ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804. ГОДИНЕ

Резултирао је великим насиљем, самовољом, а и сечом кнезова, почетком 1804. године. Устанак као да је плануо истог часа у три нахије: Ваљевској, Пожаревачкој и Ћупријског. О томе пише М. Ристић у „Личности и догађаји из старе Пожаревачке нахије“, Пожаревац, 1959, стр. 49).
„Они су најпре тражили и окупљали се око својих ранијих четовођа из ратовања са Пазлан-Оглуом, из доба Кочине Крајине, а то су били: Миленко Стојковић, Петар Добрњац...“ (Пазван-Оглу, султански одметник из Видина, знао је са својим јањичарима више пута да продре чак до Хомоља и да направи прави зулум међу народом.) „Срби најпре протерају из својих села турске субаше (наоружане војнике) који побегну и склоне се у Пожаревац. То је било крајем фебруара и почетком марта.“
Карађорђе је већ освојио са својом војском Београд и Шабац, касније долази на домак Пожаревца са старешинама Станојем Главашем, Хајдук Вељком и другим. За то време Миленко Стојковић је окупљао војску на домак Пожаревца. Захтевали су да се предају само Карађорђу; по доласку вође устанака и петодневних опсада - предали су се. Устанак се у овом крају ширио у два правца: под Миленком на Дунаву, Поречу и Крајини, и уз Велику Мораву ка Ћуприји, под управом Петра Добрњца. Од тада до 1813. сва села у Пожаревачкој нахији била су слободна. За време деветогодишње управе Срба у Пожаревачкој нахији, помињу се из Млавског краја Пауљ Матејић из села Мелнице - војвода хомољски, Глиша Гусларевић - барјактар код Добрњца.
О учешћу људи из Каменова у Првом српском устанку података немамо, али овакве су биле прилике у Пожаревачкој нахији и Млавској кнежевини.
ДРУГИ СРОСКИ УСТАНАК 1815. ГОДИНЕ
После 9 година живљења у слободи, Турци су 1813. успели поново да покоре Србе, многе старешине и главешине српског народа поубијају или протерају у иноистранство. То је био много тежак период живљења за преостали народ - свакодневна убијања (ножем, пушком); набијања на колац била су уобичајена. Тако је било у целој Пожаревачкој нахији у чији састав је улазила и Млавска кнељевина. После пописа познатијих људи и дозивања у веће градове, а и убиства Јована Милића (кнеза, родом из Лазнице, популарног и шире од жагубичког краја), затим рањавања Неше Моравског кнеза из Лучице, народ се ускомешао. У Рудничкој нахији је кључало и устанак се почео ширити.
Муселин афа, заповедник у Пожаревцу, после убиства (сече) кнеза Јована, настојао је да довуче к себи што више војника за одбрану Пожаревца. Временом, као главни проблем, појавио се недостатак хране. Морали су изаћи у околна села. Пошто је избегнут бој са Србима у Смољинцу, продужили су ка селу Рановцу. Тада мањој српској чети долазе у помоћ бивше војводе за Карађорђевог рата, Милосав Здравковић из Ресаве и Павле Цукић са својим момцима. Удружени тако ударе на Турке, који се нису надали, у Рановцу и нанесу им жесток пораз. Турци су имали много мртвих у боју који се одвијао у самом центру села, али и Срби су имали десетак. У почетку овога боја Турци су неколицини људима одсекли главе! (Види стр. 62 у књизи „Личности и догађаји из старе Пожаревачке нахије“, Милован Ристић, Пожаревац, 1959.)
У млавском крају и Морави народ је на устанак подигао Стеван Тодоровић Добрњац, рођени брат петра, Карађорђевог војводе, док је у Млави и Хомољу народ окупљао и дизао Маринко Ђодић. (Види исто дело, стр. 62.)

