Разликују се по много чему. Многи људи се и данас управљају према њима, као и према прописаним законима друштва. Обичаје у каменову нико није записивао, свако их је тумачио у оквиру своје фамилије и породице и примењивао по свом. Међу њима има разлике и немогуће их је све описати и обухватити. Ако би се извршила подела, могли би се сврстати у следеће групе:

1 Религиозне, везане за надгробни и погребни живот
2 за земљорадњу, за стоку, изградњу, сточарство, лов, риболов

3. за медицину, прављење лекова и бајање (описано у поглавњу „Стари занати)

Многе миграције становништва, као и привремени одласци на рад у иностранство, свакако су донели новине и обичаје других култура. Да ли ће бити прихваћени у нашој средини, видећемо.

РАЂАЊЕ ДЕТЕТА

Почетком педесетих година у Петровцу при Дому здравља, прорадило је и породилиште. Многе ствару у целом млавском крају су се промениле на боље. А до тада је ишло некако - порођај се обављао у кући, под будним оком неке старије и искусније бабе. Овај посао био је од јако велике важности за кућу и даље потомство. Неко од укућана по доношењу детета, морао је одмах у цркву. У цркви, код сеоског свештеника, узимао би водицу, молитву, а дете добијало црквено име на молитви. Молитва и очитана водица првих четрдесет дана, по једна мала чашица стављала би се при сваком вечерњем купању у корито бебе. Водом којом је окупана беба, обавезно четрдесет дана би се заливало кућно цвеће. Дете би се повијало и смештало у колевку, која се качила о алку која је била укуцана у греду таванице.

 

ТЕРАЊЕ ПОВОЈНИЦЕ

Старински израз за свечанији рушак, на коме су биле присутне само жене. Тада се прави колач, округао мали лепчић, који се гризао по ивици, по мало, али у круг. Ако се родило мушко дете, примера ради, колач је прво гризло женско дете и обратно, са жељом да се у кући следећи пут роди баш онакво дете које прво гризе колач. Присутне су углавном биле ближе рођаке породиље и све су доносиле по погачу и печено пиле, јабуке и обавезно по неки дар за ново рођење (повој, бенкице, платнене пелене).

КРШТЕЊЕ ДЕТЕТА

Званично је било одмах код матичара, а незванично, по обичају, могло се обавити и касније. Било је примера и после неколико година. Свечанији ручак уз музику, родбину и пријатеље, заправо целодневно весеље. Овај обичај, као и други, већ се полако губи. Данас се заобилази најчешће због материјалних могућности.
У последње време много деце је крштено у кругу породице или најближих рођака из обе фамилије, где се такође припремао свечани ручак. Сво читање, купање, шишање и миропомазање свештеник је читао у кући. Каже се да се некрштено дете не би смело носити преко реке, ћуприје или моста.А у случају смрти, половином овог века некрштена деца нису сахрањивана на грбљу, већ негде у воћњаку, под благородним дрветом, без надгробних обележја.

УДАЈА И ЖЕНИДБА

Могла би се некада поделити у неколико етапа. Забављања међу младима некада и није било. Узимање би се, до не тако давно, чинило по наговору родитеља. Том приликом су, у већини случајева, долазили до изражаји интереси. Млади би се само видели на игранкама и весељима, или код оваца у пољу. Ништа мање није изостајала ни среда, гледање и шетња у оближњем Петровцу. Старијом девојком и момком би се сматрао свако старији од 20 година. Онда су за такве настајали проблеми око удаје-женидбе, сматрало се у неку руку, да их нико неће. Овај обичај трајао је до шездесетих година. А пред крај седамдесетих и млади на селу почели су са виђањем и излажењем у град.

 

НАРЕДБА

На наредбу код девојкине куће ишли су момкови најближи - отац, стриц, ујчеви, мајка, сестра или брат. Тамо уз пиће би се заподенули разговори и вршило би се прошење девојке. Уколико би се старији одмах договорили о миразу, „терању“ свадбе и о свему другом. Следило би одмах оглашење. То се чинило пуцњем из сеоске сеоске црквене свадбарске прангије.

