После рата прешло се на друштвене и до 1955. године радила је сеоска задруга у дућану код Мике Белорепе. Трговац је био Брана Зокин, да би касније задруга иселила и прешла у садашњи Дом културе као „Млава“.
Од старе општине и задруге коју је основао радикал Која Николић
-Микаилов, 1955. се руши и од грађевинског материјала Душан Сретеновић
-“Раваш“ (по својој песми назван „Момче са Мораве“) зида данашњу пекару, која је дуго радила као таква, да би једно време била адаптирана у млекару, а да би данас припадала МЗ Каменово и приватнику Стевановић Душку , који такође има пекару.
Од старе општине (која је неколико пута сељена као канцеларија и која је једно време била смештена у старој задрузи у садашњем дворишту Драгита Милановића, а и у кући Мике „Белорепе“). Од истог грађевинског материјала је направљена школска трпезарија. Прва сеоска задруга држала је мешовиту робу - бакалницу, колонијал, како би се назвала. Први трговац у тој задрузи помиње се Лука „Кулаш“ - Миловановић (Бицин деда). Затим је био и дућан код Мике „Белорепе“, као и дућан код „Коле Бабића“ -Рајковић Николе у острву на самој раскрсници, као и дућан код Милана -Михајла Димитријевића - Жуне, ћурчије и трговца. Једно време дућан је држао и Илија „Врана“ Владисављевић, у плацу до кафане Љубе Добриног.
КОВАЧКА РАДЊА (радионица)
Пре (а и после) рата држали су, старији и млађи, Соимировић Станисав Мита Марков и касније Стева, Јова Лукић и син Влада, и Димитрије Стевић и зет Брана „Калопер“. Ове две задње породице из Стокићке мале бавиле су се још и музиком. Поткивач је био Бора Добривоје Стаметић. Још увек раде Лукићева и калоперова ковачница.
КОЛАРИ
Радње за прављење воловских или коњских кола, уопште за било какву поправку, држали се или су се овим послом бавили Милан Митић -“Буцин“, Вујичић Чедомир - Чеда, Жика Манојловић - Аврамов, Михајло, Савић Божидар. Бранковић Љубиша једини сада држи радњу, а овим послом се помало баве: Миливоје Дима Расин - Остојић, Станоје Јовић, Чедомир Миладиновић, Митић Милан и Пењић Станоје.
БАЧВАРИ
Овим послом, до пре десетак година, бавио се Рада Станковић „Борикин“, а на Кућишту је то раније био Душан Вујичић (Стојанчетов отац). У селу су радили Милутиновић Љубомир и Радосављевић Павле.
ЋУРЧИЈЕ
Влада Ралин Станисављевић имао је радњу код куће (коју је касније наследио Милисав Радисављевић „Пицан“), затим Милан Илић „Муња“ и Душан Стевановић Настин. Прерадом и штављењем коже у Каменову већ 25 година нико се не бави. Овим послом бавио се и Милисављевић Чедомир.
АБАXИЈЕ, ШНАЈДЕРИ И КРОЈАЧИ
Били су мајстори за шивење и кројење сукненог платна. У селу су се овим послом бавили Чеда Дамљановић „Шена“ и Властимир Стојановић, а најмлађи, који је касније прешао на модерније штофофе и који је био јако добар шнајдер, засигурно је Лука Јовановић и син Живота.Затим Рада
С. Милић „Чопа“, Радомир Савић, Драги Радовановић и његови ученици. Данас једино шије Живота Јовановић „Теча“.
КЛОНФЕР-ТОКЕР
Овим послом веома вешто се бавио Жика Остојић - „Xиxа“, вечити момак и нежења. Он је држао радњу код Тихомирове садашње куће, био је и лимар. Завршио је занат у Аутстроугарској, у Пешти.