КАМЕНОВАЦ У ДРУГОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Из списка објављеног у „Српским новинама“ бр. 57, од 27. маја 1865. године, које се налазе у Државном архиву Србије у Београду, може се видети да је кнез Михајло Обреновић 1865. године, у част 50-годишњице дизања Другог срспког устанка, одликовао живе устанике 23. маја Орденом таковског крста све оне који су се истакли у бојевима. Орден је био изливен од једног од топова кнеза Милоша, а потом позлаћен. Одликовања су вршена по окрузима, а из Пожаревачке нахије углавном су то били „земљоделци“. Веома мали број је био присутан свечаности у Београду. Већини је уручено званичном поштом преко срезова. На прослави из Млавског краја - среза био је једино Војин Милић (имао је 81 годину када је примио одличје) из села Трновча.
Упућено им је под бројем 4 Срез млавски: Рака Косанић (80 година) село Трновче и Стоић Станојловић из Каменова (78 година).
Међутим, тадашњим управним поделама нека млавска села припојена су Морави, тако да у моравском срезу бележимо под ред. бр. 5 из села Добрња: Недељко Ђоковић (90), Максим Милошевић (80) из Забрђа. Из садашњег млавског краја укупно 5 одликованих. Шести одликован је био из Среза хомољског (Пера Крстић, 90) из Близнака. Одликовано је 110 из Пожаревачке нахије, а 180 укупно из целе Србије. Може се закључити да је већи број устаника био сстарији од 30 година у време дизања устанка.
СТОИЋ СТАНОЈЛОВИЋ је човек из „Белорепске“ фамилије, један од неколико млађих, који је у боју имао 28 година и кога је одликвао кнез Михајло.