 

МЕШЕЊЕ

Свадба би почињала од петка, када се „готве“ многа јела, меси се „мутава“ проја. Њу меси једна од спретнијих и спремнијих девојака, и док то ради обавезно је морала да ћути, никакве приче нису смеле да јој „извуку реч из уста“. Веровало се да на тај начин сутрадан млада у браку не би била много речита и „xандрљива“.

ДОНОШЕЊЕ ДАРА

Суботом увече стизао би младин дар на колима и фијакерима, трактор је био права реткост у колони. У колима је било пуна ћилима, разних јастука, губера, тзв. поњавица-крпара. Од 1947. године по први пут младе су почеле доносити и поједине делове намештаја и покућства, као што су шифоњер, сто са столицама, два кревета или шемизет-креденац. Укућани би плаћали дар; иначе није било скидања дарова са кола. Добијени новац од плаћеног дара родбина би касније давала младенцима. Сламарицу би у кућу унео младожења. Сватови и остали гости пристизали би сутраданизгланцаним фијакерима и коњима окићеним звекирима и цвећем по глави. За превоз такође су коришћена коњска кола. А почетком 20. века коришћени су и по неколико пари волова.
Свадба са коњаницима није запамћена. Српска се свадба од влашке, којих има доста у млавском крају, разликовала по томе што Власи обавезно у својим сватовима носе заставу.
Недељу дана (или два дана) пре мешења, отац је обавезно ишао са здравицом (буклијом) и позивао госте на весеље, а они су за узврат на њу качиле пешкире или кошуље.
У суботу вечер, на такозваном „мешењу“ приредила би се вечера и онда играло и певало до касно у ноћ.

ПРВИ ДАН СВАДБЕ, НЕДЕЉА

Прво би се ишло код кума. Тамо би се на брзину нешто замезетило и попило, уз зддравицу би се одиграло неколико кола и пошло се назад са кумом. Овога пута пошло би се код старог свата, ако би био из истог места. Онда би сви кренули код младине куће; ако би млада била из истог места, ишло се пешице. Ако је из суседног или оближњег села ишло се фијакерима (данас само аутомобилима, ређе аутобусом). Код младине куће, долазак просиоца објављивао се пуцњем из прангије. На челу колоне ишао би момак „марамxија“, који је носио здравицу, а ујац торбу. У торби се морала наћи погача, литар вина, и то он предаје домаћину који при доласку код пријатеља на свадбу и зета, враћа торбу, али са својом погачом и вином. Када се узму младенци, сутрадан се та погача разломи и једе са петлом који купује младожењски момак, док се торба предаје. Младожења за то време испред капије гађа јабуку, која је подигнута и ока чена на неком танком дрвету. У недостатку јабуке користило се и мало „врче“ (тиква) окићено цвећем или марамицом.
У цркви, ритуалу „око стола“ који предводи свештеник, млада придаје велики значај. Она се тада труди да обавезно ногом нагази момка, јер би самим тим сутрадан она била газда у кући и њена реч би морала да се слуша.
Пред црквом млада баца цвет (сада га зову бидермајер, по угледу на швапске свадбе). Верује се да ће се прва удати она девојка која ухвати овај цвет.
Пред младожењином кућом одвијале су се следеће радње. Млада мора прва да прихвати мало дете, наконче, које обавезно три пута мора подигнути у ваздух, као и младожења, ради порода и то дете дарују. Потом се пење на столицу и баца сито са ситним новцем, кукурузним и пшеничним зрнима, бомбонама и кудељом вуне. То мора бацити на кров или терасу куће. Млада мора да се труди да добро баци сито, да остане на кући из првог покушаја, јер се верује да ће тада брак бити стабилан и јак, и да неће отићи или бити отерана од младожење.
После тога млада мора и званично да уђе у кућу. Тада је младожења послужује са слатким и водом преко прага, а она са комадом проје и хлебом које држи под мишком улази преко прага у кућу. У рукама млада држи литар вина и ракије. Још пШре уласка, на послужавнику поред слатка и воде, који држи младожења, налази се и со, шећер и ситни комадићи хлеба, са којима се проба и једно и друго. Млада би то појела, помолила се богу и пожелела све најлепше. Са овим уласком у кућу млада би „званично“ ушла у заједницу - домаћинство. Млада одмах послужује младожењу, па све остале редом (овај обичај недавно је обновљен на свадби код Николе Ракића 1995. године). Затим би млада седала у крило код свекрве, која би јој кроз венчаницу пропустила јаје или нека од жена пролила чашу воде под столицу. То би се радило уз врисак и кикот присутних. Јаје као симбол живота пропуштало се јер су се очекивали потомци.
Онда би сви прешли под трем, најчешће великог коша, или већу собу (данас се у ту сврху користе шатори па и бараке са изнајмљивањем комплетне послуге и посуђем или делимично) где је било све постављено за свечани ручак.

