Ратних година и окупацијом, у Каменову су били бугарски војници, који су у групама изводили народ на присилан рад, под надзором и преко њихове команде и подофицира Романа. Тога дана требало је да се извлачи камен из Мајдана у Горњаку. Позван је и петнаестогодишњи Дамљан Грујић, ситан растом. Деловао је баш као дете. Виђајући га стално како се мота ту око команде и војске, јурцајући ваздан Црквеним сокаком, знајући да такав баш и није за некакав рад, подофицир га је прецртао са списка. На његово место из села је позван старији човек са воловима. Истога дана стигла је у село вест: „Одронила се стена и поклопила и њега и волове...“

1917. године водио се рат на положајима Солунског фронта, са много губитака и на једној и другој страни. Положаји су прелазили из руке у руку. Једнога дана заробљени су неки Бугари. У команду јединице случајно је позван Владимир Јовановић из Каменова, добио је задатак да изведе и стреља једног бугарског подофицира: „Изведи га путем доле ниже и тресни у чело, немој да дижеш много буку“. Владимиру су ове речи тешко падале. „Па де само мене нађосте да то урадим“. Шта се ту могло, рат је рат, па и они убијају наше, а и официру се не противречи“. Причао је касније. Повео је заробљеника, пошли су стрмом стазом, која је једнога водила у смрт а другога у вечити немир. Бугарин је осетио шта ће се догодити па је одмах почео да преклиње и моли Србина: „Братко, и ја имам деце као и ти“. „Деце као и ти“ - одзвањало је у Владимировим ушима, али је ћутао, помислио је на сина и своју кућу, онда га је упитао: „Где си ти ратовао?“ Бугарин је на одличном српском одговорио: „Био сам у околини Петровца Пожаревачког, неко село Каменово“. Прича је добијала на значају сама од себе сваког тренутка све више, а подофицир је наставио: „Било је тамо јако мирно“. На пратиоца су ове речи деловале још занимљивије, те га је упитао: „Где сте били смештени и кога тамо познајеш?“ „Били смо смештени у команди кућа преко пута цркве...“ онда је почео да набраја житеље оближњих кућа у тадашњем центру села. Између осталих поменуо је и момчића Дамљана. Срце „извршиоца“ закуцало је као да ће искочити из груди. Радило се баш о његовом сину, кога је само његова срећа, судбина и разумевање овога незнанца, сада његовог непријатеља, спасли обрушавања стена, где је мали требао да ради. Путем којим је требао да га пошаље у смрт, чуо је од овога човека много.

Одлучио је да га не убије, „па шта буде нек буде“ - помислио је и рекао: „Тај мали Дамљан, што си ми о њему говорио, то је мој син“. Бугарин је био изненађен овом случајношћу, а његовом срећом. „Кад ја будем пуцао у вис, а ти бежи“.

После пуцња у празно Бугарин је побегао својима. Владимир се вратио у чету „обављеног задатка“. После неколико дана он и Веселин Милосављевић из Каменова такође бивају заробљени од Бугара и отерани на принудан рад. Владимир у заробљеништво чак у Азију, место Текију.

СТРЕЉАЊА У ДРОБЕЖУ 1917. ГОДИНЕ

У народу је остала прича да је за време Првог светског рата извршено стрељање од стране Аустроугара. Стрељани су Алекса Стојићев и Стола Стевановић. Стрељани су у Влашком лугу (који је право према Забрђу, путем од Богове куће). Алекса је сахрањен без обележја у њиви Љупчета Станковића „Рајцана“ (одмах иза салаша Воје Дејке - Боре Миша), а Стола испод крушке која је у њиви Жикице Милосављевића „Геxе“.

Наредба Бугара и Немаца била је да се нико после Заведеног полицијског часа не нађе у Дробежу. А тада је тамо било добро стојећих салаша-кућа са много сточног фонда. Они храбрији ноћивали су крадом. Тако је радио и Алекса, више пута носећи храну од куће за пар дана, док га нису стрељали.

МАЋЕХА ЈЕ МАЋЕХА

У борбама које су вођене око Рановачког друма са каменовска стране, штитећи главнину своје команде, погинуо је 1915. године српски редов (регрут) коме се не зна име и идентитет. (Исказ је дао Бора Михајловић „Јањић“). То је било на месту изнад Лешине колибе у багремару, сада власништво поменутог Боре Михајловића, сахрањен је уз сам пут. Редов је био из Умчара код Београда. После рата на гроб му је долазила маћеха и говорила: „Земља ту, земља тамо“, тако да је непознати српски војник остао ту на вечитој стражи у Белим Водама, без икаквог надгробног обележја.

КРАЉ ПЕТАР У КАМЕНОВУ

Још док су на власти били Обреновићевци, краљ Милан а касније син Александар, те 1898. године у каменово је долазио прерушен у Циганина мечкара, Петар карађорђевић - Мркоњић. Био је у друштву са својим блиским сарадницима који су такође били прерушени. Он је преноћио и пробавио у тајности један дан код Јеврема Милутиновића, који је имао сина Милана, а овај ћерке Соју и Љубу. Љуба је отишла у кућу код Миливојевића (Дрдиних) а Соја узела у кућу Тасу „Брабу“. Кућа им је била на месту где је данас „Зоке Мирковог“ (Горана Радојковића). То је била кућа са доксатом, моравског стила, са сводовима и кошем који је био одмах поред ње. Намеће се питање зашто је будући краљ то чинио? Чинио је агитујући код народа за свој престо, уједно је желео да створи слику о људима на терену. По оној народној: „Заклела се Земља Рају да се све тајне сазнају“. Тако и ова. Јеврем није то могао да сакрије, већ је рекао свом оцу Боривоју Миленином Николићу, који је много касније, доласком Петра на власт почетком овог века, почео о томе говорити. (Ову причу испричала је Борина ћерка Душица Димитријевић, мада ју је аутор чуо и од других). У истраживањима у Историјском архиву Пожаревац, испричао је Предраг Јевремовић, историчар и директор ове установе: „То је тачно. У својим истраживањима ја сам то утврдио. После Каменова краљ Петар Карађорђевић је одмах продужио за Брзоходе, где је такође имао пуно својих присталица“.

Гледано данас, заиста је било храбро и лукаво од Петра - посетио је свог пријатеља Јеврема, а у непосредној близини били су љути противници, Обреновићевци; штавише, свраћао је код њих „Белорепа“ са питањем „да га приме на конак?“ Нису хтели, јер нису имали поверења у незнанце, а поготово мечкаре. Ни наваљивање да „преноће макар на кошу“, није помогло код домаћина. (То ми је испричао Влада Милојевић „Тисин“)