ЗА КУЋНИ ПРАГ И КРСНУ СЛАВУ

Када је 1914. године моћна Аустро-угарска монархија напала малену Србију и 12. августа прешла преко реке Дрине, почео је Први светски рат.
Српска војска, изнурена у Балканским ратовима, храбро је дочекала аустријску војску на планини Цер и том приликом непријатељу нанела знатне губитке. После само месец дана рововске борбе, догодила се још славнија Колубарска битка, где је непријатељ био још више потучен. Непријатељ је схватио да неће лако изаћи на крај са маленом Србијом. Рат је одмицао, многе борбе су се одвијале; са српске стране су укључени сви позиви (први, други и трећи). Распоред српских снага изгледао је овако: од рањеног Петра Бојовића, Прву армију преузима и њом командује пензионисани војвода Живојин Мишић; они су заузели положај у Мачви. Друга армија, под командом војводе Степе Степановића, већ се боре на југу Србије у околини Врања. Трећа армија, под командом рођеног Пруса Павла Јуришића Штурма (који је као поручник прешао у српску војску, где је догурао до ђенерал штабног официра, који је иначе био школски друг Макензена, команданта Девете армијске групе, која ће се нешто мало борити на овим нашим просторима), покривала је простор од Великог Градишта, северно до Петријева и Смедерева. Јер како је познато, очекивао се удар од Аустријанаца од Преке (данашње Војводине, Баната преко Дунава). У састав Треће армије улазиле су: Шумадијска дивизија, Дринска и Дунавска дивизија са првим, другим и трећим позивом. Највише ћемо се задржати код Дунавске дивизије, у чији састав су улазили пукови и јединице, директни учесници борби у Стигу и Млави. То не значи да војници, кадровци и редови из села нису били по горе наведеним јединицама и армијама. Напад преко Дунава очекивале су јединице: Девети пук (1. и 2. позив), Осми пук, , Осамнаести пук и Четврти прекобројни, Дванаести кадровски пук и Браничевски одред. Већина људства била је из нашег краја. То су били већ прекаљени борци и јунаци, који су се истакли у Балканском рату, а почетком овога рата ратовали су од Такова до Дрине, прелазили у Срем, да би почетком јануара 1915. већина била враћена на ове положаје, од Градишта преко Пожаревца, узводно ка Смедереву.
И једној и другој војсци био је потребан одмор, српској војсци и више од тога - требало је савладати тифус и друге заразне болести које су почеле косити људство. Требало је попунити разређене формације, одморити и припремити људство. А онда је дошла јесен 1915. године, која је била тешка за обе војске. Наши су свуда око Дунава, целом дужином обале. Већ данима непријатељ топовима туче српске положаје око Речице, има и мртвих на српској страни, туку преко Чибуклије а гранате долазе и из правца Беле цркве. Магла као тесто; Срби већ одавно ишчекују тај прелаз. Почиње киша, а хладан ветар кости им хлади. Око 6 часова тог 7. октобра почела је јака непријатељска припрема, туку из свих цеви и оруђа, на све стране падају гелери и шрапнели.
„Иду!“ викну неко. „Ту са Чибуклије крећу. Понтони, први напад, јављају већ је код Царинарнице“. (Опширније о овоме види књигу „Од Рама до Крфа“, аутора В. Петковића.) По говору чују се Немци, дакле Макензен, пронесе се глас међу официрима. Почиње повлачење, а како не би пред оволиком силом. Непријатељ са Десетим резервним корпусом са 101. и 103. дивизијом већ су у Кисиљеву. Срби бране Стиг са четири пука, од Пожаревца линијом ка Великом Градишту, хаубица туче по обичају, тачно од 6 сати. Тако и тога 13. октобра. Први надрљаше они из 18. пука у Берању. Српска хаубица дејствује из оближњег забрана, али слабо. Све је то недовољно пред овим брдом челика што се јавља преко Дунава. Немци су већ у Ђуракову и Сиракову и на самом десном крилу српских снага у Маиловцу. Око 10 сати цела српска линија гори у ватри; рањени и мртви леже свуда около, непријатељ је на пушкомет, надиру равницом и Могилом ка Чачалици и Пожаревцу. У српској команди извештаји са свих страна; нажалост, они лоши... (Види о овоме детаљно фељтон А. Ж. Гере, објављен у „Млавским новинама“ 1984. или у „Гласу Браничева“ 1995. године.)
Многи Срби овде бране свој Стиг, родни крај, дом, праг и крсну славу. Ово је важило за све ратнике. Данима су на положају и сви се познају. Знају се и са многих игранки и светковина из суседних села. А дошло је време, ето, да бране стопу по стопу од туђина. 13. октобра остадоше у Стигу преко 70 ратника, ту, скоро на свом прагу.
2 октобра на положаје око Црљенца ордонанси донесоше командирима наређење: „Борба до последњег човека“. Више одступања нема; предстојала је борба за спас Млаве. Српска артиљерија се укопала и веома добро дејствује по непријатељским линијама. Они се повлаче у паници преко необраних кукуруза и забрана, Срби су на Врањевцу и доминантном Бубњу, веома високом узвишењу са кога контролишу већи део положаја према Стигу, Звижду и Млави. После само неколико дана стижу неразумљива наређења о поновном и наглом повлачењу. Бубањ је пао под сумњивим околностима - зар је могуће, издајством старца из Куле, Ђорђа Милутиновића који је Аустријанце довео јаругом Зебац. (Види поменуто дело.)
А онда почињу одступања како би се ове јединице спојиле са главнином српских снага, које се повлаче долином Мораве.Српска команда премештена је већ из Крагујевца у Крушевац.
Како је било војницима поменутих јединица и пукова, само су они осећали и знали. Веома лако су препуштали своје положаје и кућне прагове. Многи од њих гледали су са околних висова како се туђин шета њиховим забранима, виноградима и двориштима, па чак да неки ноћу спавају у њиховим кућама. Страшно, тужно и немоћно. Нико није знао шта је са нејачима и цивилним становништвом. Од 21. до 23. октобра, када се и задњи војник Деветог пука са неким избеглицама повукао преко каменова и Млаве ка Панкову и када су инжењерци запалили мост, у тој јединици, за време тродневних борби погинуло је 137 ратника, рањено 118, а нестало 6. Сигурно да су Немци имали и својих губитика. О томе и данас сведоче остаци њиховог војничког гробља, које је некад било десно изнад села на заравни испред колског пута за Црљенац (где је данас полигон за противградну одбрану).
А горе на Рановачкој коси, дужином Влашког друма после много година и данас се познају српски ровови. Они сведоче да су се овде водиле жестоке борбе. О овоме је још као дете запамтио причу са казана, када су отац и комшија, учесници ових догађаја касније причали и о томе данас говори Младен Милосављевић из Дубочке:
„Када су Немци наишли од Бубња и Старчева на кућу Младена Милошевића, српска војска је била на оближњем вису, прекривена и заклоњена шумарицама, око Турског потока. Ту се борба водила три дана и три ноћи, без престанка, тешки митраљези су обострано штектали. Положаји су прелазили из руке у руку, падали у току дана по неколико пута, да би се наши дизали на јуриш и враћали непријатеља бајонетима. Како сам запамтио и како су ми старији говорили, Немци су се пробили тим потоком који је водио чак из Старчева па до самог каменовског атара и овог виса. Ту у винограду Милутина Станкиног било је српско превијалиште, болница направљена на брзу руку, са много рањених и мртвих“.
То је било на коти 290. Срби, знајући да се Аустријанци брзо пребацују потоком, мењају положаје и одлазе испод данашњих кућа Младена и Данила, ту остављају три брдска топа и два тешка митраљеза, који веома добро раде по непријатељу. А тамо иза леђа, код пољске болнице, Немци већ надиру. Нико није очекивао да ће тако брзо попустити лево крило. Рањеници се са тешком муком извлаче ка Каменову, Ружици и Бучини. Одступницу им чува подофицир на тешком митраљезу, наредник из Водња из околине Смедерева санеколико војника почиње да дејствује, води последњу борбу за спас рањеника, за прихватилиште и поњску болницу. Непријатељ надире потоком као да претпоставља да њих неколико бране овај део положаја, скоро су рањеницима стигли до леђа, да их живе хватају. Онда јаком митраљеском, коју отвара сам наредник Пауновић Милош, омогућује повлачење својим рањеним друговима. Повлаче се потоком Грабовац, али зато после извесног времена гине овај храбри наредник. Све јединице су се већ повукле, грабе ка Лалковој кући путем, а неки иду и од извора Смрдана.Главнина пукова већ је на следећој коси код панковачких Ђула. Прешли су реку Млаву. По зачељу снажно туче непријатењска брдска артиљерија, митраљези штекћу, остављајући свуда где ударе - жалост, јаук и кукање.
Као сведок поменутих догађаја и данас још увек стоји у Војинском имању мали црвени споменик, на њему пише: „Благо оном ко вечито живи“. И заиста је то тако. Они су у знак јуначког држања и храбрости показаној око извлачење рањеника, подигли погинулом нареднику мештани Каменова у чијем имању је био ров, много година касније. (Аутор ових редова је послао писмо са фотографијама да се овај споменик чува и одржава у МЗ Водањ, те је том ратнику по други пут фамилија обишла гроб. Први пут су били неколико година по погибији.)