 

ЧИТАЊЕ ЧАСТИ

То би обављао неки од момака-послужника. Чинио би то уз шале и досетке, и онда би се видело и чуло шта је ко донео.По правилу, ближња родбина мало више од обичних гостију. Некада (до седамдесетих година), старији укућани обавезно су носили од своје куће печено прасе на ражњу, окићено; жене торту са вазом у рукама, мањи балони са вином и ракијом(деца). То су одлагали код газде у подрум или пивницу. Овај обичај је потпуно измењен. Али тада би се донесено враћало пред ручак власнику, а сутрадан се један део од прасета узимао од свих и стављао на једну гомилу и користило се за ручак или вечеру на свадби.

 

ДРУГИ ДАН СВАДБЕ

Понедељак ујутру, нека од девојака би чешљала младу испред куЋе, а млада би на главу обавезно стављала фест, који се увија око косе која се плете у кике. Другог дана млада није у белом. Иде се за кума, потом следи ручак на који стижу и младини рођаци - пођани, онда следи игранка.

 

ТРЕЋИ ДАН СВАДБЕ

Било је весеље момака-послужника, обавезно проласком кроз цело село. Они су са собом носили пиће и месо - делове прасади, који су још увек били на ражњу. Музика је била неизбежна. Већина момака се веселила, а они што су бринули о реду, пролазнике или посматраче чашћавали су обавезно јелом и пићем. Код куће млада и младожења служе ашчије што су њих гостили и готовили претходних дана. Сваки важан моменат - одлазак, полазак, наилажење свадбе, оглашаван је пуцњем из прангије.
Најдуже свадбено весеље у селу запамћено је код Драгета Радовановића „Броске“ и Душице када се шест дана веселило, оглашавало пуцњавом

 

АШЧИЈЕ И СТАРЕ СВАДБЕ

Ашчије или кувари били су прави мајстори свог заната. Нека врста данашњих професионалаца. Кували су подједнако по свадбама или поманама (поменима и сахранама) до ослобођења, односно до краја Другог светског рата. Као главни ашxија бележи се Влаја „Врана“ (Илије Владисављевић деда). Са својим помагачима кувао је пре више од 100 гопдина, следећа јела: купус кисели свадбарски, пржена кавурма (од изнутрица), јанију (јело слично данашњем гулашу), прасеће и јагњеће печење; припремано је у ширем обиму само код богатијих и имућнијих за сва три дана трајања свадбе. Код сиромашнијих само првог дана. (било је примера да је свадба пролазила и без печења).
Од прибора за кување коришћени су велики земљани лонци „грне“, као и ковани бакрачи. Кувало се поред ватре или окачено о вериге, или саxак. Хлеба није било, већ само проја од кукурузног брашна. Најпре би се просејало брашно у велико дрвено корито, које је било постављено на ногарима, такозване „наћве“. Замешена, пекла би се у велике црепуље. Била је поклопљена са великим вршником. То је био велики лимени („плехани“) поклопац.
Главном ашчији помагали су Милосав Радосављевић „Галов“ и Дамљан „Врана“, Радисав „Дика“, сви из исте фамилије, као и фрулаш (из фамилије Мирија) Среја Ранков.
Од неких колача није ни било помена. То је дошло много касније. Од пића пила се љута ракија на шипку или кувана ракија из бардака. Бардак је по правилу ишао три пута у круг - и нема више. Пило се и „цимало“ на „жанотргу“ или на „писак“ бардака. Вино је пивено из комине. За вино су коришћене земљане посуде величине од 1 литар до 5 лиара, такозване вете. Само неколико њих кружиле су од једног до другог, наздрављало се младенцима или би се пак помињали покојници.
За посуђе су се користиле земљане панице или дрвене каленице (које су тек биле у моди, као нешто најновије). Виљушка није постојала, у употреби је била само кашика, и то дрвена. Кусало се из заједничке панице, четири пет људи у групи. Зато је сваки од мушкараца носио за појасом или тканицама велики укоричени „клепаник“. То је био ковачко-цигански нож, који је понекад достизао величинуи до 50 цм. Обзиром да су власници клепаника вешто баратали њиме, он им је надокнађивао виљушку. Ни жене, нарочито бабе, ту нису заостајале. Оне су за појасом обавезно (као декор, али и као прибор за сецкање тврдог јела) носиле бритву, мали криви нож, полумесечевог облика. Мушкарци су за појасом носили пиштоље „кремењаке“, па каписларе и кесе са дуваном крижанцем.А неки и по два

