Састали се једног зимског повечерја у воденици дорунгари на реци Млави, помељари.
Напољу кошава пишти кроз оголеле гране воћњака и шуме и даље тутњи пољем ка Стигу, долином ове ћудљиве и намах непредвидиве реке. А њима у воденици је лепо, ватра у плекари дудњи, пламен шара кроз отвор на вратима тамне и мрке сенке по дрвеним зидовима воденице. Док чекају свој ред причају, а Божа је извадио мало жара и пепела из плекаре и њиме прекрио неколико повећих кромпира. „Зима ће бити јака и дуга, вели један из ћошка. У тај мах напољу ветар као да поче јаче да тутњи пољем. Грана старог оголелог дуда под теретом година поче ударати о цреп воденице. Светлост жмираве лампе као да нагло утрну и заклати се на диреку изнад самих улазних врата.
А тамо, поред камена, послује воденичар Живота и неком вели: „Иди дигни десну уставу“, па се окрену човеку лево од себе: „А ти велиш, пријатељу, да си из Рановца? Де, помогни ми да дигнем овај xак!“ Уз шум кукуруза изврнуше xак у кош. Вани вода брзо појури коритом као да је само то и чекала - када ће се подићи устава, сјури се на поцрнели и натрулели дрвени точак, који се почео окретати; покрену вито, а горе у воденици тешки помељар.Још једна песма поче се певати од чекетала, која стајаху изнад тешког камена, који, ево, већ избацује топло брашно у угао амбара.
А тамо у собици, у оном озиданом делу воденице, приставља качамак стари „кума Језда“, на веригама је бакрач у коме вода већ кључа. У ћошку седи један човек, осредњих година, на xаку, па пошто добро нави из пљоске ракију, ону коју је ове јесени испекао, пружи је даље од себе Милосаву и заподену причу...