ГРОБНИЦА НЕПОЗНАТИХ ЈУНАКА

Нажалост о поменутим борбама се и дана мало зна. Старији људи, који нису могли у збег, остајали су кући, па шта им да сам Господ Бог. Сахрањивали су и Немце и Србе. Многи тако ни данас немају надгробних споменика ни обележја. Мој саговорник и пратилац Младен Милосављевић из Дубочке водио ме је по лепом јесењем дану у пратњи Пере Тасића из Каменова и Мирка Живојиновића и показивао ми је место у шипражју где је гробница непознатих српских војника. Она се налази на месту Болетин
-Болетић у парцели Стевана Савића, КО Дубочка, недалеко од задњих кућа.
Пар стотина метара у каменовском атару се и данас налази неколико гробова непознатих српских војника, који су на брзу руку сахрањени у шанцу, без икаквих обележја. Као и у Дубочкој и овде је људски немар учинио своје, а ко зна, можда и бојазан од послератне политике. За једног се сигурно зна да је сахрањен иза старе куће у Гају Боже колара. Други војник је погинуо код раскршћа путева који воде из села и Кућишта за гај „Беле воде“. Он је сахрањен у шанцу Славољуба Станковића, десетак метара са леве стране, идући из села ка „Ћућине“ колибе. Ни у његовом xепу није пронађен никакав докуменат који би

потврдио идентитет, као и трећи војник у багремару Михајловић Боре „Јањића“ у Дубрави, недалеко од парцеле Славољуба Станковића. (О трећем војнику види: М“аћеха је маћеха“.)