-“ако један затаји, други неће.“
Пиштоље, као и малу секирицу „секирче“, носили су увек са собом. (секирче су носили у комплету само недељом, или када би излазили у поље да обиђу имање и у шуму, своју „гору“).
На свадбама уз песму и игру била је обавезна и пуцљава. Дуван се носио у кеси направљеној од свињске бешике, осушене. У xепу би био кремен - камен, труд - сува печурка и огњило којим би се кресањем припаљивао дуван. Дуван би пушили на лулу или ређе завијао у шашу (меканији део са клипа кукуруза). Када није било дувана, сушио би се и пресовао орахов лист или свилица. Новине за завијање, ако би се нашле, то би тек било нешто посебно. Што се тиче осветљења на свадбама, користиле су се свеће лојанице или мале лампе, тзв. „чуче“ на гас.
Што се тиче протокола око узимања младих, налагао је да младожења мора из кремењака да гађа јабуку или врче, па тек да приђе млади. Претходно је морао даривати ташту кожухом (новим кожучетом направљеним код ћурчије), зато што му је она даривала и неговала младу. За узврат зет би добио нове „назувице“ чарапе. При извођењу младе, младожења је испијао „вету“ вина, а на дну га је чекао дукат, који му је даривао таст. Млада би даривала у новој кући бабе, тканицама и чарапама назувицама. Девери би од младине куће понели одмах младине дарове и њен сандук са одећом, ако није било сандука, то је био завежљај. Она је била обучена у свечану одећу, ћурдију, а младожења би се носио онако обичночак са свињским опанцима на ногама. Сам ритуал око предаје младе младожењи, изводио би се уз звуке, ћемана, кланета и тобоша(бубња), касније гајди, фруле, гајди, и напослетку хармонике. Свадба је почињала мешењем и трајала један, евентуално два дана.
„Сора“ (софра) би се постављала под трем, надстрешницу или ређе по собама. Узимале би се из комшилука - лојтре и душеме (од леса запреге) и оно се постављало на камење или пањеве на ред по дужини. Седело би се са стране, на замљу или даске, пањ, камен, шта би се нашло. „Астали“ -столови почели су по сеоским свадбама тек да се користе после Другог светског рата. Свадбе су најчешће одржаване у јесен, или по „нужди“ и раније, изазване ратовима. Венчање је било у цркви, а главни гости, осим кума, старојка и родбине били су и седели у чело софре кмет и поп. Поп није наплаћивао венчање, али му се кући слала лопатица и нешто од пића.
Било је, поменуо сам, богатијих људи који су у овом времену одскакали и живели на „вишем нивоу“, али било их је мало.

КУПОВИНА И ОТМИЦА ДЕВОЈКЕ

Куповина девојке присутна је само код Рома, којих је у Каменову било од памтивека. Отмица девојке, можда би било јасније рећи „крађа девојке“, од стране момка, догађала се у Каменову. Било је примера да су чак и малолетнице знале да „клисну“ (како се каже) за момка, иако су се томе противили родитељи, а и закон.
ЗЕТОВИ У КУЋИ
Ако би зет донео мираз (неку њиву), што се у већини случајева чини и прихвата), он стиче право да донесе и своју славу - крсно име и њу слави два дана. Венчањем, млада би примала његово презиме.

ПОБРАТИМСТВО ДЕЦЕ

Присутно је у селу од давнина. Исто се вршило у цркви или оближњим манастирима (Витовници или Горњаку). То би се изводило само младом недељом, ређе неким светком. Овај чин никако није смео да се врши из неког користољубља.

