Веома је интересантно да скоро сваки човек у селу има и свој надимак. Неки од њих осликавају личност и карактер тог човека. Мањи број људи се у свакодневном комуницирању зове по имену. Један број људи поред свог имена обавезно носи име деде или оца, као на пример: Зоран Коле Мићинем, Мића Коле Срејинем, Коста Миле Поповем. Најређе се по фамилији распознају: Вељковани, Пајићи, Миши, Шорићи, Кутрићи, Војинци, Цигићи и други.
Жене носе надимке својих мужева, или се уз име додаје име оца. Деца носе надимке очева. Неки се на своје надимке љуте, а неки не. Од њих се побећи не може. Без обзира да ли су лепи или ружни, они прате човека. Почињу још из основне школе, али се преносе са генерације на генерацију, а то су: Броска (жаба), Буљуна, Бире, Белорепа, Беља, Белац, Врана, Вуга, Видра, Вештина, Голуб, Галов, Глиста, Гусан, Грудоња, Гркљан, Гица, гера, Жуна, Зец, Зоља, Јарац, Јаза,вац, Канаринац, Кљундер, Косов, Кеча, Коњ, Коза, Клича, Карабаш, лабуд, Лисица, Липа, Мечка, Маче, Минче, Миш, Мечак, Муња, Нос, Пујан, Пискавац, Петао, Пућан, Пацов, Пуга, Пуза, Плован, Пасуљ, Пананај, Пака, Паћа, Сокол, Сврака, Тропа, Тото, Ћита, Ћурак, Ћулума, Царић, Чавче, Чубика, Чуља, и многи други.
Све Каменовце у Петровцу зову „Дрче“, што би значило „љутити“, људи који се веома брзо наљуте. Међутим, ранијих година на спортским такмичењима нарочито је долазило до изражаја задиркивање. Прави ривалитет водио се између околних села. Кнежичани су чак испевали песму о Каменовцима:
„Каменовци, диљжи пловци,
нит орали, нит копали,
за Младенце дабогда жабе клали.“
Али ни Каменовци нису остајали дужни Кнежичанима, већ су им узвраћали:
„Кнежичани суруткари,
Трновчани купусари.
Свака рђа из Забрђа“ и слично.