УЛАЗАК АУСТРО-УГАРА У КАМЕНОВО

Војска је ушла у село из два правца: североисточно путевима из Парасина и Рановца и главним друмом Пожаревац-Петровац, нешто касније.Сачекао их је са белом заставом, испред општине, деда Коста Максимовић, дугодишњи председник суда и села. Село је већ било пусто, све млађе и старије, који су могли да се крећу, кренули су за војском у непознато, пред непријатељем. Нешто касније су многи цивили били отерани у ропство, а жена и нејач полако почели да се враћају кућама. Немачке војнике заменила је бугарска војска баш на Српску нову годину
14. 1. 1916. године Њихова команда била је у центру села у новом плацу Миливоја Савића „Шљиве“. Њима је командовао подофицир Роман.

ИНТЕРНИРАЊЕ

Вратимо се у новембар. Српска војска била је у одступном маршу, Немци су потпуно овладали млавским крајем и простором, спроводили су своју власт и терор. Првих дана новембра 1915. на путу којим се повлачила војска, један од Шваба свратио је у напуштену кућу. Потегао за кокошком и јајима у кокошарнику Пере Савиног (деда Миливоја „Шљиве“ Савића) на Белом браду. Деда, стари ловац, није хтео да напушта своју кућу, видевши Швабу у кокошарнику, подиже капислару па туђина право у чело, па шта буде нек буде. Рањеник отетура и паде у поток Ћелије. После неколико дана нашли су га његови укоченог. Самим тим дошла је прва освета - интернирање. Две улице (мале, засеоци) Лисице и Стокићи на једној страни и на другој Вељковани, и то баш на вечери своје крсне славе св. Врачеве, једни и други бивају отерани у логор у Рашанац. Њиховим одласком куће су им опустошене, што од непријатеља (њих је интересовало пиће и храна), што од лопова из села, такорећи из комшилука. Баба Милева је говорила: „Када смо се вратили из логора у Рашанцу, наше свиње су водиле за собом велике прасце, ми смо их пуштили с јесени а вратили смо се у пролеће. Оне су нас дочекале тумарајући браницима.“ Тако је било и у другим млавским селима. Млађи и јачи, способнији, одведени су у првом налету, а и касније, окупатор није штедео никога. Терао је и старије из Каменова, углавном мушки живаљ.
Каменовце код ћуприје сачекује непријатељ, војска која их је пратила прихваћа борбу, један део се пробија и наставља пут даље, део пада у руке непријатељу и бивају отерани у ропство. Једини преживели данас је Милић Косић, 97-годишњи старац, рођен 1900. године, тада момчић присећа се тог времена (Милић још увек редовно посећује каменовску цркву, упркос бремену година):
„Немци су нас потерали пешице у правцу Смедерева и Ковина. Дунав смо прешли преко Понтона. Отвореним вагонима, нас око 4000 путовали смо ка Бечу. Ту је било много Млаваца. Направили су спискове и стално нас прозивали, до Аустрије. Задња станица - логор у Браунау (родно место Хитлера, још већег србождера).“