ЛАЗАРИЦЕ КРАЉИЦЕ

Долазиле су у групама путемод Кучева, увек пред свету Тројицу духове. Биле су обучене у бело, са (лажним) израженим накитом и са широким појасом од платна. Некако, подсећале су на Лазарке. Својом песмом и игром играле би пред кућама, и тако од села до села. У рукама су у игри држале металне мачеве, симболично.
Лазарке-Лазарице играле су обавезно на Лазареву суботу Цвети (трећег дана), и певале песме следећег садржаја:
„... Играј, играј Лазарко,
ова кућа богата
има стотину дуката...“
Пред сам почетак и за време Другог светског рата оне су се појављивале у Каменову и певале и играле следећу песму:
„...У хиљаду деветстотина четрдесет и првој години,
пише писмо Хитлер из Берлина,
па га шаље Пери у Србију.
Краље Перо од /србије мале,
све државе твоју војску хвале,
пред ратнике најбоље војнике дале.

А ја мислим с тобом ратовати
с’ мојих триста дивизија,
с’ тенкове и борна кола
и с’ моја триста авиона...

...У недељу око седам сати
јури Хитлер Петра да ухвати.
Али Пера има јаке справе,
па он бега за веће државе.
Аутобус до Никшића стиже,
из Никшића авион се диже,
краљ Пера у Енглеску стиже.

Свети царе, моме оцу друже,
бил’ примио избеглице тужне.
Примам Перо, моје мило дете,
зар да пустим да се Немци свете?“

(песму ми је фебруара 1996. саопштио Миливојевић Властимир, рођ. 1926. године)
ДОДОЛКЕ су девојке, најчешће Циганке, које иду низ село и окићене разним травама, од куће до куће, певају магичне песме, молећи тако Бога да подари кишу жедној земљи. Домаћин их дарива ситницама, а уједно и полива водом. Данас се веома, веома ретко виђају и долазе у село.

ПРАЗАРИЦА

Крајем октобра сваке године на св. Петковицу чобани би са својим стадом кретали у поља или брда и износили празарицу. Тај дан код старијих чобана (а и деце), дочекиван је са радошћу. У чобанску клечану торбицу (ону новију) тога јутра понело би се од куће печено и ужућено пиле, врућу погачу увијену у бели пешкир и тикву вина, која је била затворена врхом толуске. Много касније дошле су флаше. Она је била окачена о појас, а у рукама су имали дуги штап. Сви би се чобанчићи скупили у гомилу и по правилу распрострли садржаје својих торбица и направили трпезу. И мушкарци и жене заједно.
Тако је било у целом селу. Свака мала (улица) терала је своја стада на посебно место. После тога долазила је игра, смех и шала, све док сунце не би потпуно зашло, тамо негде у долине. Онда би се кретало кући. Овце и козе биле су у великом стаду и није било потребе одвајати их пред капијом. Оне су то саме чиниле.
Тога дана су старији жуди у селу вагали да ли ће се наредне године сејати и успевати пшеница (жито), јечам, раж - или не. Мерио се и бележио какав је тај дан. Ако је био леп и сунчан, сејало се обавезно жито. Ако је падала киша, никако се није сејало - веровало се да ће година бити лоша и неродна. За кућиште је стално говорио и „вагао“ све до почетка Другог светског рата Веселин Вујичић „Пућан“ (Стеве Росинем очух).

 

