у старости елегантан и достојанствен, са чојаницама, јелеком, шеширом, понекад и наочарима за сунце, одавао је господственост. Дунав је изнад Костолца широк од 800 до 1000 метара, баш у правцу Малог Баваништа. У том месту неке од фамилија из Каменова имале су земље. Многи из села радили су тамо, копали, надничили у „Преке“. Тамо је одлазио и Милојко, није чекао скелу а ни чамац, прелазио је тако што је препливавао.
Кад смо код овог места, 1953. године била је велика зима са јаким мразом. Све реке (па и Дунав) биле су залеђене. Каменовци из породице Милановић Томислава „Дене Милановог“ прелазили су преко леда на

банатску страну. Мештани из околине су их научили: Тамо где се лед бели, ту је дебео и до 80 цм, а где се зелени ту је матица или вир, а лед танак“. Такво место су избегавали. Дубравчани су отишли још даље у храбрости, на ону другу страну прелазили су чак саоницама са коњима.
ОТЕО „ШАРЦА“ СА БУНКЕРА
Борац НОР-а 1945. у Босни у Дисциплинској чети 25. НОУ бригаде, бомбаш Илија „Пантин“ Живановић, ловац који је „имао мука да улови зеца“, али зато једном у уништавању непријатељских бункера и утврђења, допузио је до испод самог бункера. У једној руци држао је одшрафљену бомбу, а другом руком истргао немачки пушкомитраљез, заједно са редеником кроз отвор на бункеру, затим бацио бомбу на посаду. За све време ратовања није се одвајао од њега. Био му је добар друг.
Усташа је пао жив у руке борцима горе поменуте јединице. Живадин Жива Савић, водник, добио је задатак да га спроведе у штаб. На упозорење виших старешина да га не развезује, није послушао, развезао га. Док је то чинио, заробљеник се сагао и угризао за руку „као коњ“, откинувши му добар део шаке. Од бола „поручник“ га је ударио другом шаком тако „нежно“ да је заробљеник остао на месту мртав.

СЛУЧАЈНОСТ ИЛИ ПОВЕЗАНОСТ - ЈОШ ЈЕДНО
КАМЕНОВО

Питање је које мучи многе Каменовце, у вези својих првобитних постојбина и места одакле су могли њихови стари да дођу или оду у ове данашње крајеве. Једна од претпоставки - повезаност, случајност, помиње се и редослед Каменово код Петровца на Мору, као и ово Каменово код Петровца на Млави. Да ли се ту не крије нека повезаност, ко ће знати?

ПОСЛЕДЊИ ПРИЛОГ

Непосредно пре штампања ове књиге, тачније 17. 01. 1998. године, обновљен је рад песничког клуба „Орфеји са Млаве“ из каменова, уз присуство познатих песника Млавског краја и Стига. Гост вечери био је писац Славиша Радовановић из Пругова, као и општински представници КПЗ предвођени Радишом Драгојевићем. Одлучено је да се окупљање врши код Дулета Станојевића, чија збирка старих и нових песама треба ових дана да изађе из штампе. На предлог професора Милоша Стојановића, одлучено је да поред старијих сарадника своје место нађу и млађи, заинтересовани ученици и средњошколци из целе околине. Овај део посла водила би Ивковић Јасна, професор српског језика. Такође је договорено да се песници окупљају три пута годишње, радове презентиране на тим вечерима штампати на крају године у виду часописа - годишњака.