СОЛУНСКИ ФРОНТ, СТЕПА СТЕПАНОВИЋ И КАПЛАР МИЛАН РАДОСАВЉЕВИЋ

Један од многих подофицира, обичних људи (причао је аутору још 1983. године о ратовању Србије, о чему је објављен фељтон у „Млавским новинама“, Петровац). Битољски регрут, рођен 1895. године, учио га је учитељ Здравко 3 године. Као момчић бавио се пољопривредом, кућа им је била добростојећа, имали су 18 хектара. Почетком године отишао је у Битољ на одслужење војске. Тамо је био регрут нишанxија на митраљезу. Било је то време пред Први светски рат.
Рат и наилазак Немаца затекао га је у Каменову, дошао је на одсуство, пре тога се оженио женом Миљом из Великог Лаола, са којом проводи 9 дана, па у рат. Из Петровца се упутио у Жагубицу са доктором Милисавом Милосављевићем „Ћулумом“, такође Каменовцем, па заједно за Зајечар. Миланов стриц Светолик, који је био у болници, пријавио се и отишао у Шести артиљеријски пук. У Зајечару општа гужва, војска на све стране, спрема се повлачење. Непријатељ надире са свих страна, говорило се.
Милан је тамо постао ордонанс у Другом пуку комбиноване дивизије код пуковника Алексе Радовановића, родом из стишког села Шапина. Повлачење српске војске трајало је (пешице, по веома тешком и лошем времену) око 4 месеца преко кршева и планина низ Албанију, Елбасан, Валону, до Крфа. Пошто су се тамо опоравили, пребачени су на Солунски фронт.Мој саговорник ми је говорио како се сам на коњу пробијао до Драча, водећи Алексину кобилу „Цајку“ како би довео сина школарца Алекси. На том путу срео је Каменовца чика Љубу Вуксановог Јовановића, мајора. Сусрет комшија био је посебна прича. Кад је на Крфу видео вишеспратну зграду изненадио се и сетио речи своје даде Мице из Пожаревца, која је долазила у ову варош на „опоравак здравља“ и да је то платила 34 дуката наполеона. После је прешао у „Вардарац“ и постао

каплар митреаљезац на Соколцу. У истом рову са истим митраљезом друговао је пуне три године. Говорио ми је да је тамо чуо причу за потпоручника Милића Радосављевића који је сам јуначки заробио половину вода Бугара. Редовно се виђао са „Мишима“ (Лалком, Стевом, Ђоком и оцем Миком). Поморанxама је лечио болесног друга Раку Бељиног. Лалко „Миш“ му је гопворио како су се учитељ Жика „Белорепа“ и Станојло „Дицков“ једва спасли када је била торпедирана њихова лађа, првели су пет дана у мору на неким даскама од лађе. Много га је потресла смрт Каменовца - сељака наредника Радојка Бранковића тамо на Солуну. Много се обрадовао чувши за јунаштвоБлагоја Радојичића како је „накресан“ заспао у рову и кад су наишли Бугари скочио и распалио из свога митраљеза сам покосивши цео строј.
„Са нестрпљењем смо очекивали заповест ’Напред у отаxбину’. На почетку пробоја био је лакше рањен штапски трубач Драгомир Ракић Будин. Ја сам му казао да се не враћа у болницу и да та рана није ништа; није ме слушао, успут га неко заклао због пара, тамо иза фронта и наших леђа биле су кршне луде.“
26. 09. 1918. године на Облакову избацио се ван карауле и рова и почео снажно да дејствује по непријатељу. „Нисам ни знао да постоји бочна ватра, куршум ме је ударио ту испод гуше“ - показивао је ожиљак -“Одједном се поред мене створио официр профисор из Врања Риста М. Цветковић и рекао ми: ’Еј, слепцу, па ти не видиш да си рањен. ’Оди овамо да те превију.’ Мене су стално болели крајници па сам мислио да ме и тада заболели, али од тада ме више никад нису, оперисао их непријатељ“ - смејао се деда Милан.
Степа Степановић је све ово гледао (ја то нисам знао), пришао поред профисора и рекао ми је ’Војниче, па ти си рањен?’ Ровом се прочуло да је то Степа. Стајао сам мирно као укочен, јер Степа је то, нема шале.“ казивао ми је јако узбуђен.
Дошавши кући, при гоњењу непријатеља долином Мораве, искукали су он и Станојло „Дицков“ одсуство, кући их нису познали, деда је плакао а жена Миља га није познала. Када су им рекли ко су, настало је плакање од среће. „Дицкова мати, тетка Веса, пала је у незнање кад је чула како јој је син жив>. (Каплар Милан био је последњи каменовски Солунац а умро је 1984. године.)