УМИРАЊЕ

Мало је незгодна тема за писање, али шта се ту може, по оној народној: „Што колевка заљуља, то мотика закопа“. Па нека буде по реду и старости, као што бити мора.
Капеле у селу нема, сав протокол пбавља се код куће преминулог. Над умрлим се бди целу ноћ, по неколико људи. У соби се не гаси лампа (светло), а свећа гори целу ноћ. Покојник (пре смрти) у већини случајева затражи исповедање код попа, за све начињене грехе током свог живота. Многи се мушки пре смрти обријају, па се неки чак и окупају и обуку у новију или свечану одећу. Сматра се грехом отићи на онај свет неуредан. Мада се то исто чини и после смрти. Као завет остављају ко ће и које послове од родбине, пријатеља и комшија обављати око спровода.
Покојнику се очи затварају. На растанку, поред ковчега ставља се торбица са разним предметима и помагалима којима се служио: ситан новац, сат, наочаре, бритва, нож... Обавезно се ставља и литар воде и дрвена тојага (штап), са којим ће се „на оном свету“ бранити и растеривати све оне који ће му тамо отимати понуде и све оно што ће му његови при поменима доносити и намењивати на гробљу.
У спроводу неко од најближих баца ситан новац преко потока, реке или ћуприје када пролази поворка. Верује се да тада треба платити ђаволу да га пусти да пређе преко воде. Такође се верује да покојника не сме мачка да прескочи на одру, јер ће се он у противном вампирити и правити неприлике укућанима или стоци у домаћинству. Да би се то спречило требало би клип (корен) кукуруза са црвеним концем провући кроз одело које ће покојник обући. Тај корен се даје стоци да поједе, како стока не би пошла за њим, тј. угинула. Такође се верује и практикује у већини случајева да се на лопар остављају чаше са вином, ракијом и водом и то у соби где је био покојник. На земљу (под) би се разапело кукурузно брашно, како би се на њима оцртале стопе (отисци) ногу. Да се види да ли долази кући или не. Шта би се приметило да недостаје у чаши (значи - испијено је) то му ваља и стално намењивати.
Пред само изношење, најближи укућани остану неколико минута сами у соби где је био покојник. Затварају врата, по веровању да се прекине даље (брже) умирање „како покојник не би повео још неког од укућана са њим“. Пре поласка поворке - „пратње“, на капији или кући истицао би се црни барјак, без икаквог писања по њему. Био би то знак жалости.

Најближи су у црнини.
Мушкарци пуштају браду и не брију се 40 дана. Жене носе црну мараму и до годину дана, а мушкарци црне кошуље. По истеку жалости и свих помена, жене мараму обавезно остављају на родно дрво да тамо иструли, а ако је био млађи човек марама се оставља на неко цвеће у башти. Свако понаособ исказује своју жалост. Што се тиче самоубица, поп их није опевао, а нису ношени ни у цркву; сахрањивани су у гробљу. Било је примера да су опевани, али уз дозволе црквених старешина и владике.
У последње време, по угледу на околна села, ловци су почели почасним плотуном од два хица да одају почасст својим преминулим дугогодишњим друговима.
Сахрањиван је тако што би се крст стављао обавезно на запад, а гледао на исток, у сунце. Некада је вожен запрегом, мртвачким колима -кочијом, а данас се то ради трактором и приколицом. Ређе специјалним возилом. Након последњег свештениковог певања на гробљу, укућани и најмилији последњи пут се опраштају од покојника, најчешће пољупцем у руке које су скрштене на грудима, или у образ. Неко обавезно извади понеку новчаницу за пут (раније се практиковао ситан новац) и баца у раку. Пре тога би свештеник разбио врче (флашу) са вином, којим се прелива рака. На пШитање зашто гробари ложе ватру, зашто се разбија кадеоница и флаша са преливом, јереј каменовске цркве, Миодраг Вукосављевић, казује: „Па то је локални обичај, који се овде преноси од давнина, многобоштва и паганства.“
Присутни би на крају, скоро сви, узели грумен земље и пошто би се прекрстили, изговорили би: „Нека ти је лака земља“ и бацили је на сандук у раку. Глава породице позвао би окупљен народ на вечеру, која се одвија код куће.
Интересантно је да се у целом млавском крају сахрани придаје велика важност. Држи се много до веровања и поштовања свих обичаја. Највеће су оне пратње код млађих људи и жена, код изненадних смрти изазваних погибијом или инфарктом. Тада би се ангажовао велики број људи, чак и из шире околине, а по неко би ангажовао и жалну музику.
У народу је забележено веровање, да се не би мртвак вампирио, треба му табан или пупак пробости глоговим трном. Међу многим људима у селу и дан данас су присутне многе приче о вампирима и другим невожама које се везују за покојника и његово љућење према укућанима.
Када се учесници сахране враћају са гробља, сви перу руке, а уједно се затварају врата и капије кућа када пролази поворка „да не би смрт закуцала на та врата“.
Породица покојника води рачуна да се првој особи која умре обавезно носи свећа (три су обавезне), јер на тај начин долази до „смењивања на вечитој стражи“.
ПОДЈУТРИЦА је излазак на гробље одмах сутрадан од дана сахране. То чине најближи и родбина. Тада би се вршило намењивање што би се понело у корпе од хране и пића.
Следећи помен је 40 дана, „пола године“ и „година дана“.
Многи кажу „живот је као јаје, испустиш га и оно се разбије“, или она народна, што је остала још од Турака „Иди ти Србине само преко поља, али платићеШ на ћуприји...“ - да ли Богу за грехове или ђаволу за прелаз, ко ће то још знати?
(Народно веровање за умирање саопштио ми је Томислав Ристић „Вла“)

