Претпоследња станица на овој прузи била је село Каменово. Законом о експропријацији земљишта, донетом још 1880. године, а спроведеном тек 1909. године. Пруга је грађена у две етапе, најпре до Малог Црнића и предата на употребу 2. маја 1911. године. Први воз од Црнића, долином Млаве „појурио“ је за Петровац 14. јуна (по новом календару) 1912. године. Пролазио је покрај разбацаних села, најављујући једно ново време, изазивајући тако недоумицу и неповерење код већег дела тадашњег становништва. У тој првој вожњи било је и Каменоваца. Машиновођа је био Божа Нешић из Великог села, син политичког првака Алексе Нешића. Воз је бурно дочекиван на свакој станици и поздрављан од окупљених. Шта је воз значио за поменути крај, није потребно ни помињати, а наведени датуми остадоше запамћени. Воз је саобраћао у путничком саобраћају (пруга уског колосека за „Ћиру“) све до октобра 1968. године. У првом и последњем саобраћању возио се радикалски првак из села чича Која Микаилов, Николић. Теретни возови саобраћали су још неколико година. Пруга је водила од Петровца ка Ждрелу и Ладним водама до самих Хомољских планина, такорећи до уласка у Горњачку клисуру. А онда је пруга почела да се демонтира, уклоњена је на нечији миг. Добијао је на приоритету као економичнији, удобнији и бржи - друмски саобраћај и „Литас“ Пожаревац.Кад смо код тога, први аутомобили у пожаревачком округу појавили су се тек 1930. године, а неколико година касније у Млавском срезу. (Изјава Милана Димитријевића из Пожаревца, „Окружне пруге“ дата за фељтон А. Ж. „Млавске новине“ бр. 58, 1983.)
Воз је долазио у Петровац у 11 часова пре подне, а враћао се за Пожаревац у 13 часова. Поподне је долазио у 18 часова, а враћао се за Пожаревац у 01 час после поноћи. Било је сигурно измена возног реда, сходно ситуацијама. Изградњом асфалтног пута Пожаревац-Петровац почетком шездесетих година, приоритет се даје друмском саобраћају, а популарни „Ћира“ и железница одоше у прошлост. И дан данас многи жале за њим. На железници је било запослено доста људи из села.
Међу првима се помиње Радосав Јевремовић (Бакин деда) и ложач Ђорђе Савић Илић „Бугарски“. Занимљиво је следеће: стари ложач и његов син Љубиша (који је такође радио на железници) умрли су истог дана, природном смрћу.
На железници је такође дуго радио, дочекавши пензију као машиновођа, и Жива Радосављевић „Ламашна“, затим Милутин Радовановић (ловац) „Броска“, Милан Стеве Новиног и многи други.
На крају споменимо још једну занимљивост: железничке станице по селима биле су направљене пре пуштања пруге у сабраћај. Тако је станица у Каменову направљена још 1911. године, а први службеник који је радио на продаји карата био је Жика Милић („Партизанчетов“ деда), радећи тако док га Аустро-Немци нису отерали у ропство 1916. године. Иначе, зграде су прављене из две просторије укупно, величине до 6м са 4м. Већа просторија 4 х 4 служила је за службенике и потребе станице, а мања је била чекаоница. Каменовску станицу је касније откупио и адаптирао железнички службеник и пензионер Живко Ивановић.
