Тешко је сазнати каква је некада била народна ношња, јер је свако село у Хомољу имало своје специфичности. Први весници моде били су трговци. Они су са својих путовања доносили у село и нову моду. Најчешће комаде и делове одеће другог народа са којима су имали додир. То су у почетку били трговци стоком, а трговали су са Аустријом или Мађарском. Касније долазе ђаци који су похађали школе по околним градовима, ништа мање не заостају ни занатлије, који су се као и остала аристократија у граду носили раскошно и модерно, па су тако утицали на друге. Народна ношња некада (пре сто година) изгледала је овако:
Прва подела била би на - свакодневно одело и свечано, затим мушко и женско одело. Свечано одело код мушкараца било је: гајтан блуза, панталоне од шајака са бричевима (као обавезно) и то црне боје. Чарапе су биле вежене и то са „мали вез“. На ногама били су „Арвани“, опанци са лакованим каишевима. Каиш би се мотао у круг око цеванице. На глави су неки носили шајкаче, шешире или шубаре „Ердељке“, направљене од ситне јагњеће вунице крзна-коже. На глави се набирала и носила као Шајкача, никако са повишеном „цуцом“. Рубље и кошуља били су од тежињавог платна.
Свакодневно одело било је од сукна, гуњ, панталоне, грудњак (вунени xемпери и пуловери). Гуњ или кожуче, правили су чурчије од јагњеће-овчје коже. На ногама носиле су се обичне вунене чарапе, као и свињски опанци. неко је носио и канице, а неко не. Момци се нису разликовали од старијих и нико није могао ићи гологлав. Та мода дошла је много, много касније.
У свечанијим приликама жене су на глави носиле конђу (врста женске капе), а то је био кружић од корубе липовог дрвета, обруч преко кога се пребацивала марама са ресама. Девојке су само носиле мараму (удајом добијале су и носиле конђу), затим либаде, то би била свечанија хаљина, сукња до појаса, чарапе вунене и на ногама опанци женски „Арвани“. Ципеле су биле реткост. Младе су носиле фес са украсима и ћурдију. У летњем периоду носиле су јелече и набране сукње.
Свакодневно женско радно одело: жене су носиле конђу са дуплом марамом и повезачем и марамом са дугим ресама која је висила низ леђа. Забрађивање је било распрострањено код старијих жена. Оне су косу носиле сакупљену у повезач, преко кога је стављена друга марама. Поред сукње носиле су кецеље, вунене чарапе и свињске опанке. Неке су носиле јелеке и xемпере, а понеке и канице. Бабе су за појасом обавезно носиле бритве, а мушкарци ножеве и пиштоље (види старе свадбе А.Ж.). Накит који се користио при украшавању одеће и изгледа уопште, жене су углавном носиле сребрњаке око врата на танком концу. Око руку бакарне гривне-наруквице, а уместо минђуша мале (ситне) парице-новчиће. На прстима руку видно је био истакнут бакарни прстен.Имућнији су носили дукате, а други накит и предмети исрађени од злата били су права реткост.
Мушкарци су паре-новац (дукате) носили у кеси од платна, која се на врху набирала, затезала „узицом“ (канапом) и која би се, као и кеса за дуван, заденула за појас и канице. Када смо код дувана, старији људи су пушили лулу, чибук и дуван крижањац, па касније тзв. „трафику“. Сви моји саговорници тврде да нико није носио перчин (породице Поповић Милосава и Ристић Томислава дали податке за народне обичаје и ношњу А.Ж.). „Из Вељкованске фамилије и из села, почевши од прадеде Станоја, нико није носио перчин, а такође ни у селу...“ Дакле, из времена Карађорђа и Милоша Обреновића. Перчину се сигурно тада губи траг.