 

ИЗЛАСЦИ НА ГРОБЉЕ

По традицији, кретало се још пре зоре. Излазак сунца затицао је много света на гробљу. Сабајле са корпама у рукама, по мраку, кретали су се мушкарци, а жене са обрамицама, на којима су такође висиле корпе или клечане торбе. У торбама свега и свачега од јела и пића. Такође се носило цвеће и свеће воштанице.
Осим редовних помена, који су били индивидуални, мештани би излазили на гробље колективно, скоро сваког светка. Тако је било до 1941. године. Такође се обавезно излазило на гробље (бар неко од укућана) онога дана када је слава - крсно име.
Од Другог светског рата излазило се на гробље на Божић, Задушнице - Бабице, Покладе, Цвети, Ускрс, Ђурђевдан, Тројицу, Петровдан, Преображење, Велику Госпођу, Гмитровдан, Гмитровданске задушнице и Ваведење. Поменуо сам да се ишло и на славе, и то на св. Тодора, св. Илију, св. Тому, св. Петковицу, св. Врачеве, св. Ранђела, св. Николу и др.

 

ВАЂЕЊЕ БИЉА НА БИЉАНИ ПЕТАК

Један од верских обреда, који су обављале углавном жене, још пре зоре (као и одлазак на гробље, верује се да је остало из доба Турака) са корпама пуним јела и пића кретало се у поља и брда. Ишао би по неко од мушкараца са „каластирчетом“ или мотиком о рамену. Највише се ишло у ђулу или Бучину. Ишло се и на „шарени петак“ и тада се обавезно „туцала“ ускршња јаја.
У пољу би се прво вадиле разне луковице, док би се поједино биље брало за здравље породице и куће, као и стоке у домаћинству. Тада би се брало и сакупљало у корпе или клечане торбице: кукурек (жиле) за „затрављивање“, јагодице, „петлово перје“, вино и ракија, кукуруз, јечам, жиле од коприве и здравца. Али биљка „вино и ракија“ је китњаста биљка, по чијим се плодовима тачно може утврдити да ли ће те године бити рода и берићета, или ће то бити половично.
Један део прикупљеног биља оставља се тако у клечаној торби и чува преко целе године до Божића. А у божићним данима стављале би се биљке у сточну храну - јарму, тако што би се „искрижале“. Када би то стока појела, веровало се да ће те године бити потпуно здрава.
Сакупљање биља и вађење луковица трајало је до 1970. године.

 

ЂУРЂЕВДАН

Уочи Ђурђевдана један део мештана Каменова ишао је на игранку у „Јасење“ и то је трајало до 1950. године, док је већи део села ишао на игранку у „Ђулу“. Тамо би са младежи из суседне Кнежице правили заједничку игранку и то у имању Жике Милосављевића Славниног, а на кнежичкој страни на бунару „Цигељевцу“. Жене и девојке брале су ђурђевданско цвеће. Сутрадан су од тог цвећа плеле мање венчиће које би качиле на капије. Такође би се животињама и стоци плели венци и окачињали на врат. Они су били од прутића леске, граба, клена, коприве, „цркниш-пукниш“, „потрч гологлав“, „кравље сисе“ и „крсти куме дете“.
На Ђурђевдан, када је гора већ увелико озеленела, ишло би се на реку Млаву. Река је тада била беспрекорно чиста да се из ње пила вода. Купало се и умивало и старо и младо, више симболично, како би се било здраво преко целе године. Чобани би своја стада потерали у брда на уранак. Тамо би музли кроз венац и колач од хлеба. Колач се за ту прилику месио као прстен како би кроз њега могло да пролази мужено млеко. Ово је било „начињање“ оваца и муже. Тога дана у планини бачијари врше своје вагање - мерење муже. А некада су се по први пут окупљали хајдуци, „али само у гори; знак и место окупљања је био окресана граница у неком од браника“.
Нешто слично ђурђевданском провлачењу деце кроз венце, данас се много више практикује провлачење кроз иванданско цвеће, када се такође плету венци и деца по три пута провлаче и бацају га на кров.
Вратимо се Ђурђевдану, једном од најлепших празника, који је највише слављен од старијих и младих у Каменову, када се одлазило на уранке, где се играло, певало и мезетило.
Како се одлазило у „Ђулу“, тако су људи из села одлазили у Кршићки браник.

 

ПУШТАЊЕ ВОДИЦЕ

Изводило се на Велики четвртак, са пролећа, сваком покојнику и то ујутру око 8 часова. Свака мала у селу, на сваком сеоском кладенцу или бунару окупљале су се старије и млађе жене, деца и понеки мушкарац. Прво би се заложила ватра, на коју би се обавезно стављале трске од бурјана да горе. Код куће би се отворио нови врг, поклопац се не би бацао, већ би се на њега залепила мала воштана свећица и тако запаљена пуштена да плови низ поточић, који би нека од жена правила „пуштањем“, односно проливањем воде, обавезно из врга. Том приликом покојнику би се намињало „за душу“ и свакоме би се пуштала по једна свећица.
(Ово су ми говориле Десанка и Радмила Петровић)

 

НАПОЈНИЦА

Давала се на раскршћу више путева, како би се сакупило што више народа. Присутни би најчешће уз литар ракије уз кршћење и проклињање „тамо неког ко је направио штету или украо нешто“ давали подршку оштећеном домаћину. Желело се да починиоца стигне клетва. За ово је могло и да „лупа звоно“ на цркви.

 

СЕДЕЉКЕ И ПРИВЕЉ

Средином тридесетих година, некако пред бербу кукуруза, увек би се сакупљале жене пред вечер на раскрсницама. Са кудељама у рукама и троночавцима, кренуле би у групицама ка раскрсницама, а колико у селу
мала, толико и места за окупљање, толико је било седељки и прела, толико смеха, весеља и шале. Тога сада више нема. Али некада, жене би још понеле вретена, манице. Прво би заложиле велику ватру од конопљиног поздера, а додале би и понеко дебље дрво. Познате седељке су биле у Стокића мали, али ништа ту нису заостајали ни Вељковани код свог кладенца. Непозвани и непристојни, што би се данас рекло, добијали су угарком по глави или леђима. Жене би преле тежину или вуну. Неко од мушкараца би засвирао фрулу, а тобошар тобош. На Кућишту би жене прво прихватиле Долину песму „Ђувегије, где сте гда сте, ’тела би да знам?“

Када су седељке почињале, вино није могло још добро да проври. Онако „лудо“ и мутно износило се на сокак у кофама и провирало би одмах у главама, а богами пило се врговима. Када би попили једну кофу, зачас би се скочило у коло, у двојнице је свирао Добривоје. Коло би се развило ту, око ватре. То није био привељ, на њему жене нису радиле. Ово је била седељка на којима би жене припремале разно плетиво за ткање, клечање или плетење.

Привељ је нешто друго. Он се правио у недељу на Покладе, уочи Чистог понедеоника, фебруара месеца сваке године. За ту прилику на сокаку би се прво побо стожер, сакупило много грања, дрва или тулузина (оједине од кукурузовине), лепо спаковало у „купу“ и то би било тако само једанпут у току године. Тада би се бирао будући председник пијаничког друштва. Онда би се чували сви они што воле крадом или јавно да потегну неку више. Кандидатура би се подносила увече, неприметно сама од себе би текла, а завршавала пред зору на привељу уз песму и игру. „Највеселији“ не би ни приметио да је већ премазан „помадом“ од гарежи и масти. Вино и ракија чинили би своје, тако да он у већини случајева није ни претпостављао да је постао председник, то би сазнао зором од својих укућана који би га видели угарављеног.

Седељки већ одавно нема, али привељ се још увек у селу ложи. Све је исто, само што се председнички кандидат више не бира на привељу већ „директно кандидује“ у некој од сеоских кафана или продавница. Сеоске дежурне „радио Милеве“ обавезно се потруде да се то ујутру прво исприча код Лаце у Млекари приликом откупа млека, где се окупља доста мештана и онда све иде само од себе.